Pošto je najstariji redovni posetilac EXIT-a ovog leta naglo a prinudno promenio tu naviku i ‘zaglavio’ (u) banju, valjda i energo-pića zamenio mineralkom, pade mi na pamet da bih neke od 4 večeri mogao navratiti na ‘Đavu, koliko da međ’ publikom budemo zastupljeni i mi stariji od 50. U to vreme obično podalje u geografiji, EXIT-ovao nisam od 2004. pa je dobro došla mogućnost za oživljavanje uspomena na bisere (druge?) Srbije pri ulasku u XXI vek, tzv. razdoblje obmane & izgradnje. A 2010. se ne damo omesti ni pričama da je program EXIT-a najslabiji dosad, znamo mi bolje i čuvenije festivale diljem Evrope koji su se na ovu krizu vidno skvrčili prema guberu, nećemo se sad cenjkati dal’ su obnovljeni Faith No More i megadosadni Chemical Bros. dovoljno velike zvezde za finale ovogodišnjeg EXIT-a, i sl. Blagonaklono smo propratili i iznenađenje za prvi čarter–let inosotranih gostiju ovog puta, kad im je – citiram – EXIT dobrodošlicu poželeo umesto avio–keteringa servirajući srpske specijalitete: rusku salatu, pečenicu… Prvo, pa rusko!
A U PETAK: Naš izbor je pao na drugo veče, petak. Nažalost, kao i tolike naoko moderne i efikasne stvari u našoj zemlji – čim malo zagrebeš lak otkrije se rđa – i EXIT-ovi pipci puni su propusta/mana. Verujući uputstvima s festivalskog sajta, bez gunđanja o korporativnom metastaziranju nekadašnje alternative, pokušao sam da pojedinačne ulaznice za taj petak kupim u nekoliko filijala navedene jedne banke, po centru Beograda. Rezultat – jok more, ima samo kompleta za sva 4 dana, i pojedinačnih za poslednji dan-nedelju. Petak rasprodat? Ne baš… Ispostavlja se, kažu u nekim od narečenih poslovnica, samo su to i imali, komplet ili nedelja. Ne budi lenj, opet se ‘popnem’ na taj internet, veveve… i istelefoniram sve po spisku, filijale. Opet se ispostavi, ljubazno odgovaraju čak i iz Knez Mihailove, da ulaznice za EXIT nikad nisu ni stigle do njih, pa nisu ni imali šta da prodaju. Dakle, ne sve ispostave te banke, kako je reklamirano; ne čak ni one navedene na autorizovanom sajtu, nego samo neke; a i te, ne sve vrste ulaznica za EXIT… Sateruju ljude da više kupuju najskuplje proizvode; rade svoj trgovački posao, nema se šta zameriti.
No, u procesu potrage/kupovine saznajem da s kompletom pri prvom ulasku stavljaju ti neraskidivu narukvicu koju moraš nositi do kraja festivala/svog poslednjeg ulaska. Šta ako si hirurg, radiš u laboratoriji (jer i među takvima, bar teoretski, ima ih koji vole da slušaju EXIT), dobiješ alergiju… ukratko, moraš da presečeš/skineš tu plastiku? Još jedan drzak pokušaj da na svaki način prodaju što više ulaznica. Sličnost sa svetom je površna, i pogrešno tumačena: nešto takvo moglo bi da važi samo za one koji ulaznice/propusnice dobijaju besplatno (učesnici, gosti, izveštači…), kako ih ne bi zloupotrebljavali, a obični posetioci narukvicu ili pečat dobijaju samo ako/kad napuštaju prostor festivala, kako bi mogli da se vrate bez dodatnog plaćanja.
Elem, jasno svima da će poseta ove godine i zbog opšte besparice biti manja pa karte možemo kupiti i na licu mesta, a još izbegnemo vaučere koje ti banka uvali da ih posle u Petrovaradinu trampiš za ulaznice. Jakako, drumski prilazi slabo do nikako označeni, posle i osvetljenje jadno, saobraćajci iz drugih gradova pojma nemaju, ali sećamo se ranijih poseta EXIT-u i sve OK. Mesta za parkiranje sad ima na volju i biranje, kiosci, blagajne i ostalo komotno razmešteni k’o da će doći najviše ljudi ikad. Neka, bezbedno je i brzo. Tako i unutra – prijatno prometno, lako se kretati i orijentisati, časom kolegu-stranca smo za njegovu prvu posetu festivalu prošetali do i oko pola tuceta glavnih bina (stejdžova, pardon), zavirili, oslušnuli… naučili da postoji i nekakav Silent Disco. Sigurno će izmisliti i Gluvi Tehno, tzv. Glamočki. Penzos pank već ima(ju).
Što smo mi tako turistički na EXIT-u, ni po’ jada, nego cenim da većini (mlade) publike to dođe kao nekakav šoping-mol za (živu?) muziku: šetkaš po ogromnoj građevini, razne ponude birkaš, isprobavaš, cenjkaš se, troškariš, srećeš ljude, pijuckaš, odmaraš… opuštencija, a možda i ‘nagaziš’ nešto baš super. Sniženje – matore (bivše?) zvezde; second hand – ponovo ujedinjene; rasprodaja – u trendu hiperprodukcija; revija – DJ… Nekima je i šoping provod, evo i muzički. A reklo bi se da se broj (udeo) stranaca na EXIT-u ako ne apsolutno, a ono relativno povećao: ne samo jer je domaćih bendova sve manje na sve zabačenijim mestima/terminima, nego zato što EXIT kao i sve drugo unutar Srbije poskupljuje, ali posetiocima iz npr. evro-zone postaje jeftiniji, naročito u poređenju s festivalima/troškovima kod njih. Dobar marketing, plus mi imamo najlepše devojke, roštilj, trubače… da, i rusku salatu, naravski.
Mala prepreka do pića i drugih usluga su tzv. tokeni. Opet, nije velik problem što EXIT eto ima svoju valutu (suvenir State Of EXIT?), ali taj fazon je izlapeo otkad je – umesto mnogih valuta – uveden evro. Bolje da su svuda menjačnice, a ne pultovi za kupovinu tokena. Povrh toga, mnogo gore, ne daju tokene za željeni iznos dinara (npr. za 500d.), nego za preciznu porudžbinu (npr. za 2 piva i gaziranu vodu). Promeniš mišljenje/izbor, nestane nečega na šanku, i eto nepotrebne komplikacije – idi po još tokena. A kad su tokeni tako targetirani, veća je verovatnoća da ih nećeš sve potrošiti… čime više novca ostaje EXIT-u.
Čime se vraćamo na dublji, neveseli utisak da je EXIT, kao i ono za šta se u svojim počecima borio (tzv. tranziciona demokratija), postao gotovo sopstvena suprotnost: gramzivost & pohlepa, što bi rekli Partibrejkers; na mnogo mesta po malo vam suzbija građanske slobode i prava potrošača; neuljudan je prema svojim platežnim mušterijama. Muzika u svemu tome naravno nije najmanje važna, samo smo je ostavili za kraj.
PLACEBO EFEKAT: Nikad i ne pomislim Sve je bilo bolje kad sam ja bio mlad jer to nije tačno. Ali, tada je izbor/priliv nekih stvari bio veći, više smo sami birali, i nisu nam baš svako malo poturali drugorazredne kao kultne, velike nade, sledeće nove… Iskoristio sam priliku da pre zvezda ove večeri ‘overim’ Horrors: razočaravajuće, neoriginalno i neubedljivo osrednje, u doba Novog talasa u Londonu mogli bi da budu tek zagrevanje za glavni klupski bend. Da li ovakve grupe postoje tek da bi opravdale opstanak diskografske industrije, kao gorivo masovne zabave?
Do ponoći je posetilaca ispred glavne pozornice bilo kao kad sam 2004. najranije stigao na EXIT, pre zalaska Sunca, zbog Lune (čiji jedan član je bio 2010. u ‘Farmi’, a nije Čeda Čvorak). To je bar omogućilo da se bez guranja bini približim dovoljno da osetim uzbuđenje klinaca koji to nisu iskusili toliko puta: ogromna scena, užurbani tehničari, zamena opreme, isprobavanje efekata… roudiji štimuju gitare i podešavaju pojačala, znaju i da okinu poneki ton… približava se pojavljivanje zvezda… gase se sva svetla osim ‘pozicionih’… najzad kreće svirka, žestoko, talas vazduha udara nas pravo od stubova ozvučenja, light show zaslepljuje…
Noćas su to Placebo, obnavljači glem-roka ranih 70-ih, prvobitno trio uživo podržan s još troje svirača. Brajen (Brian) Molko ne peva baš ubedljivo uživo, njegove afektacije znantim delom su tu da prikriju glasovne probleme. Krakati Stefan Olsdal efektno se kreće i pozira, ali previše glumata da na bas-gitari svira ono što radi 1 od pomoćnih muzičara. Sve posebno, a i sve skupa, OK ali ništa naročito. EXIT svuda tvrdi da su Horrors i Placebo alternativni rok. Jadna im majka, kako su tek onda dosadni i isprazni oni kojima je ovo alternativa?! Placebo-efekat, zaista.
Većina prisutnih oduševljena, naravno. Šoping se nastavlja.
