Kultura

Intervju – Zoran Simjanović, kompozitor i profesor

Slika muzike 1

foto: milovan milenković

11. 5. 2016. / 16.42

Slika muzike

"Kad smo počeli, sviranje nam je bila zabava. Mi ćemo jednog dana da se poženimo, pa će naša deca da slušaju ovo što sviramo – to je bio vrhunac naše želje, ništa više. A onda sam dobio umetničku vakcinu"

Piše: Sonja Ćirić

Zoran Simjanović je komponovao muziku za 65 igranih filmova, više od 50 televizijskih filmova i serija, preko 50 crtanih i kratkih filmova, više od 500 reklamnih spotova i tako redom na spisku od osamdesetak strana. Deo je naše istorije rokenrola zato što je jedan od osnivača rok sastava Siluete i Elipse. Autor je prve simfonije napisane i izvedene u državi Srbiji, i prve u ovom veku. Pored ostalih nagrada, dobio je dve Zlatne arene, najveće nagrade za filmsku muziku u SFRJ, i počasnu nagradu Valensije kada je tamošnji filmski festival otvoren njegovom muzikom pisanom za tu priliku. Predavao je primenjenu muziku na fakultetima u Beogradu, Banjaluci i na Cetinju.

Na žurki u Domu omladine Beograda u sredu, naslovljenoj Na okruglo i na pet, Zoran Simjanović s prijateljima je proslavio 70. rođendan i čak 49 raznih jubileja – pored ostalog, 55 godina od osnivanja Silueta i početka roka u Beogradu, 50 godina od filma Nemirni za koji je uradio prvu filmsku muziku, 45 godina prve muzike za jednu reklamu, 40 godina serije Grlom u jagode za koju je takođe pisao muziku… I tako dalje.

"VREME": Na početku spiska jubileja koji obeležavate nalazi se vaš sedamdeseti rođendan.

ZORAN SIMJANOVIĆ: Shvatio sam da ove godine nije samo moj 70. rođendan, već da i većina mojih reditelja – Branko Baletić, Goran Marković, Srđan Karanović, Dejan Karaklajić i Slobodan Šijan, takođe pune ili su ove godine već napunili sedamdeset, pa da bi bilo lepo da se skupimo i grupno proslavimo rođendan. A onda sam, listajući šta sam sve do sada uradio, otkrio da je ove godine i 65 godina Kino kluba "Beograd", za čiju sam proslavu šezdesetogodišnjice napisao muziku za 17 filmova, da je već 60 godina koliko skijam, pa zatim da je tačno 55 godina od kako smo osnovali sastav Siluete pa samim tim i započeli rok scenu u Beogradu, da je prošlo pola veka od kako je rok grupa Elipse pobedila na Gitarijadi, da isto toliko imaju i sale Doma omladine na čijem sam otvaranju svirao, da je 50 godina od filma Nemirni Kokana Rakonjca čiji su muziku izvodile Elipse, to je prvi film na Balkanu u kome je svirala neka rok grupa iako film nije o njoj. Svoju prvu pozorišnu muziku komponovao sam pre 45 godina dok sam još bio na fakultetu. Odlučeno je da Fakultet muzičkih umetnosti i Fakultet dramskih umetnosti sarađuju, pa je trebalo uraditi muziku za njihovu predstavu. Niko neće, a ja pristanem i napišem im muziku za Dva lopova. Posle sam otišao u vojsku u Sombor i tamo napisao muziku za prvu profesionalnu pozorišnu predstavu, za Fejdoovu Damu iz Maksima. Za muziku u spotovima nemam potpune podatke, inače bi i tu bilo svega. Znam da sam prvu muziku za reklamu pisao pre 45 godina, i to za Ljubičevske konjičke igre. I tako, naređao sam 49 ovogodišnjih jubileja. Pomislio sam, bilo bi lepo da se sve to pomene zato što bi se samim tim pomenuli i ljudi koji su u tome učestvovali, da se okupimo, pa da nas neko slika – možda se više nikada nećemo skupiti. Na proslavu smo pozvali ceo razred, s godinama se smanjio, ali nas još ima. Iz Hjustona je došao moj školski drug arhitekta Stanko Gaković, koji je radio plakate za filmove Sok od šljiva i Nacionalna klasa, a iz Sant Peterburga Dušan Edijet.

Reditelje koje pominjete i nazivate svojim upoznali ste još u nekadašnjoj Drugoj beogradskoj gimnaziji.

Sa Brankom Baletićem sam išao i u osnovnu školu, "Radoje Domanović", koja se tada nalazila u Cetinjskoj ulici. U osnovnoj sam upoznao i Jovana Miševića i Ljubu Đorđevića sa kojima sam kasnije svirao u Siluetama. Bale i ja smo odatle otišli u Drugu beogradsku zato što nam je bila najbliža. U istom odeljenju je bio i Stanko Gaković. U drugom je bio Slobodan Šijan. U nemačko odeljenje je išao Nebojša Đukelić. Mi smo ih drali u košarci, a on se užasno nervirao. Ljubiša Ristić je bio na društvenom smeru. U njegovom odeljenju je bilo nekoliko momaka, a sve ostalo – najlepše devojke. I naše na prirodnom smeru su bile lepe, ali – bile su matematičarke. U mom životu su se često pravili nekakvi čudni krugovi. Recimo, priča o Domu omladine Beograd. Na radnoj akciji "Ada 62" moja brigada je vadila neke panjeve, od toga je nastajala nekakva zarada, a onda je Dragiša Gile Đurić, komandant radne akcije, uspeo da taj novac prebaci za izgradnju Doma omladine, pa su radovi počeli. Kad se zgrada završila, zvali su Elipse da sviramo na otvaranju. Tako smo mi bili na početku i na kraju izgradnje Doma omladine.

Pričali ste da su Siluete nastale u dokolici posle male mature.

Imali smo veliki raspust do gimnazije, sedimo u Beogradu, nemamo šta da radimo. Po ceo dan provodimo u dvorištu kod Ljube Đorđevića koji je imao paralizu i nije mogao da šeta. Donesemo mi tu neke harmonike i gitare, i počne neka svirka. Ja nisam imao ništa jer sam svirao klavir. I, kažemo: "Ajde da napravimo nešto kao orkestar." I dođe jednog dana Aca Dragojlović, čuveni voditelj sa Radio Beograda, neko ga je pozvao da nas čuje. Sviramo mi pred njim, to zvuči očajno, ali on kaže: "Dobro, može." Kaže i da se nazovemo Sedam najmlađih zato što su već postojali Sedmorica mladih. Brzo posle toga dođu Zoran Miščević i Ilija Ika Stanić sa gitarama, i mi kažemo: "Ajde da sviramo rok." Onda zovnemo Branka Gluščevića koji je imao pojačalo, pa se na to jedno pojačalo preko razvodnika njih trojica uključe. Jedino mesto koje smo imali da vežbamo bilo je kod Jovana Miševića, preko puta Pete beogradske gimnazije. Imao je već klavir, ali kupio je i bubnjeve i – hoće da lupa sa nama. Ali, ne može to tako brzo da se nauči, treba bar pet-šest meseci, i mi uzmemo Miroslava Mineta Minića, koji je bio jedan od najboljih mladih bubnjara u gradu. I, u tom sastavu: tri gitare, klavir i bubnjevi mi napravimo igranku u Ekonomskoj školi, na uglu Cetinjske i Ulice 29. novembra. Beograd je tada bio mali, sve se znalo šta se gde događa, rasprše se informacije bolje nego kad ih novine objave. Bilo je prepuno i bilo je takvo vrištanje kao kad svira ne znam koja zapadna grupa, mada smo to videli tek kasnije. A svirka je bila očajna, niko nikog ne čuje, ja sviram svoje, Mine svoje, ali u publici nikom to nije važno: čim se čuje gitara počne vrištanje! Fenomenalno je bilo! Bila je to prva rok električarska igranka u gradu.

Kakve su vam bile ambicije?

Kad smo počeli, sviranje nam je bila zabava. Mi ćemo jednog dana da se poženimo, pa će naša deca da slušaju ovo što mi sad sviramo – to je bio vrhunac naše želje, ništa više. Upisao sam Pravni fakultet i nije mi padalo na pamet da radim ništa drugo, osim da postanem advokat. Ali, Elipse onda pobede na Gitarijadi. Čuje nas Zoran Hristić koji je trebalo da komponuje muziku za film Nemirni Kokana Rakonjca u kome je trebalo da se čuje rok muzika. Jednog dana on dođe kod mene i kaže: "Ja ne znam da pišem za rokere, šta da radim?" Kažem mu: "Napiši ti melodiju i harmoniju, ja ću sve to da sredim." I tako i bude. Pita me: "Šta ti studiraš?" "Prava." "Zašto ne upišeš Fakultet muzičke umetnosti?" I tako mi da umetničku vakcinu. Ostavim Pravni, upišem se na Fakultet muzičke umetnosti, i završim ga.

Na prvom času hora, sećam se, čekamo da dođe profesor. Jedan kolega iz unutrašnjosti sedne za klavir i počne da svira Nagu Maju, kompoziciju koju su Elipse snimile na drugoj ploči. U njoj ima jedna moja improvizacija. Taj kolega svira, dođe do te improvizacije, i ja tek tada shvatim da to što smo radili nismo radili samo za sebe, već za hiljade ljudi koji su to slušali. Naše ploče su se prodavale po celoj zemlji, i taj kolega je tamo negde u svom gradu čuo našu Nagu Maju, skinuo je, i sad je svira. Svira moju muziku, onu istu koju sam ja improvizovao u studiju, svira je kao da je neka ozbiljna muzika! I ja tek onda shvatim koliko je to naše "neozbiljno" u stvari bilo ozbiljno. Eto, da nije bilo Gitarijade, ne bi bilo Nemirnih, niti bih ja ostavio Pravni i upisao Fakultet muzičke umetnosti.

Istovremeno kad i vi, od prava je odustao i vaš školski drug Branko Baletić

On je otišao pre mene, i rekao mi: "Upiši Muzičku pa da praviš muziku za moje filmove." To se posle i desilo, radili smo zajedno na filmovima Sok od šljiva, Balkan ekspres i Uvek spremne žene. U našem prvom zajedničkom poslu, TV filmu Laka lova, bio sam muzički saradnik jer nije bilo para za muziku. Pošto je Televizija bila nepoverljiva prema nama debitantima uvalila nam je Baronijana Vartkesa kao kontrolora, ali nam je on, kad je video kako radimo, prepustio posao. Posle je taj film nestao, pričalo se da je to zato što je Tito na nekom mestu rekao da mu je dosta te Lake love. Nestao je i negativ i sve… Baronijan je stanovao na Bajlonovoj pijaci u kući pored moje, ja sam ga nasledio na mestu profesora na Fakultetu dramskih umetnosti – čudno je kako se ljudi i njihovi putevi prepliću.

Muzička tema iz serije Grlom u jagode Srđana Điđe Karanovića često se koristi kao džingl za ilustraciju sećanja i nostalgije. Filmska muzika se neretko koristi i u političkim kampanjama. Kakvo je vaše iskustvo?

Ja to zabranjujem, zato što muzika uvek mora da bude vezana za ono za šta je komponovana. Muzika izaziva jaku asocijaciju: kad pustiš ploču, ti se setiš kad si tu ploču kupio, s kim si je slušao, šta si radio kad si je slušao. Ako se tvoja asocijacija zbog muzike iz Grlom u jagode prebaci na mašinu za veš, ili auto, onda to više nije to. I ja to zabranjujem. Šešelj je jednom u kampanji koristio tu muziku. Jednom su me zvali iz SPO-a i rekli da bi da koriste moju muziku za Vukovu kampanju, rekao sam – ne može. Samo sam jednom dozvolio da koriste moju muziku za reklamni spot, i to iz Nacionalne klase Gorana Markovića. Zovu me iz jedne firme, kažu dele fijate pa bi bilo genijalno da u spotu puste Flojda iz Nacionalne klase. Ja kažem ne može, zato što njihova reklama nema nikakve veze sa filmom. Međutim, padne mi napamet da zovu Dragana Nikolića da im glumi u spotu. Ako on pristane, onda će gledalac pesmu da spoji sa filmom, i onda neka uzmu muziku – kažem im. I tako je i bilo. Posle je Gaga honorar dao za lečenje neke devojke.

Smatra se da pre vas filmska i pozorišna muzika i nisu primećivane kao umetničke kategorije. Naglašava se i da vaša muzika odgovara baš svakoj sceni sa kojom je spojena, zato je razumljiva radoznalost: kako se to radi?

Mogu da vam odgovorim sledećom pričom: kad smo snimali Anđela čuvara Gorana Paskaljevića, moju pesmu je pevao Šaban Bajramović. Odemo u studio kod Enca Lesića, Šaban peva, mi snimamo, i na kraju pesme on otpeva nešto potpuno u španskom stilu, nešto što ja nisam komponovao. Ja i Enco spustimo reglere, pitamo ga: "Otkud ti ovo na kraju?" On kaže: "Otkud znam!" To bi bio odgovor koji i ja vama mogu da dam. Ako koristiš mozak, a izostaviš talenat, ne može ništa da ispadne. Ja sam toga svestan kad učim studente. Jasno mi je da mogu da ih naučim samo zanatu. Sve ostalo moraju da nađu u sebi.

Inače, što se tiče vaše opaske da je filmska muzika dobila status umetničke, to je zahvaljujući rediteljima. Reditelji češke škole su naučili da na muziku mora da se misli od početka rada na filmu. Ja sa mojim rediteljima pričam o muzici još dok je film samo ideja. Diskutujemo, peglamo, mesimo. Volim da mi reditelj ispriča scenario pre nego što ga pročitam jer onda znam u kom pravcu da muzikom guram priču da bi to što je njemu najvažnije izašlo na vrh.

Da li se u produkciji filma štedi na muzici? Da li se oduzima od muzike da bi se dodalo nekom drugom njegovom elementu?

Ne radim muziku za film koji nema novac potreban da se napravi muzika kakva treba. To ne znači da mislim da muzika mora da bude skupa. Za Balkan ekspres Branka Baletića završili smo sve pesme i sve je bilo plaćeno, ostalo je da se uradi filmska muzika. Producent kaže ostalo mi je samo hiljadu maraka, plus imaš studio i tri usna harmonikaša. Ja sam već pre toga razmišljao da muzika bude zasnovana na te tri usne harmonike: probao sam, i dobio Zlatnu arenu u Puli. Ali to ne sme da bude pravilo.

Filmova je neuporedivo manje u odnosu na one koji bi da ih snimaju. Vi verovatno imate posla i kad ih drugi nemaju, pa ipak: da li pripremate neku novu muziku?

Osim eventualno nečeg u inostranstvu, nemam drugih planova. Moji reditelji ne rade, Goran Marković će možda snimati nešto na televiziji, Srđan Karanović je odavno odustao od snimanja filmova zato što nema uslova da snima, Dejan Karaklajić će mislim raditi neke serije, Baletić neće ništa, Šijan takođe, a ovi novi mladi reditelji me se verovatno plaše. Ove godine sam u Njujorku, na festivalu Global short film, dobio nagradu za slovenački film Mario je gledao more zaljubljenim očima rediteljke Svetlane Dramlić. Nagrada se dodeljuje u Kanu ovog meseca. Pokušavam da završim knjigu Kako sam postao i prestao da budem filmski kompozitor, samo nikako da stignem od raznih proslava. Ali, siguran sam da hoću.

Iz istog broja

Književna arheologija – Nepoznato pismo Ernsta Jingera Ivi Andriću

Vojnik i diplomata

Mihael Martens

Tačka susreta – O filmu Dubina Dva Ognjena Glavonića

Nežne reči teško se zabadaju u debele uši i tvrda srca

Mirko Rudić

Intervju – Piter Prinsipl, Tuxedomoon

Elektronski duhovi

Zorica Kojić, Dragan Ambrozić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu