Sistem voli pobunu

Večno mladi Laibach održaće 4. decembra u Kombank dvorani ekskluzivni koncert. U Beogradu će predstaviti poslednji album The Sound of Music u okviru svetske turneje. Ovaj album nastao je kada je Laibach kao prvi bend sa Zapada posetio Severnu Koreju 2015. godine povodom 70-godišnjice oslobođenja te zemlje. Album sadrži pesme izvedene tom prilikom, kao i muziku iz tada snimljenog dokumentarnog filma Dan oslobođenja. Pored numera sa novog albuma, publika će na koncertu moći da čuje i najveće hitove iz svih faza benda, kao što su Life Is Life, Resistance Is Futile, Smrt za smrt, Now You Will Pay, Eurovision, The Whistleblowers, te nove pesme napisane za naučnofantastični film Iron Sky – The Coming Race, u režiji Tima Vuorensole, koji se trenutno prikazuje u evropskim bioskopima. Sledeće godine Laibach će u rodnom Trbovlju obeležiti 40 godina postojanja.

„VREME: Plakat kojim pozivate publiku 4. decembra na koncert je kombinacija ikonografije Laibacha i Meštrovićevog Pobednika, simbola Beograda koji je trenutno odsutan iz grada zbog restauracije. Zašto ste elemente Pobednika uključili u vizual koji najavljuje vaš koncert ovde?

LAIBACH: Pa neko mora da zameni Pobednika dok ga nema, a Laibach je najbolja kombinacija za tu svrhu.

Vaše gostovanje u Severnoj Koreji, kao i dokumentarac koji je nastao iz te posete, snažno su odjeknuli u javnosti. Govoreći o iskustvima iz Severne Koreje, kazali ste da ste zbog specifične situacije u toj zemlji morali da prilagodite set–listu, ali da je uprkos tome „Laibach nemoguće cenzurisati„. Da li biste pojasnili tu svoju opservaciju?

Vrlo jednostavno – što se više Laibach cenzuriše, toliko više je Laibach prisutan. Tako je, uglavnom za sve što se zabranjuje i cenzuriše, bilo i u 80-im, kad smo bili zvanično zabranjeni u Jugoslaviji. To ne vredi samo za Laibach.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Pored toga što je 2015. bilo pola veka od mjuzikla Moje pesme – moji snovi i što mladi Severne Koreje uz njega uče engleski jezik, postoji li još neki razlog što ste odlučili da obradite pesme baš iz ovog popularnog mjuzikla?

Bez tog mjuzikla Laibacha verovatno ne bi bilo. Kao deca gledali smo taj film mnogo puta i značajno je oblikovao naš univerzum. Svi smo želeli da postanemo deo porodice Fon Trap, da nosimo uniforme i delimo krevet s Marijom. Uz to smo uvek razumeli „Zvuk muzike“ – kako zovu taj film na engleskom – kao osebujno predavanje o muzici i moći muzike nad dobrim i lošim ideologijama i politikom. Kada smo shvatili da se priča zapravo temelji na stvarnim ljudima i događajima, koji su živeli nedaleko od nas (u Puli i u Salzburgu), a deo Marijine familije doslovno potiče iz Slovenije, još više smo se napalili na tu priču. Moje pesme – moji snovi su naravno, pre svega, apoteoza standarda i klišea holivudske zabavne industrije, ali u tom filmu se nalazi mnogo perverznih zaokreta i seksualnih i psihoanalitičkih konotacija. Slavoj Žižek ima vrlo zanimljivo zapažanje, tvrdeći da film zvanično prikazuje austrijski otpor Hitleru i nacistima, ali ako ga pažljivo pogledate, vidite da su „nacisti predstavljeni kao apstraktna kosmopolitska okupaciona snaga, a Austrijanci su zapravo dobri malograđanski fašisti, tako da je implicitna poruka gotovo suprotna eksplicitnoj poruci“. Nije ni čudo što Austrijanci baš ne vole ovaj film ili ga možda samo „zvanično“ negiraju, ali ga potajno gledaju negde u svojim podrumima. Taj obrt je takođe mogao biti razlog zašto je film bio tako izuzetno popularan, jer, kako kaže Žižek, „adresira naše tajne fašistoidne želje i snove“. Što je zanimljiva tvrdnja s obzirom da su ljudi koji su stvorili originalni mjuzikl većinom bili Jevreji. Album se takođe bavi totalitarnom strukturom porodice kao osnovne ćelije društva i države. Ne govori samo priču o konkretnoj porodici Fon Trap, već i o strukturi šireg društva i o tome kako bi se mnoge „porodice“ mogle ogledati u filmu: npr. porodica Tramp, porodica Magde i Jozefa Gebelsa, porodica Majkla Džeksona, pa slično njegovoj i Partridž femili, Osmonds femili, Keli femili, i svakako poznata austrijska porodica Fricl … – da napomenemo samo nekoliko njih.

Mislite li da je ovaj popularni fenomen (mislim na mjuzikl Moje pesme – moji snovi) imao ulogu u konstruisanju nacionalnog identiteta Austrije?

Uglavnom ne, taj je postojao već pre tog mjuzikla. Ali bih zato sasvim moguće mogao uticati na formiranje izraelske države, a možda i na poratnu Jugoslaviju, itd. Barem smo mi, kao klinci, u mjuziklu pronašli i nešto malo reference na Jugoslaviju, što nam je oduvek bilo simpatično.

U jednom od vaših novijih spotova figurira svastika načinjena od novogodišnjih svećica. Neke prve asocijacije na ovu sliku bi mogle biti kič, fašizam i kapitalizam. Bilo da se sa tim slažete ili ne, da li vidite vezu između ta tri navedena pojma?

Svakako postoji veza između ta tri navedena pojma, to se dobro vidi i u Kini kao i u SAD, ali i kod bogatih arapskih Emirata i ostalih sličnih država. Ali naravno, fašizam danas ima drugačiji oblik od istorijskog fašizma – koji je zapravo u estetskom smislu (arhitektura, slikarstvo, muzika, stajling etc.) daleko sofisticiraniji od pomenutih fašistoidnih formacija.

Ovih dana se održavaju skupovi povodom 40 godina od Novog talasa. Kao deo tog kreativnog pokreta se između ostalih pominje Laibach, a predstavnici čitave te struje „pobunjenom decom komunizma„. Slažete li se sa ovim tezama? (Ako da i ako ne, zašto?)

Laibach je svakako u svojoj formativnoj fazi bio i deo kasnog panka i ranog Novog talasa, ali ne kao „pobunjena deca komunizma“ nego pre kao dijalektička negacija tih istih pokreta. Ništa, naime, ne opravdava i ne formira sistem bolje od pobune protiv njega, kao što ništa ne ubija zadovoljstva više od njegove institucionalizacije. Laibachova metoda uvek je bila na suprotnoj strani banalizacije zadovoljstva i pobune, bila je na strani spore ali pažljive analize. Naša akcija nije imala za cilj rušenje sistema, već uspostavljanje potencijala za bolje i kvalitetnije funkcionisanje sistema.

Svako vreme ima svoju vrstu bunta. Koja vrsta bunta je dobitna kombinacija za ovaj trenutak da bi svet postao bolji?

Odgovor na ovo pitanje morate potražiti na lotu. Svakako svet sam od sebe neće postati bolji – barem ne dok je naseljen ljudskom rasom – pa je bitno da se svako angažuje za taj cilj na svoj najbolji mogući način. Ali neka za to ne očekuje bilo kakvog profita ili nagrade niti pobede, koja možda na kraju neće ni doći.

Kako slovenačka javnost gleda na to što je prva dama Amerike Melanija Tramp njihova zemljakinja? Da li se kao nacija zbog toga osećate bezbrižnije ili ne?

Slovenačka javnost Melaniju uglavnom doživljava kao Trampovu privatnu zatvorenicu, a deo nje se trudi, da bi na njoj zaradio neki profit, pa se pišu knjige i proizvode kobasice, vina i kolači sa imenom Melanije Tramp. Međutim, slovenačka politika nije među tim profiterima, sa Trampom nije uspela dogovoriti niti tih nekoliko problematičnih metara morske granice sa Hrvatskom, oko kojih se obe države spore već tri decenije. No, poznato je da je Tramp ionako loš u geografiji i brzo može pobrkati stvari, tako da pravog razloga za bezbrižnost u tom pogledu Slovenija nema.

Kako vidite položaj Srbije danas na čelu s Aleksandrom Vučićem u odnosu na region i Evropu?

Srbija još uvek ima veliku podršku i poštovanje u regionu i u svetu, zato ima i bitan potencijal da igra važnu ulogu kao stabilizacijski faktor na Balkanu. Ali pre svega moraće pametno rešiti problem sa Kosovom i normalizovati i kultivisati svoje odnose sa Hrvatskom te Bosnom i Hercegovinom kao celinom, ali i zaustaviti korupciju u državi. A da li je Aleksandar Vučić sposoban da sa svojom ekipom to postigne, to će morati srpski narod sam odlučiti na sledećim izborima. Ili na ulici, ako nema druge.

Budući da je Irvin sarađivao sa Marinom Abramović i da i ona važi za provokativnu umetnicu, a provokacija je tekovina i Laibacha i generalno NSK (Neue Slowenische Kunst), da li imate želju da pogledate njenu retrospektivu u Beogradu i kako gledate na komodifikaciju njene umetnosti danas?

Dobro smo upoznati sa opusom Marine Abramović, koja – kao najpoznatija umetnica srpskog porekla u svetu – svakako zaslužuje veliku retrospektivu u Beogradu, i ako nam vreme dopusti, rado ćemo tu izložbu pogledati. Komodifikacija njezinog rada je prirodan proces u tom kontekstu, kakav se zbio i sa ostalim velikim umetnicima tipa Vorhol, Pikaso, Bojs ili Hirst i samo je dokaz istorijske relevantnosti njezinog rada. A šta je umetnost, a naročito relevantna, provokativna umetnost danas – ako nešto takvo još postoji – to će kao uvek pokazati vreme.