Kultura

Intervju – Goran Marković, reditelj (najava)

Šezdesetosmaši su krivi za sve 1

foto: ivan šepić

9. 5. 2013. / 2.41

Šezdesetosmaši su krivi za sve

"Moj filmski stil je mešavina tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo"

"Nije važno samo kako snimati, nego i kako živeti. I to baš zbog buduće trgovine magličastom robom. Da bi naš svet mogao postati svet ljudi u bioskopskoj Sali, koji su se tu upili pošto su došli iz svojih neveselih domova, vozeći se punim tramvajima i plativši poslednjim parama kartu, on mora biti svet dostojan poštovanja, častan, istinit i hrabar, u svakom slučaju, bolji od svetova onih koji sede u zamračenoj Sali", kaže, u knjizi Češka škola ne postoji, reditelj Goran Marković. "Taj naš svet mora biti pravi, jer sve ono što ćemo raditi praveći filmove – biće laž. Režiji i svim ostalim radnjama oko filma cilj je, u stvari, da falsifikuje stvarnost. Samo smeštanje objektivnosti u filmski izraz i prećutkivanja ostataka slike pravi je korak ka izvrtanju činjenica, da ne govorimo o ostalim marifetlucima ("stilizaciji"). Šta nam ostaje kao zaloga da sve te ujdurme nisu puki trik da se izmame pare i prevari istina? I to ona duboka, lična. Poštenje prema samome sebi, pre svega. A to već izlazi iz domena estetike. Ili ne? Ko je ono rekao da između estetike i etike stoji znak jednakosti?"

Poslednji film Gorana Markovića Falsifikator govori o, po mišljenju reditelja, ključnoj godini socijalističke Jugoslavije – 1968. Zašto je šezdesetosma baš toliko važna? Gdje su danas bivši šezdesetosmaši i jesu li zaista, posle svega, upravo oni "krivi za sve"?

"Možda zaista ta 1968, objektivno posmatrano, i nije bila toliko važna. Međutim, u svetu umetnosti, objektivnost i ne igra neku značajniju ulogu. Hoću da kažem da je, u tom smislu, moja ocena manje činjenica, a više – lični utisak", objašnjava Goran Marković. "Dakle, zašto mislim da je ‘68. bila toliko važna? Zato što je tada počeo raspad Jugoslavije. Bomba u beogradskom bioskopu "20. oktobar" – kao prvi teroristički akt u SFRJ – glasno je odjeknula u našoj do tada uljuljkanoj i mirnoj zemlji; drugi važan događaj bile su studentske demonstracije koje su ozbiljno uzdrmale režim Josipa Broza Tita; gotovo da su ga skinule sa vlasti.

"VREME": Samo što je redosled događaja bio drugačiji: studentske demonstracije u junu 1968, a 13. jula iste godinebomba u bioskopu "20. oktobar". Za razliku od umjetnika, istoričarima je ta hronologija važna.

GORAN MARKOVIĆ: Važna je, svakako. Dobro ste poređali… Iako sam studirao u Pragu, u junu 1968. sam se zbog studentskih demonstracija vratio u Beograd. Sećam se da sam u Sali heroja na beogradskom Filološkom fakultetu video kako tada mladi studentski vođa, Ljubiša Ristić, drži roberspjerovski govor; imao sam utisak da je tog trenutka lako mogao da pokrene masu i povede je na Dedinje.

Akteri tog događajauključujući i Ljubišu Ristićatvrde da njihov cilj nije bio da ruše Tita; borili su se protiv "crvene buržoazije", zalagali se za povratak "izvorima revolucije"…

Ne govorim o programima i idejama; govorim o onome što sam video svojim očima.

(…)

Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 9. maja 2013. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka.

Iz istog broja

Intervju – Goran Marković, reditelj

Šezdesetosmaši su krivi za sve

Tamara Nikčević

TV manijak

Psy i Džong

Dragan Ilić

Knjige

Zaboravi dom svoj, anđele

Ivan Milenković

Pozorište

Predstava s viškom predumišljaja

Muharem Bazdulj

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu