Kultura

Intervju – Vesna Goldsvorti, književnica

Roman u Londonu 1

fotografije: marko rupena

Roman u Londonu

„Gorski je prevashodno roman o Londonu. Međutim, svi glavni junaci su u London stigli natopljeni politikom istoka i juga Evrope, i svoje otadžbinske priče upisuju u istoriju Britanije na jedan polifon, mnogoglasni način, često u protivurečju jedni s drugima a i sa samima sobom. Gorski je ruski patriota, čak i nostalgičan u odnosu na predjeljcinovsku Rusiju, ali istovremeno je i Jevrejin koji nosi određenu svest o tome da nije ’slovenska duša’. Natalija, u koju je zaljubljen, sanja da pobegne iz Rusije po svaku cenu, ali na Zapadu ne zna šta bi sa sobom. Nikola je beogradski tinejdžer čak i kada se približava četrdesetoj. U Englesku stiže u bekstvu od mobilizacije, kao čovek bez politike, ali i bez strasti; on je na neki način predstavnik srpske ’izgubljene generacije’ koja se devedesetih rasula po svetu i koja je moj pandan izgubljenoj generaciji Ficdžeralda i Hemingveja"

Vesna Goldsvorti je rođena u Beogradu 1961. Diplomirala je na beogradskom Filološkom fakultetu, a od 1986. živi u Londonu, gde je doktorirala i gde radi kao profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na Univerzitetu Kingston. Napisala je nekoliko knjiga u različitim žanrovima, a sve su privukle veliku pažnju javnosti. Nakon studije Izmišljanje Ruritanije, memoarsko-autobiografske knjige Černobiljske jagode i zbirke pesama Solunski anđeo, njen prvi roman Gorski (napisan na engleskom jeziku) još i pre objavljivanja je izazvao veliko interesovanje izdavača širom sveta, a već u prve dve nedelje od objavljivanja, u Engleskoj je imao izvrsnu recepciju. Uz originalno englesko izdanje Gorskog i prevod romana na srpski, u izdanju Geopoetike i iz pera same Vesne Goldsvorti, knjiga će ove godine izaći ili je već izašla i na bugarskom, nemačkom, holandskom, italijanskom, španskom, katalonskom i švedskom jeziku.

Osnovu zapleta svog romana Vesna Goldsvorti je preuzela od Velikog Getsbija Frensisa Skota Ficdžeralda: došljak iz provincije u velikom gradu upoznaje bogataša čiji je jedini cilj u životu da ponovo bude sa ženom koja mu je bila ljubav u mladosti, a koja se u međuvremenu udala za drugog. Kod Ficdžeralda, veliki grad je Njujork u koji došljak stiže sa američkog Srednjeg zapada. Kod Vesne Goldsvorti, veliki grad je London, a došljak u njega stiže iz Beograda.

"VREME": Okušali ste se dosad u različitim žanrovimaod akademske studije preko memoara do poezijea upravo ste, evo, objavili i roman.

VESNA GOLDSVORTI: Jesam po prirodi neko ko voli izazove, ali nisam od autora koje bi iko mogao da okrivi za hiperprodukciju (smeh). Ipak iza mog rada stoji jedan žestok tematski ako ne i formalni fokus. To je ukrštanje identiteta – britanskog i južnoevropskog ili istočnoevropskog. Ne zavidim onima kojima padne u zadatak da me predstave na nekoj književnoj tribini ili na televiziji jer sam svesna da formalna eklektičnost nije uvek prednost – ne pripadate potpuno nijednom od književnih esnafa. Ne mogu pritom da se požalim da me književna javnost ne primećuje. Retko se koji pisac može pohvaliti time da je pedeset posto onoga što je napisao – samo dve knjige u mom slučaju (smeh), memoar i roman – serijalizovano na BBC-ju, kada tu čast doživi tek dvadesetak novih knjiga godišnje. Moje su knjige dosta prikazivane i prevođene, Ruritanija je bila na naslovnim stranicama književnih dodataka u Britaniji i Americi, uključujući i "Vašington post", a i sada je u lektiri na univerzitetima širom sveta, Jagode su samo u Nemačkoj doživele četrnaest izdanja. Gorski je na prošlogodišnjem frankfurtskom sajmu bio prava senzacija kada je o prodaji prevodilačkih prava reč.

Otkud ideja za roman i otkud ideja za varijaciju na Ficdžeraldovog Velikog Getsbija?

Dugo sam želela da napišem roman o Londonu danas, o megalopolisu u kome živim već trideset godina i koji me privlači i odbija istom merom. S kraja na kraj grada ima sedamdesetak kilometara. U njemu živi više milijardera nego u bilo kom drugom gradu na svetu, on je svakako kulturni epicentar Evrope, a pritom kao da nije sasvim evropski pa ni sasvim engleski: tu su milijarderi, ali tu su i desetine hiljada onih koji su izbegli iz svih krajeva sveta, često bez novca i bez ikakvih dokumenata. U svakom vagonu metroa se čuje dvadesetak jezika: tu su vam svi kod kuće i niko nije. To je za romanopisca dušom dan materijal.

Getsbi je jedan od mojih omiljenih romana, ali razlozi za to se menjaju. Trebalo mi je da zaista uronim u engleski da potpuno shvatim poetsku lepotu Ficdžeraldovog jezika, ali oduvek sam volela tu arhetipsku ljubavnu priču. Pritom mi se ona uvek činila nekako slovenska, da ne kažem i ruska. Nekada sam predavala Getsbija, nisam ga ponovo čitala kada sam pisala Gorskog, ali mi se ideja činila tako očiglednom da sam često pomišljala da taj moj roman neko negde već piše. Dugo mi nije padalo na pamet da bih to mogla biti ja, o tome sam sanjala onako oblomovski – šta bih kad bih – i polako skupljala materijal.

Gorski je u prvom redu roman o Londonu. Jasno je da engleski kritičari prvenstveno tragaju za referencama iz književnosti na engleskom jeziku, ali iz naše perspektive je jedna druga paralela očitija. Pisac srpskog porekla živi u Londonu i piše o ovom gradu u romanu čiji je glavni junak Rusza nas prva i neizbežna asocijacija je Miloš Crnjanski i njegov Roman o Londonu. Koliko ste pišući mislili na Crnjanskog?

Crnjanski je više od mog omiljenog pisca, on je deo mog genetskog koda. Moj junak se zove Roman Gorski ne zbog Romana Abramoviča sa kojim mu je jedina veza Čelsi, već zbog Romana o Londonu. Univerzitet na kome trenutno predajem je na dvesta-trista metara od kućice na imanju ledi Pedžet u kojoj je Crnjanski, kao i junak mog romana Nikola, živeo gratis, i često mi dok tu prolazim kolima, kroz jednu lepu šumu na obodu Londona, prolete glavom fragmenti Lamenta nad Beogradom. Naravno da sam mislila na Crnjanskog. Pritom su Seobe meni lično mnogo značajniji tekst – taj ritam i poetski naboj su mi gotovo šamanski, ta uzdignuta retorika istorije, seksualnosti, sudbine – uvek me obuzme vrtoglavica kada čitam Seobe na srpskom. Ima u Gorskom dosta mesta nad kojima se nadvija Crnjanski, ali i Čehov, koji mi znači gotovo koliko i Crnjanski. Ja sam naučila ruski da ne bih morala da čitam Čehova na engleskom. Ficdžerald onda kao da je tu da zavara trag.

U dosadašnjim recenzijama objavljenim u britanskoj štampi, potencira se veza sa Ficdžeraldom, ali i iznenađenje činjenicom da veliko prisustvo ruskih bogataša u Londonu u poslednju decenijudve nije izazvalo i veći romansijerski interes. Jedan od prikaza čak nosi naslov "Veliki Getsbi sreće pedeset nijansi oligarha". Čini se da marketinški niste mogli da izaberete bolji tajming za izlazak romana s "ruskom temom", iako se u medijima u međuvremenu akcenat pomerio sa Romana Abramoviča na Vladimira Putina.

Ma to je redakcija "Spektejtora" smislila naslov, a radi se o jednom vrlo ozbiljnom i dobrom prikazu. Dosadile su mi te varijante na nijanse sive – pedeset nijansi klišea. Erika Džejms je loš pisac na nivou rečenice, ali je marketinški genije. Ja nisam. Meni se čini da "tajming" o kome govorite u Londonu traje već tridesetak godina, od pada Berlinskog zida, i da moj roman dolazi na kraju ruskog talasa, ali to u suštini nema veze. Pišem kako su pre Rusa bili Arapi, kako će posle biti Indijci ili Kinezi. To što je Gorski Rus je manje važno od činjenice da je on stranac koji poseduje dobar deo zapadnog Londona.

Kada ste došli na ideju da napišete roman?

Roman u Londonu 2

Ideju nosim već godinama, imam neke beleške koje su starije od Černobiljskih jagoda, ali sam roman počela istinski da pišem 5. jula 2013. Sećam se datuma tako jasno jer sam pet sati provela gledajući Đokovića i Del Potra u polufinalu Vimbldona. Uvek na univerzitetu imam velike planove o tome šta ću da pišem kada dođe leto, ali to najčešće ostane na nivou lenjog sanjarenja. Toga dana me je iz nekog razloga zgrabio "carpe diem" (možda i osećanje krivice jer televiziju inače retko gledam), pa sam iste noći napisala celo prvo poglavlje, a za dva meseca imala sam i prvu verziju romana. Kao da me je Gorski sve vreme čekao u zasedi!

Imate lično, neposredno, iskustvo poznavanja ruske kulture, ali ne i poznavanja savremene ruske oligarhije. Kako ste to pomirili u romanu?

Gorski je natopljen ruskom kulturom; Getsbi je ram za sliku koju su nadahnuli Onjegin, Karenjina, Živago. Međutim, moj glavni junak je jedno mitsko stvorenje, on je u romanu najčešće odsutan. Imala sam određene dodire sa ljudima koji ne znaju koliko kuća i fabrika poseduju, i slušala sam o tome kako im praznim privatnim avionima lete pudlice s kraja na kraj Evrope da bi u Londonu provele veče sa svojim vlasnikom. Toliki novac stvara oko sebe jedan vorteks pohlepe pa su mi bile mnogo zanimljivije stotine mojih londonskih sugrađana koji se nađu u tom vorteksu – kao fikseri, pravozastupnici, asistenti, lični treneri, maseri, šta god hoćete – to je čitava jedna armija ljudi. Gorski nije nikakvo preispitivanje ruskog političkog sistema; da nisam toliko volela rusku kulturu, mogao je da bude i Kinez ili Amerikanac. Bitno je to da je autsajder koji u London stiže sa tovarima novca i kupuje grad ciglu po ciglu.

Sudeći samo po naslovima vaših prethodnih knjiga, one se jasno mogu se čitati "geopoetički" – Ruritanija, Solun, Černobilj, a sada je tu i Gorski. Sudeći po toponimima u njihovim naslovima, vaše knjige se mogu čitati i neuralgično "geopolitički" – Balkan, Grčka, Ukrajina, Rusija.

Pomenula sam da je prevashodno u pitanju roman o Londonu. Međutim, svi glavni junaci su u London stigli natopljeni politikom istoka i juga Evrope, i svoje otadžbinske priče upisuju u istoriju Britanije na jedan polifon, mnogoglasni način, često u protivurečju jedni s drugima a i sa samima sobom. Gorski je ruski patriota, čak i nostalgičan u odnosu na predjeljcinovsku Rusiju, ali istovremeno je i Jevrejin koji nosi određenu svest o tome da nije "slovenska duša". Natalija, u koju je zaljubljen, sanja da pobegne iz Rusije po svaku cenu, ali na Zapadu ne zna šta bi sa sobom. Nikola je beogradski tinejdžer čak i kada se približava četrdesetoj – u Englesku stiže u bekstvu od mobilizacije, kao čovek bez politike, ali i bez strasti, prava suprotnost Gorskom koji je čovek akcije i angažmana. On je na neki način predstavnik te srpske "izgubljene generacije" koja se devedesetih rasula po svetu i koja je moj pandan izgubljenoj generaciji Ficdžeralda i Hemingveja.

Kako posmatrate ove aktuelne "geopolitičke" ratove na potezu ZapadIstok, a naročito njihove medijske i kulturološke odjeke?

Moto Gorskog uzela sam iz Istorije Engleske Tomasa Makolija. Knjiga je objavljena sredinom devetnaestog veka, ali opis se odnosi na Ruse u Britaniji s kraja 17. veka, prvu posetu Petra Velikog: "Njihova odeća, njihovi pokreti, njihov način ophođenja, sve je to bilo divlje, varvarske prirode. I ambasador i velikani u njegovoj sviti izgledaše tako božanstveno da se ceo London gurao da zuri u njih, ali pritom bejahu tako prljavi da se niko ne usudi da ih dotakne. Na dvorskim balovima, sa njih su prštali biseri i vaši." Tu vidite da se vekovima ništa ne menja – tu je taj isti semi-orijentalni svet koji vas istovremeno očarava i plaši koji vidi Bajron kada priča o "poluvarvarskim minaretima Moskve" i koji vide današnji Britanci i u Vladimiru Putinu. Međutim, slika nikada nije potpuno jednostavna. Britanija istovremeno ima i mnogo rusofila, neke od najvećih ljubitelja ruske kulture, njene pozornice pune su Čehova, njene filmske verzije Živaga, Karenjine ili Onjegina među najboljima su na svetu, a nikoga ne zbunjuje kada kompozitor kao što je pokojni Džon Tavener pređe u pravoslavlje.

Roman se dotiče i Srbije. Narator romana Nikola Kimović je iz Srbije. Je li za takvu odluku presudan bio autobiografski prtljag ili nešto drugo?

Ne bih želela da otkrivam priču, ali Srbija u Gorskom igra važnu ulogu. Beograd je nekakav kontrapunkt Londonu, prisutan i kada radnja nije vezana za njega; to će shvatiti svako ko stigne do poslednjeg poglavlja. Za početnu odluku nije bio presudan autobiografski prtljag koliko želja da za ovu vrlo ambicioznu priču nađem raspon glasa u kome se osećam komotno, tako da me ne opterećuje i sama priča i perspektiva pripovedanja. "Glas" mi je bio primarna stvar, mada ja nisam Nikola, to nije moj glas ni moj engleski, niti ja delim njegove stavove.

Britanci ne opraštaju falširanje: razvuku vas "konjma na repove" u kritikama, a odjeke svojih neuspeha danima nalazite na tviteru, kao u nekoj virtuelnoj čaršiji. Ovde postoje čak i nagrade kojima je glavni cilj da se malo podsmevaju piscu koji promaši; recimo godišnja nagrada za najlošiju ljubavnu scenu (Bad sex award) ili nagrada za najotrovniju kritiku (Hatchet job of the year) koju je prošle godine dobila jedna kritičarka "Tajmsa" tako što je u književnom smislu sahranila moju univerzitetsku koleginicu, a značajnog romanopisca, Rejčel Kask.

Premijer Vučić ovde često govori o potrebi za "promenom svesti" u Srbiji i navodi protestantski model kao uzoran. U jednoj pesmi vi ironično kažete "kao da sam rođena sa protestantskom ljubavlju za crno i belo".

Za protestantski model na čitavom severu Evrope imam dosta divljenja kada je u pitanju rad i osećanje dužnosti: nije slučajno što protestantske zemlje imaju i najjaču privrednu proizvodnju. Međutim, nije puka slučajnost što Britanci moraju da se napiju da bi se opustili i zaboravili na posao, dok je kod nas obrnut slučaj; mi u piću smišljamo najbolje poslovne ideje. Šalim se, naravno, svakom rečju koju izgovaram jer ne umem da uopštavam stvari na ovaj način, ceo radni život posvetila sam borbi protiv predrasuda.

Majka i otac mi svake nedelje pošalju kulturne stranice srpskih dnevnih novina, srpskom kulturom i dalje se napajam, ali unutrašnju srpsku politiku malo pratim, nemam strpljenja ni za britansku koja mi je mnogo jasnija.

U pogovoru knjige pominjete da ste glavnog junaka Gorskog nazvali tako i zbog zvučnog slaganja s Ficdžeraldovim junakom, ali i s naslovom Njegoševog najpoznatijeg speva, pa kažete: "Istinski dubinu crnogorskog i srpskog afiniteta prema ruskoj kulturi teško je opisati." Sa druge strane, postoji i politički stereotip o Srbima kao "malim Rusima".

Ta analogija između Srba i Rusa ide mi na živce pošto se na nju poziva u negativnom kontekstu i na štetu Srba, i uvek dolazi kao nekakva zamena teze, kao kraj diskusije, a ništa ne dokazuje.

Roman u Londonu 3

Poznat vam je mehanizam stvaranja stereotipa o drugim kulturama, u Izmišljanju Ruritanije govorite kako su pojedine knjige formirale sliku Balkana na Zapadu. Kakva je danas, u tom smislu, težina knjige Rebeke Vest?

Ja sam pišući Ruritaniju iščitala na stotine romana o vampirima, špijunima, i engleskim avanturistima koji kreću put Balkana. Mada je to vrlo zabavno, nema tu ključnih knjiga (osim vrlo uslovno Stokerovog Drakule), to su sve zrnca peska koja stvaraju balkanski pejzaž: zabavna i zanimljiva po broju i uticaju a manje po književnom dometu. Vrlo je malo remek dela, i tu je Vestova veliki izuzetak, jer je Crno jagnje objektivno jedan od vrhunaca britanske putopisne književnosti. Jedan moj kolega, anglista, koji ga smatra i jednim od vrhunaca modernizma uopšte, kaže mi da je gotovo šteta što je Vestova pisala o Jugoslaviji, jer je to tako malo poznata zemlja a pritom više ni ne postoji, pa Britanci ne čitaju tu knjigu toliko koliko bi je čitali da je reč o Francuskoj ili Italiji. To vam dosta govori.

Gorskog ste sami preveli sa engleskog na srpski. Kakvo je to iskustvo bilo? Vašu memoarskua samim tim i duboko ličnuknjigu Černobiljske jagode prevela je Zia Gluhbegović, a u slučaju romana ste se sami upustili u nezahvalan posao prevođenja svog dela na sopstveni maternji jezik. Zašto?

Ruritaniju su preveli Srđan Simonović i Vladimir Ignjatović. Ziji sam prepustila Jagode jer mi se učnilo da bih inače bila u iskušenju da napišem sasvim novu knjigu. Ono što Britancima moram da objašnjavam, Srbima nije potrebno, i obrnuto. Solunskog anđela sam pisala dvojezično, malo na srpskom malo na engleskom, za neke pesme ni sama ne znam koja je prva verzija, pa se tu radi o dva originala, ako hoćete – to je to translingvalno pisanje. Kada mi je Džon Kuci u recenziji napisao da moji stihovi predstavljaju "dobrodošao novi glas u engleskoj poeziji", u šali sam ga pitala da li to smem da prevedem kao "dobrodošli novi glas u srpskoj poeziji".

Objektivno, dok mi ovako ne pomenete poneki stih, nemam pojma da li je iko tu knjigu i čitao na srpskom, tako da slobodno mogu reći da sam je pisala za svoju dušu. Za Gorskog mi je trebalo dvostruko više vremena nego što sam pretpostavljala – da vam ne pričam recimo samo o agonijama koje sam prolazila da bih odlučila ko kome i kada kaže vi ili ti – tako da sam se često zapitala da li bih se u to upuštala da sam znala šta me čeka, posebno u vreme kada sam bila pod ogromnim teretom pripreme desetak drugih izdanja. Pomagalo mi je da odgovorim na elektronsku poštu ostalih mojih prevodilaca koji su istovremeno radili na istom tekstu od Stokholma do Argentine: ne samo u shvatanju problema nego i u osećanju saučesništva. Ohrabrivala sam ih da budu slobodni sa onim što je pisac hteo da kaže (smeh).

U pesmi iz Solunskog anđela kažete:

Mnogo pre nego što sam otišla za Englesku
Razumela sam dobro
Da bi mogla da se podnese tolika istorija
Potreban je krug bistre plave vode
Između tebe i nje,
Krug bistre plave vode.

Šta je za vas taj "krug bistre plave vode"? Da li je asocijacija na "beskrajni plavi krug" Crnjanskog slučajna?

"Bistra plava voda" je zgodan, ali i bukvalan prevod engleskog idioma koji označava jasno razgraničavanje stvari. Igrala sam se, naravno, jer živim na ostrvu – pa me zaista od Evrope razdvaja takav jedan krug okeana. Asocijacija na Crnjanskog nikada nije slučajna, i on je živeo u tom krugu. Britanci nemaju isti osećaj težine novije istorije, nisu bili okupirani ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu, nisu imali iskustvo kolaboracije, nemaju istu potrebu kao Francuzi ili Nemci da dobar deo porodične istorije gurnu pod tepih. Zato su ponekad nadmeni, nedostaje im empatije u odnosu na muke nas ostalih Evropljana, na neka prećutkivanja… A opet, kada pomislim koliko je desetina i stotina hiljada britanskih mladića poginulo u rovovima po flamanskim nedođijama, možda razlika u težini istorije i nije toliko velika, samo je vrsta prtljaga drugačija.

Imajući u vidu koliko vam je bibliografija šarena , šta sada sledi, novi roman ili nešto sasvim drugo?

(smeh) Ne pišem ništa jer me je kidnapovao Gospodin Gorski, putujem sa njim po svetu. Moj britanski izdavač me moli da opet krenem u roman (imam i koncept i beleške). Digla im se kosa na glavi kada sam im rekla da imam tridesetak dobrih pesama na srpskom i da bi mi možda trebalo još godinu dana da okončam zbirku. Ako uzmete u obzir da će Gorski samo ove godine biti objavljen u sto hiljada primeraka, a da bih za srpsku poeziju imala sreće i sa dvesta primeraka, i još više ako ih kupi pedesetak ljudi, onda vam sve bude jasno. Ali opet, trideset dobrih pesama… nije za bacanje. Videću.

Na jesen prelazim na dužnost šefa katedre za kreativno pisanje na univerzitetu Istočna Anglija – to je najbolja katedra u mojoj disciplini u Britaniji, pa verovatno i u Evropi – svesna sam da će mi to doneti velike promene. Ko zna zašta ću i da li ću tada imati vremena i snage. Možda ću se u slobodnom vremenu, ako ga bude bilo, posvetiti kompjuterskih igricama. Par mojih studenata imao je ogroman komercijalni uspeh pišući dijaloge za taj žanr: možda onda i ja, kao Gorski, kupim neko ostrvo u Grčkoj, da na njemu pišem novu Sumatru na srpskom.

Iz istog broja

Intervju – Edo Jaganjac, lekar i pisac

Smrt u Sarajevu

Sonja Ćirić

Reč o delu

Temza utiče u Crno more

M. Bazdulj

TV serija i knjiga – Svemirska princeza

Odrastanje u kosmosu

Slobodan Preradović

Knjige – Žistin Levi

U potrazi za sopstvenim horizontom

Una Sabljaković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu