Retro-vazdušarije za nešto starije

Više od pola godine unazad, vrlo često, zapravo sve češće, pa još i jezikom konkretnih brojki i anketarskih procenata, u američkim medijima ukazuje se na sve akutniji i sve očigledniji problem koji, osim sve detaljnije anamneze, ima i prigodnu sintagmu sročenu u samo dve reči – superhero fatigue (sve akutniji zamor od superherojskih sadržaja, pri čemu se ovde konkretno misli na film/filmsku ponudu). I to nije sve – ankete ukazuju da zamor sve dublje korenje pušta čak i među poklonicama upravo takvih sadržaja, što će se neminovno odraziti (i to u baš bliskoj budućnosti) i na bioskopske rezultate predstojećih novih naslova tog soja (zapravo, nastavak hita Šazam već jeste potklizao na kino-blagajnama, što je dodatno ubrzalo njegov put ka strimig/VOD platformama i ostalim alternativnijim vidovima prikazivačkog života filmova). A da je tako, ukazuju i vesti koje pristižu sa drugih strana; naime, kao dovoljno ilustrativan vesnik promene raspoloženja kod posetilaca bioskopa imamo primetan uspeh nove filmske režije holivudskog glumačkog superstara Bena Afleka, koji je pred publiku (u ovom trenutku, ponajpre onu bioskopsku) izneo (para)sportsku retro dramu naslovljenu kratko Air, a koja zapravo u srži zapleta ima istorijat nastanka čuvene najki patike, “nadahnute” legendarnim Majklom Džordanom. Ali ni to nije sve – Air je vrlo dobar, pa još i zabavan film, koji samo par koraka deli od onog zabata u kojem u kolektivnom pamćenju, aktuelnom i budućem, obitavaju odlični filmovi, tako da se sa dovoljno sigurnosti može ustvrditi da se zrelije gledateljstvo vraća u bioskope u primetnom broju, i da to za posledicu ima uspeh jedne tek zbilja blago komične drame, zasnovane na stvarnim događajima i stvarnim akterima, koja se suštinski bavi upravo razvojnim putem jedne sportske patike i ideje koja je dovela do njenog nastanka i spasa za firmu u tada evidentnim poslovnim i finansijskim problemima.

Čuda su, dakle, i u univerzumu bioskopske distribucije moguća – posrću i izneveravaju sigurni favoriti, a dovoljno dobro prolaze na prvi pogled i pomalo bizarno tematski ustrojene drame, koje su, da naglasimo i to, prvobitno bile planirane za striming, tako da će konkretno filmu Air (kod nas zdravorazumski ostavljenom bez prevoda naslova) sva zarada tokom kino-distribucije predstavljati čist ćar za finansijere i producente. Ljudi su, a istrajni posetioci su ponajpre ljudska bića, reaktivna stvorenja, ali neće biti da je uspeh filma Air tek reakcija na zbilja iritantnu infantilizaciju savremenog američkog filma višeg ili visokog produkcionog kalibra, baš kao što pojašnjenje tog uspeha ne može da se posmatra isključivo u svetlu jednostavne posledice pojave kvalitetnog i znalački upakovanog i plasiranog filma (pa još i sa sijaset dragih i dobro znanih glumačkih lica) možda u pravom trenutku. Air jeste povest o istrajnosti i trudu kao protouslovima svakog na javi snevanog sna o opipljivom uspehu, to jeste i priča o genezi voljenog tipa sportske patike, koja, eto, odoleva decenijama i koja je dosta brzo svoju ikoničnu poziciju izborila i van košarkaških tribina, ali ovaj Aflekov film, što je daleko važnije ne samo za analizu, već i kada se naglasak stavlja na prijem ovog ostvarenja kod šire i brojnije publike, u tom svom pakovanju vešto sročenog i u delo sprovedenog filma donosi pregršt dodatnih aspekata kroz koje se može posmatrati i vagati njegova tematska i idejna arhitektonika.

Naime, Air se može posmatrati kao poletna društvena hronika o prošlosti kada su nekakve promene i dalje bile izvodljive. Uz to, ovo ostvarenje možemo smestiti i pod “kišobran” filmskih priča koje iznova slave onaj epitom WASP-ovske (White Anglo-Saxon Protestant) mitopoetičke mantre, u kojoj je je visoko kanonizovana bespogovorna vera u neprolaznu i neuništivu moć novijih i novih pokušaja, a osnova ima i da Air doživimo i kao film koji ukazuje na značaj unutarporodične logistike gde podrška onima koji krupnim koracima grabe ka možda i neumitnom uspehu nije prost instinkt starijih i, dakle, iskusnijih i razložnijih, nego i temeljno promišljena taktika žongliranja mogućim, nužnim, izvodljivim… Ali, kako će nam jasno ukazati briljantna montažna sekvenca koja u završnoj trećini (a film ima precizno omeđenu strukturu ona čuvena tri narativna čina) prati motivacioni govor koji pred mlađanim Džordanom i njegovim roditeljima održi pogibeljno proaktivni skaut kuće Najki, predstavljajući patiku koju su oni hitro dizajnirali upravo Džordanu u (dugu) čast, ključno je pitanje ipak šta će ostati iza svakoga od nas, šta je ono čime ćemo se izboriti za barem nešto sporiji i usporeniji zaborav od strane savremenika i usputnih satelita na našim privatnim/ intimnim i profesionalnim putevima… Tom sekvencom, tokom koje ćemo u smislu prospektivnog kretanja unapred ka budućim danima i događajima, srećnim ili nimalo srećnim ishodima, u dramaturškom putu je rešen moguće krupan problem naknadne pameti, koji neretko opterećuje realistički postavljene priče što se bave poznatim zbivanjima i/ili akterima iz epohe koju smo ostavili za sobom; u isti mah, upravo to predstavlja i emotivni, i intelektualni, i idejni, i sveukupno kvalitativni vrhunac čitavog ovog filma, tokom koga gledateljstvo biva pogurano da se priseti najmanje još dve važne stvari – dobri filmovi, pa još “izatkani” od smislenih priča, neizostavno donose i pregršt implictno datih ideja i povoda za analizu, a film je kao medij i dalje kadar da tu neprolaznu usložnjenost života barem delimično ili barem u njenom suštinskom delu i značenju iznese na velika platna i ekrane.

To nije sve – učinkovito starostavno stilski postavljen, Air treba biti posve otvoreno pohvaljen i na konto vrsne i rasne rekonstrukcije ere reganovskih, američkih osamdesetih godina prošlog veka, odlično uštimovane glumačke podele (tu su Met Dejmon, Džejson Bejtmen, Vajola Dejvis, Kris Mesina, povratnik Kris Taker, sam Aflek, ciljano “u dubini pripovednog kadra”, Marlon Vajans…), siguran i ujednačen ritam pripovedanja i to unutar priče poznatog ishoda i bez previše nepoznanica, kao i uspešno izgrađen i onda i pažljivo iznijansiran satirični šmek na nivou opšteg pristupa… Aflekova oskarovska režija, film Argo, ipak ostaje za barem par kopalja ispred filma Air, kome se ima zameriti na, recimo, povremeno sasvim izlišnom prenaglašavanju vremenskog i sociološkog konteksta u kome se priča zbiva (uvodna montažna sekvenca sa nanizanim ikoničnim reklamama iz te ere bila je sasvim dovoljno i efektno rešenje, te potcrtavanje istog putem intruzivne upotrebe pop-hitova tog doba dođe kao čist višak). Ipak, sve i da mu u drugom uglu tog metaforičnog ringa ne stoje pominjane zamorne superherojske budalaštine iz tekuće ponude, Air bi i dalje predstavljao čist zicer kada je reč o iznalaženju razloga zašto ovih dana i sedmica otići u bioskop i pogledati nešto čega je, avaj, deceniju i kusur sve manje u ponudi.