Kultura

Serije: Pistol i Angelyne

Razonoda na putu ka zrelosti 2

Pistol

fotografije: promo

Razonoda na putu ka zrelosti

Na planu izraza, ovo ipak u većoj meri jesu konvencionalni radovi o naoko nekonvencionalnim likovima (u, ako ćemo pošteno, dovoljno uobičajenoj misiji), što za neke možda može da bude povod za razočaranje; ipak, ima tu dosta toga da se pohvali i izdvoji

Ogroman uspeh biopika Toma (u ovdašnjim i postjugoslovenskim okvirima) inicirao je užurbanu potragu za sličnim “nadahnućima”; cilj je jednostavan – događajima dovoljno bogata priča o znakovitim junacima pop-kulture, uz nužan preduslov upadljivo burnog životopisa. Time smo se svrstali uz brojne kinematografije u kojima autori i producenti pokušavaju da razreše tu neizbežnu dilemu – kako iz takozvane stvarnosne dimenzije života i njene tačke susreta sa popularnom kulturom (i onim što je, dakle, ikonično ili prepoznatljivo) izvući ono filmično i što opsežnijoj distribuciji primereno. Kao dodatak i zgodan ukras, tome se dodaje motiv revolucionarnog poriva ka barem nekakvim promenama nečega, a tu mešavinu obično osnaži i prijemčivijom učini uvek privlačan retro-štimung. Ovo zvuči kao formula, ali ne mora da nužno bude svedeno samo na tu karakteristiku, što nam, uostalom, pokazuju i dve baš sveže mini serije te fele kojoj, dakako, i film i serijski sadržaji bespovratno pripadaju.

VITALISTIČKI TALAS

Unutar dvojca o kome će u ovom tematskom prikazu biti reči, svakako privlačnije i to ne samo u konzumerističkom smislu deluje mini serija (od šest jednosatnih epizoda) Pistol, koja predstavlja biografsko podsećanje na kratku i burnu istoriju benda Sex Pistols, a iza koje u kreativnom smislu stoje scenarista Kreg Pirs (baš čest saradnik Baza Lurmana) i reditelj Deni Bojl (režirao filmove Malo ubistvo među prijateljima, Trejnspoting, Plaža, 28 dana kasnije, Milioner iz blata…), a koji je i u ovom radu udružio snage sa cenjeno-traženim virtuozom filmske slike, snimateljem Antonijem Dadom Mantlom. Premisa je očekivano jednostavna – kroz priču o evoluciji i devoluciji benda koji je poživeo samo tri godine, ali koji za to vreme jeste ostavio upadljivo i značajno mesto u muzici i popularnoj kulturi kao krovnom kontekstu, prikazati duh vremena, a pride i u fokus vratiti pominjani revolucionarni poriv kao instinkt koji ima biti shvaćen i kao potreba za stvaranjem (pa i kroz dekonstrukciju ili čak i uništenje onog postojećeg, uvreženog, okoštalog, pa samim tim i toksičnog i pogubnog), kao i emancipatorski potencijal promućurnijih sfera popularne kulture kao vitalističke snage koja makar na mahove napravi po koji zamašniji talas u mirnom moru srednjačenja i opštosti… Već ovde stižemo do zamke kontradikcije u koju su, nimalo iznenađujuće, svojevremeno upali i Sex Pistols – čak i revolucionarni, prevratnički žest (pank ili neke druge provenijencije) nužno kad-tad stupa na tlo sistema koji je tu jedna od prevashodnih meta; jurišnici na drugost i slobodu tako brzo postaju nevoljni ali sigurni akteri sistema na koji su kidisali i još nastoje da kidišu, a da, pritom, taj teški nesklad crpe podosta ionako upitno obilaste kreativne energije sa kojom se kreće u taj boj.

To je, dosta se brzo stiče takav utisak, ovde možda i najintrigantnija i najcelishodnija značenjska dimenzija ove ukupno uzev vrlo dobre serije na faktografijom omeđene teme; tim pre što se i priča ove serije, naravno, u tom smislu ukorenjena i definisana konkretnim i stvarnim događajima, kreće davnih dana utabanom stazom priča o trnovitom putu ka uspehu i priznanju – početni koraci praktično “iz debelog minusa”, silne prekombinacije u hodu i brojne nevolje prilikom pokušaja bega iz mulja anonimnosti i opsukurnosti, teške bitke na bojnom polju raznorodnih i oprečnih naravi i narastajućeg narcizma, razočaranja pri prvim dodirima sa nekakvom, ali svakako opipljivom slavom, nužni kompromisi, te onda manje-više dragovoljno srljanje u čeljusti kalkulantskih ustupaka i trulih kompromisa… U toj ravni, Pirs i Boj nisu imali išta iole atipičnije da ponude, te je svakako dobro što su tu i stvarnosnu i sudbinsku mustru neizbežnih stanica pri letu ka zvezdama predstavili kao datost, kao aksiomsku postavku čiju je neporecivu bit i sam život u sijaset prilika dokazao i naglasio; to je oslobodilo značajan prostor za gorepomenuto, dovoljno taktilno i dovoljno zaumno preispitivanje stvarne učinkovitosti tog revolucionarnog poriva. Kako će nas u Pistol dosta brzo podsetiti, a sa čime će onda krenuti da se bore junaci i antijunaci ove ipak tipske narativne postavke, poput mnogo toga, uključujući tu odrešite umetničke/ stvaralačke identitete i misije, i revolucija je svojim ogromnim delom oveštali konstrukt, doduše, nepogrešivo zavodljiv, a često i autodestruktivni konstrukt koji zadržava čvrsto mesto u tom “meniju” okidača i suštinski samo razonoda na putu ka zrelosti koja neizostavno znači i pristajanje na manje ili više pokorno bivstvovanje u i pod okriljem sistema, čija je jedna od vrhunskih vrednosti i ciljeva upravo uprosečavanje.

Unutar priče koju i u opsegu unutar kog nam je predočavaju Pirs i Bojl, toga je možda prva postala svesna Vivijan Vestvud, koja tokom priče sa sve manje poleta uleće u tirade na temu potrebe dekonstrukcije i uništenja svega što se da dovesti u bilo kakvu vezu sa represivnošću društva, koje, kao takvo, čvrsto korenje pušta upravo zahvaljujući toj “pletenici” uslovljavanja, nametanja, prisile, tabuizacije, zastrašivanja i osujećivanja nagona onih koje barem u nekom trenutku ponese i zanese atipičniji doživljaj sveta i njegovih mogućnosti. To se, naravno, prevashodno odnosi i na Malkolma Meklarena, koji je cinično gurao svoju zamisao o bendu kao projektu, kao čistom konceptu u koji on onda može da učita šta i kako mu volja, a što se kosilo sa onim što je podsticalo same članove benda da istraju u tom, dakle, imaginarnom ili samo eluzivnom boju protiv društvenih krivdi. Ipak, mimo upravo iznetog, Pistol ni jednog trena ne zalazi u cinično seirenje nad suštinskom nemogućnošću korenite romene, čak i kada su ciljevi čvrsto postavljeni a mete u trenu razaznatljive; naprotiv, Pistol jeste vešto skrojen proizvod viđen za širu i poželjno unosnu distribuciju, koja, gle čuda, pledira i na nostalgičarske damare kojima smo, kanda, ama baš svi barem ponekad skloni, ali i rad iz evidentne ljubavi. Na planu izraza, pak, ovo ipak u većoj meri jeste konvencionalan rad o naoko nekonvencionalnim likovima (u, ako ćemo pošteno, dovoljno uobičajenoj misiji), što za neke možda može da bude povod za razočaranje; ipak, ima tu dosta toga da se pohvali i izdvoji – dramaturški umešno baratanje strogom faktografijom ipak ne tako daleke prošlosti, zanimljivi uvodi u epizode, naglašeno zrnasta slika, nešto odrešitiji montažni zahvati, očekivano besprekorna rekreacija ere u vizuelnom i audio-smislu, znalački i blagovremeno obuzdan blago posrpdni ton, teatarski prenaglašena, a opet definitivno učinkovita gluma Tomasa Broudija Sangstera u roli MekLarena… Za kraj, možda bi bilo zgodno, a da, pritom, pod znak ne dovodimo postojan sud da je pank zbilja počivao na iskrenom žestu, kao reakciji na nametanje srednjeg toka, podsetiti se da se žest, pak, kao reakcija većine prema “plodovima” popularne kulture samo jednom ispoljio u teško pojmljivom nasilnom i destruktivnom vidu – negde u istoj toj eri, leta 1979, kada su gnevni protivnici na stadionu u Čikagu javno spaljivali ploče disko-izvođača. Tako da nije zgoreg da nas u doglednoj budućnosti dočeka i neka serija sa pričom upravo iz te epohe, koju sa pričom o Sex Pistols-ima spaja još jedna intrigantna stavka – dosta disko-izvođača zapravo su, baš kao bend i Roten, Stiv Džouns (na čijim memoarima je zasnovana mini serija Pistol), Višis i bratija, bili projekti i konstrukti preduzetnih producenata i menadžera.

ČVRSTO NA KOLOSEKU

Razonoda na putu ka zrelosti 3
Angelyne

Iz domena nešto skromnije produkcije stigla nam je mini serija (pet epizoda od po oko 45 minuta) o Anđelini (Angelyne), možda i prvoj poznatoj osobi koja je bila poznata po tome što je poznata, a sve to znatno pre pojave i potonje dominacije Paris Hilton i Kim Kardašijan upravo po toj mustri. Anđelina se, da se podsetimo, skockana vozila Los Anđelesom u svojoj ubrzo ikoničnoj ružičastoj “korveti”, grad je bio prekriven gigantskim bilbordima sa njenim likom na tragu pin-ap devojaka nešto starije ere, a da zapravo niko zbilja nije znao ništa o njoj, njenim dostignućima, profesiji, prošlosti… Upravo na toj tački, na tački samoizabrane i samoizborene eluzivnosti glede identiteta je težište ove vrlo dobre i izrazito zanimljive serije krajnje ilustrativne idejne poente; u prvim sekundama prve epizode čujemo glavnu junakinju kako mantra: “Ja nisam žena, ja sam ikona”, da bi par minuta docnije direktnim obraćanjem u kameru 2019. u preciznom, a nadahnutom i empatičnom tumačenju Emi Rosam čuli i ovo: “Ja sam ružičasta Roršarhova mrlja ‒ nevina lutkica, kurva, porno-zvezda… Ljudi vide ono što vide”. Na tom tragu, ova mini serija je primetno najbolja i najzanimljivija kada prati taj idejni pravac, kada nas podseća da, mimo nametnutog, uslovljenog, naučenog, oni odvažniji među nama ipak se tu i tamo izbore za pravo da izmaštaju i drugima predoče svoj narativ i vlastite apozicije kao ono što je dominatno i možda i jedino važno kada je o individualnim identitetskim zavrzlamama reč, a upravo je to ono što ovoj seriji pomaže da utekne pred srodnim joj kontekstom priča o varljivosti i kvarljivosti instant-slave pod žrvnjem onog čuvenog duha vremena.

S tim u vezi, autore (među kojima je i Sem Ismael, zapažen ponajpre po kreativnom doprinosu u slučaju popularne serije Gospodin Robot) treba pohvaliti i na konto toga što su zadržali smislenu i bezbednu distancu u odnosu na taj uvek privlačno i neretko jalovi prikaz tog zeitgeista, jer su, poput mnogih drugih veštih i promišljenih, priču držali čvrsto na koloseku povesti o jednoj nesvakidašnjosh ličnosti i javnoj pojavi, čime se onda diskretno od pojedinačnog stiže i do snevanog i planiranog univerzalnog. Serija, zabavna, dinamična, komična u zadovoljavajućoj meri, donekle je opterećena prečestim obraćanjima Anđeline i njenih “satelita” direktno u kameru, što dosta brzo postaje odveć repetitivan, pa i izlišan manir, a samo otkriće njenog stvarnog identiteta ostane u senci pompeznih najava i možda prenaglašene tenzije koje vode ka tom trenutku velikih saznanja.

Iz istog broja

Sterijino pozorje 2022. (2)

Kako je počeo rat na mom Pozorju

Teofil Pančić

Premijere

Mekana koža, kiselo grožđe

Marina Milivojević Mađarev

Novi album: Wilco – Cruel Country

Surovi kantri

Dragan Ambrozić

Filozofija

Muke sa Hajdegerom

Ivan Milenković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu