Različite realnosti u istom prostoru

Na poziv Teatra G7 u Manhajmu, vizuelni umetnik Vojislav Klačar i reditelj Vlatko Ilić predstavili su rad Radikalna intimnost publici tog teatra. Rad je nastao u okviru projekta “Syntopia” koji je okupio nemačke umetnike i one koji dolaze iz zemalja izvan EU.

Klačar i Ilić za “Vreme” govore o tome šta je radikalna intimnost, koliko svest o njoj danas može biti spasonosna, u kojoj meri je važno uznemiriti postojeći poredak i zašto.

VREME: Kako biste predstavili projekat “Syntopia”, u okviru kojeg je vaš rad Radikalna intimnost realizovan u pozorištu Theaterhaus G7 u Manhajmu?

VLATKO ILIĆ: Projekat je koncipiran tako da poveže umetnike koji stvaraju u Manhajmu sa umetnicima koji dolaze iz različitih krajeva sveta, što je sugerisano samim nazivom projekta, sa namerom da se iz različitih perspektiva, koje su lokalne, umetnici bave temama koje su od globalnog značaja. Dramaturg manhajmskog pozorišta Filip Bode nam je na početku saradnje rekao da je odnos među umetnicima zamišljen kao odnos pen pals, gde se prijateljstvo neguje kroz pisma. Na taj način smo komunicirali sa umetnicom iz Manhajma Anom Lajbah, dijalog sa njom se odvijao od prošle jeseni do samog dolaska u Manhajm.

Utopije i distopije su projekcije svetova koje deluju preteće ako su distopije ili imaju pozitivan predznak ako su utopije, a sintopija podrazumeva zajednički boravak različitih vrsta u jednom prostoru. Zanimljivo je da sintopija kao pojam odgovara onom što zatičemo kao stanje stvari. Puno smo razgovarali o tome s Filipom, pojedinci žive različite realnosti čak i u jednom prostoru. Manhajm je dobar primer toga, imate generacije migranata, to su u Nemačkoj uglavnom posledice radnih migracija, kažu da postoji velika zajednica Jugoslovena i kada ste u gradu, suočavate se sa tim različitim realnostima koje se zatiču u istom prostoru.

Rad definišete kao pozorišnu instalaciju.

V. ILIĆ: Da, mislim da je kontekst pozorišta važan, to je pozorišni prostor i on je uslovio kako se publika ponašala u njemu, a meni je zanimljivo i to šta bi bila razlika između pozorišne instalacije i instalacije u vizuelnim umetnostima. Kada smo radili na ovom materijalu, prema njemu sam se odnosio kao prema pozorišnoj predstavi, različiti elementi su tu da jedni druge podrže u onome što je celina jednog pozorišnog dela. Ovde postoji veća autonomija umetničkih segmenata, ali su oni i dalje vrlo usmereni jedni na druge, s tim da publika kao da uranja u predstavu, njihov doživljaj je manje vođen a više prepušten njima, ali je i dalje uslovljen svim materijalima, odnosno time kako oni, kolokvijalno rečeno, rade jedni za druge.

Kako je nastajao rad?

VOJISLAV KLAČAR: Prvo bih krenuo od završnog događaja, od trenutka predstavljanja rada u pozorištu, to je trajalo dva dana i dolazili su i ljudi koji se bave umetničkom kritikom. Mi smo postavili rad koji se opirao tome da se smesti u određeno polje i on ne liči sasvim na naše dosadašnje radove. Vlatko je rekao da je rad više pozorišna instalacija, podelio bih ga na četiri celine, neke od njih su više pozorišne nego što bi pripadale vizuelnim umetnostima, mislim na višemedijske forme u kojima imamo više medijskih linija koje međusobno komuniciraju. Sve linije koje smo dobili komuniciraju tako što jedna drugu podržavaju, jedna drugu dodatno pojašnjavaju, ali su dovoljno autonomne da svako od posetilaca može da bira kako će doživeti njihove međusobne odnose, pa i hijerarhiju među njima.

Dok smo se pripremali za razgovor, rekli ste da ono sa čime ste se prvo suočili jesu fotografije.

V. KLAČAR: To su fotografije iz naših privatnih arhiva, radili su ih i naši rođaci, roditelji, bake… Fotografije na kojima smo mi, ali i neki nama važni ljudi, objekti kojih više nema, koji su srušeni, kao zgrada u kojoj sam odrastao… Prvo sa čime sam se suočio jeste da se one postavljaju na crnu površinu, u prostor koji nije galerijski iako smo ga mi delimično pretvorili u galerijski. Čitav projekat “Syntopia” ima tri tematske celine, mi smo pripadali drugoj, sa Anom Lajbah, prostor pozorišta je ravnopravno bio podeljen na onaj koji pripada nama i onaj koji pripada Ani, ali smo se trudili da ti prostori budu i povezani. Kontakt koji smo imali sa njom od septembra do marta rezultirao je pravljenjem radova koji komuniciraju, ali su radovi vrlo zasebni.

Možda najznačajniji deo našeg rada jesu zvučni zapisi. Imali smo osamnaest zvučnika za isto toliko priča o teritoriji, tako ćemo nazvati prostor koji smo zaposeli pre četrnaest godina kada smo kupili kuću. Unutar te teritorije ima više zona koje imaju svoja imena, njihova su značenja povezana sa našom predistorijom, vremenom pre nego što smo došli na tu teritoriju, ali i istorijom jer su se neke stvari u ovih četrnaest godina upravo tu dešavale. Možda su biljke ključna stvar u ovom radu. Kuća koja se nalazi u jednom selu u Vojvodini već je bila izgrađena, biljke smo donosili i sadili. Kuću smo delimično rušili da bismo neke delove iznova gradili, neki delovi, na primer krov, srušeni su od olujnih udara vetra.
Zvučni zapisi su priče o tome, a jedan od glavnih motiva jesu biljke.

Intimnost je otvorena i bliska razmena između dva iskrena bića, vi je predstavljate u radu, a šta je ono što smatrate radikalnim i zašto?

V. KLAČAR: Rekao bih da radikalnost proizilazi iz toga što se intimnost neprekidno skriva, ona je zaštićena biljkama, pošto su zidovi koji okružuju prostor visoki, ali obrasli bršljanom, vi ih ne vidite. Otvaranje tih zidova koje nastaje kroz ovaj rad radikalno menja naš odnos prema prostoru.

Prostor o kom govorimo je u različitim periodima svoje istorije bio otvaran za javnost, u njemu su se dešavale pozorišne predstave.

V. KLAČAR: Da, mi stalno pokušavamo da ga otvorimo za druge ljude, za javnost, pa ga ponovo zatvaramo. Svako dosadašnje otvaranje rezultiralo je još jačim zatvaranjem.

Zašto?

V. KLAČAR: Kao da nikada nije sve gotovo, to šta treba da se pokaže, kao da treba još nešto uraditi. I ne znam da li to treba da uradimo mi ili ono što dolazi spolja, a pod tim mislim na društvo, spoljašnji svet. Unutar zidova je sve u redu, sve smo izgradili, a biljke dobro napreduju, rastu. Sadimo biljke i izvan zidova, i one rastu, ako se ponekad osuše ili polome, mi tada zasadimo nove.

Pojam kvir koji se pojavljuje u najavi rada definiše se široko, pod tim pojmom smatrate one odnose koji se ne uklapaju u vladajuće društvene norme.

V. ILIĆ: Meni je naročito zanimljivo kako se pojam kvira, ne naravno kod svih teoretičara i teoretičarki, ali kod pojedinih među njima, misli u kontekstu politike. Ne dnevne politike, nego politike kao prakse organizovanja života zajednice. Nasleđe pojma je važno, jer se on nužno povezuje sa osećanjem stida, on je korišćen kao termin da bi se određeni pojedinci, nenormalni, neheteroseksualni, koji se ne uklapaju, kao što si rekla, u norme društvenog života, da bi se njihovi životi diskvalifikovali. Zanimljivo je da danas taj pojam u sve manjoj meri ima negativnu konotaciju, njime se ukazuje na ona življenja u smislu prakse, ne identiteta, ne onoga što je naša esencija, nego onoga je što način na koji živimo, na ona življenja, dakle, koja ne reprodukuju postojeće simboličke norme i društvene strukture. Kad je reč o ovom radu i ovom prostoru, kvir perspektiva se prepoznaje u različitim segmentima, na primer u Vojvodini, koja je obeležena nasleđem Austrougarske, svaki je prostor iskorišćen pre svega za poljoprivredu. I onda vi tu zatičete jednu, kako Vojislav kaže, teritoriju koja nije uređena po principu funkcionalnosti nego je estetizovana, drveće je tako birano da stvara ambijent šume. Imate s jedne strane poredak, a s druge nešto što je gotovo ekscesno. Odatle dolazi naziv radikalna intimnost, to oblikovanje prostora proističe iz nečega što je intimnost i ona se projektuje na jedan ambijent i ima efekte i u širem okruženju. Tu prepoznajem radikalnost jednog življenja koje ima potencijal da naruši podrazumevanje toga kako mi nastanjujemo određene prostore. Prostori nisu slučajno organizovani, u njima se uvek ogleda neki poredak.

Susret sa publikom daje nova značenja radu, koji su uvidi koje donosite sa susreta sa manhajmskom publikom?

V. KLAČAR: Publici smo u prostoru u pozorištu ponudili različite sadržaje, ali i jasan zadatak: da se sve što se nudi uzme kako bi se sagledala celina rada. Video rad u kom se pojavljuju glumci Aleksandar Kecman i Petar Đurđević nismo pomenuli, a on je svojom monumentalnošću privlačio ljude. Kao i objekat koji smo napravili, a to je krevet koji je imao dušek od zemlje… Novi uvid do kog me je doveo susret sa publikom jeste da je rad otvoren, da se i dalje može raditi na njemu, da se još može domisliti.

V. ILIĆ: Postojali su različiti izvori zvuka, doživljaj publike je bio da ulazi u prostor koji se uspostavlja na auditivnom planu i morali su da ga domisle, slušajući priče i kroz tu arhivsku građu koja je arhiva mesta. Samim tim i naša intimna arhiva. Postojali su i digitalni crteži, odnosno mape, koje su bile diskretno postavljene tako da publika može da stekne sliku celine o kojoj pričamo. Na njima su navedena interna imena različitih zona na našoj teritoriji. Zanimljivo, jedna od kuratorki projekta, Dandan Liju, ispričala nam je da u Berlinu živi u kvartu u kom žive uglavnom ljudi iz Afrike i da oni imaju svoja imena za ulice, kako bi osećali taj prostor kao svoj. Vojislav je pomenuo i readymade objekat, krevet pun zemlje, koji je bio postavljen u samom prostoru. To je plodna zemlja koja bi se koristila za sadnju. Motiv zemlje je važan, jer je zemlja i tlo i zemlja kao država, ali zemlja je i uslov da nešto rodi, kada je recimo reč o biljkama. Vi nešto polažete u zemlju da bi iz nje nešto izraslo. Mislim da je to dobra metafora našeg odnosa prema prostoru.

Kako doživljavate vašu saradnju?

V. KLAČAR: Poslednjih desetak godina praktikujemo jako duge vožnje. Putujemo sa psima i zato idemo kolima i to na udaljena mesta kao što su Amsterdam, Torino, sada Manhajm i razna druga. Dok putujemo, razgovaramo, i to radimo i kada se umorimo, kako ja ne bih zaspao jer vozim, i nadovezujemo se. Nalik fotografijama koje smo koristili, imam utisak da ne znam koje su ideje čije. U tako dugoj i bliskoj saradnji svoj identitet delite sa identitetom druge osobe. Taj veliki automobil je naš atelje.

V. ILIĆ: Koncept zajedničkog rada možemo pratiti kroz čitav dvadeseti vek, to je kreativnost koju podstiče zajedništvo, mislim da to nije neuobičajeno i da su pomaci, kad je reč o umetnosti, nastajali zbog relacija koje nisu bile uobičajene, bez obzira na kontekst. Verujem da se ne mogu stvarati vredna umetnička dela a da ne ispitujemo kako živimo, da ne praktikujemo različite odnose koji ne prate ono što su ustanovljene norme, kroz koje moramo svi da se snalazimo.