Kultura

67. Sterijino pozorje (1)

Radio Mileva, bez radija 2

Izbiračica

Foto: Igor Preradović

Radio Mileva, bez radija

Bez regionalne i svetske dramske konkurencije, Pozorje kao da je osuđeno na glavinjanje između odavno istrošene hipereksploatacije šačice “naših večnih klasika” na jednoj strani, i već ubitačno dosadnog parazitiranja na mediokritetskoj hiperprodukciji šačice “naših mladih, progresivnih snaga”, mahom spisateljica i onih koji se tako osećaju, a koje već dobrano ne znaju kuda udaraju, ali se drže temeljnog kapitalističkog principa da se proizvodnja nipošto ne prekida sve dok konjuktura traje. A njima baš traje

Kako je to okapati svako veče u pozorištu dok Evropa gori?

Dobro, ne gori Evropa nego Ukrajina. Mi nismo Ukrajina. A možda nismo ni Evropa. Pa, šta onda da radimo – da udarimo brigu na veselje? A biće i gasa, ugovorio Gazda.

Nisam posećivao Sterijino pozorje tokom onih naših ratova, u prvoj polovini devedesetih. Nije mi se mnogo išlo, a nije ni da me neko zvao. I tada je, mislio sam, gorela Evropa. Tako je to meni izgledalo, a možda samo nisam imao dobar pregled sa mesta na kojem sam bio. Evropi se verovatno činilo, u najboljem slučaju, da joj gori rep – to je ono dole gde smo mi smešteni. Devedeset prve, druge, treće, sedeo sam na pola puta između sa zemljom sravnjenog Vukovara i zgrade Srpskog narodnog pozorišta – lažem, ipak bliže Vukovaru – i nisam više pripadao ni jednoj od te dve stvarnosti: ni onoj ratnoj, koja sve druge čini udaljenom uspomenom, ni onoj tobože mirnodopskoj, onoj koja je duboko lažna jer joj rat bubri ispod nokata i svakog će časa prokrvariti.

A neki su se ljudi i tada igrali festivala i igara, bivali selektori, žiristi, reditelji, glumci, dobitnici, gubitnici. Sećate li ih se, ili se još samo sami sebe sećaju, nostalgično čisteći prašinu sa svojih trofeja?

Sada sam ja jedan od tih ljudi, ma koliko mislio da sam distanciran i znao da sam nevažan. Sedim u gledalištu, red 6, sedište 5 i tome slično, i s gratis ulaznicama sudelujem u spektakularizaciji jedne poluosvešćene depresije. Užas: može li se niže pasti?

A možda stvar i nije kolektivna, možda poopštavam jedno lično stanje?

Osamnaesta je godina kako pratim Pozorje u svojstvu kritičkog izveštača, fenomenologa, kibicera, mrzovoljnog mapetovca sa galerije. Osamnaest, to je broj punoletstva. Nije li entuzijazam smenila navika, naviku rutina, rutinu ravnodušnost, da bih sada već dospeo bitno ispod toga? Samo još tražim tačan naziv ovog stadijuma alijenacije. Možda je, dakle, došlo vreme da se okanem ovog svakomajskog argatovanja i prepustim ga nekome ko će imati živaca, strpljenja, možda čak i gladi za ono što mu se nudi? Jer ja, ljudi, više uopšte nisam gladan. Ne mogu više da gutam sve što mi se servira sa scene, pa makar i zato da bih vama koji ovo čitate rekao kako je to nesvarljivo (na šta imate puno pravo za svojih 350 dinara). A bogme raste i broj onih u gledalištu koje ne volim da vidim, ne zato što su omatorili zajedno sa mnom u ovom gledalištu, nego zato što su mi izgledali mnogo bolje dok ih nisam poznavao.

NI POVRATAK, NI IZVORAN, NI KONCEPT: A možda, naposletku, tu ima nečega i do samog Pozorja – te, konačno, i do samog pozorišta? Izvinjavam se što uopšte razmatram čak i tu gotovo neverovatnu mogućnost, ali tako sam podučavan: da razmotrim sve opcije koje su uopšte razmotrive.

Nekoliko godina od šio-mi-ga-đura “povratka izvornom konceptu” – koji niti je povratak, niti je izvoran, niti je koncept – izgleda da se do kraja ogoljuje potkapacitiranost ne toliko Pozorja koliko dramsko-pozorišne scene kojoj bi ono trebalo da bude ogledalo. I to je problem nerešiv, jer je ugrađen u njegove temelje, jer je konstitutivan, jer je u potpunosti srastao sa festivalom, onako kako ćelije bolesti ili smrtonosni virusi srastu sa organizmom kojem će doći glave. Selekcija može biti bolja ili gora, ali od toga će naposletku zavisiti tek nijanse, jer nijedna selekcija ne može selektovati nešto čega nema – bilo zato što ga uopšte nema, bilo zato što nije prikladno za selekciju jer izlazi izvan okvira tzv. domaćeg teksta, zle kobi festivala čvrsto rešenog da se samoubije uz sveopšte odobravanje onih koji tvrde da su njegovom dobru najposvećeniji. Pošto ga u konačnici osuđuje na glavinjanje između odavno istrošene hipereksploatacije šačice “naših večnih klasika” na jednoj strani, i već ubitačno dosadnog parazitiranja na mediokritetskoj hiperprodukciji šačice “naših mladih, progresivnih snaga”, mahom spisateljica i onih koji se tako osećaju, a koje već dobrano ne znaju kuda udaraju, ali se drže temeljnog kapitalističkog principa da se proizvodnja nipošto ne prekida sve dok konjuktura traje. A njima baš traje!

Ovaj se problem ukazao u svom tamnom sjaju već na otvaranju, predstavom van takmičarske konkurencije Mileva u režiji renomirane gošće iz Zagreba Anice Tomić, u koprodukciji Pozorja, Fondacije NS EPK 2022 i NP Sombor. Čak je pet spisateljica (Milena Bogavac, Olga Dimitrijević, Tijana Grumić, Vedrana Klepica, Vedrana Božinović) angažovano ne bi li sa svih strana sagledale, kroz sudbinu prve supruge Alberta Ajnštajna, ulogu žene u svetu “redefinisanog” patrijarhata, prisutnog i u nauci, umetnosti i svugde gde je ženama, još u Milenino vreme, pristup bio ako ne strogo zabranjen onda veoma teko i samo izuzetno omogućen. I sve bi to bilo lepo da se scensko ovaploćenje ovog poduhvata nije pretvorilo prvo u nepodnošljivo ispraznu i dosadnu scensku priredbu koja kao da je trebalo da posluži kao svojevrsno čistilište za gledaoce s tanjim trpilom, da bi stvar bila donekle popravljena sledećom scenom, onom debate u školi “Mileva Marić”, samo što je i njen potencijal naposletku izjeden dociranjem i pomodnim opštim mestima od kojih naposletku gotovo ništa bitno o Milevi Ajnštajn nije ni moglo da se probije do gledalaca. Potom sledi monološka scena izvesne huliganke i buntovnice iz škole M. Marić (navodno je taj deo napisala Milena Bogavac, a i “liči”) koja je jedina umela da zaiskri dobrim rešenjima i umesnim pitanjima, a pre svega onim na koje već sto godina niko da da zadovoljavajući odgovor: zanima li vas Mileva Ajnštajn zaista kao osoba koja možda (doduše, nema nikakvih dokaza da je to tako – ali i samo traženje dokaza je kanda proglašeno nekom vrstom patrijarhalno-pokroviteljskog mensplejninga!) zakinuta za neko priznanje za svoj eventualni naučni doprinos, ili se ipak samo radi o jeftinom patriotizmu ovdašnje malograđanštine, koji je Milevi Marić “oprostio” čak i to što je žena, jer je ipak, eto, “naša, Srpkinja” koju zakinuše stranci, pa još zli zapadnjaci, pa još onaj Jevr… Ma nee, nije to, časna reč. Na kraju je usledila neka preduboko poetična – da ne rečem kič – scena zagrljaja, pa smo pušteni iz pozorišta, da se grlimo i tešimo kako god znamo.

Sutradan je ansambl Srpskog narodnog pozorišta izveo Kod Večite slavine Momčila Nastasijevića u režiji Sonje Petrović. Taj mračni koloplet suspregnutih strasti u dubokom karakazanu “kneževske” Srbije, taj nastasijevićevski neprozirni i skoro neigrivi mutljag koji je više (ne prvorazredna) poezija nego punokrvna drama, scenska je interpretacija dodatno umrtvila i zamutila, učinivši praćenje predstave neprijatnim, ali zato nepodsticajnim iskustvom, kilavom razmenom energije u kojoj gledalac od početka ne dobija gotovo ništa, pa tako s vremenom prestaje i da ulaže, čekajući samo da se ova pasija nejasnog uzroka i smisla napokon završi (mnogo blagonakloniji prikaz predstave čitajte u Vremenu br. 1626). Eto nas opet kod koncepcijskog problema: zar bi se bilo koji selektor, pa tako i Milivoje Mlađenović, odvažio da dovede jednu ovakvu predstavu na Pozorje da nije imao ziher “domaćeg teksta”? A ako je u pitanju još jedno skorije uvedeno nepisano pravilo da na SP “mora” da učestvuje neka predstava domaćinskog SNP, bolje bi bilo da smo gledali Golmanov strah od penala, po Handkeu: em tu od Handkea nema skoro ništa, em je Handke ionako počasni Srbin.

Radio Mileva, bez radija 3

RADOST I FLEKE: Trećeg dana smo (ovde preskačem Krugove, koji ostaju za sledeći broj), jer i mi imamo dušu, ipak počašćeni s malo pravog, uzbudljivog pozorišta: Izbiračicom Koste Trifkovića u režiji Ive Milošević i u izvođenju po ko zna koji put fenomenalnog ansambla srpske drame Narodnog pozorišta iz Subotice. Minja Peković kao Malčika i Igor Greksa kao Tošica najzad nas, gledaoce, na lepih i brzih sat i po čine živim, mladim i zaljubljenim u pozorište kao kad smo stvarno bili živi i mladi i zaljubljeni, a ne zaostaju mnogo za njima ni Vladimir Grbić, Srđan Sekulić, Suzana Vuković, Jelena Mihajlović i ostali. Čaroliju koju je pre koju godinu učinila sa Zlom ženom u istom pozorištu, Iva je Milošević s gotovo jednakim uspehom ponovila razigravajući Trifkovića, udahnjujući u taj ne preterano dobro ostareli dramski materijal radost i snagu kreativne i šašave teatarske igre, ni za trenutak nadobudne (a od nadobudnosti će kanda ovogodišnje Pozorje načisto lipsati, a i publika s njim!), ali takođe ni za trenutak samosvrhovite ili “puku ugađajuće”. I odjednom je sve kako treba, i sva su lica vedra, i nikoga nije briga da li je tekst “domaći” ili nije, i da li je gledao nešto “angažovano” ili ne, i kako Izbiračica stoji u odnosu na rodne uloge, ozonske rupe, crne živote, situaciju u Severodonjecku ili bilo šta drugo. Bez brige, radost neće potrajati, uslediće dosluženje kazne

Radio Mileva, bez radija 4
Radio Mileva, bez radija 5
FlekeFoto: Nenad Milenković

Ali ne odmah. Sutradan smo gledali Fleke Tijane Grumić u režiji Juga Đorđevića i produkciji Kraljevačkog pozorišta. Dobra vest je da se Tijana Grumić u svom dramskom stvaralaštvu uglavnom drži motiva koji su joj očigledno bliski važni, poput odrastanja i formiranja u svetu koji na nežnost i nevinost uglavnom odgovara cinizmom i grubošću, kao i formiranja u svetu koji lako, a nepopravljivo ostaje bez uporišne tačke, najčešće kroz smrti voljenih i dragih. Manje je dobro to što to već preti da postane svojevrstan manirizam, ali kroz Fleke ili barem kroz njihovu inscenaciju to se još ne oseća, jer je predstava apotekarski precizno odmerena mešavina fine melanholije i ponekad čak neočekivano brutalnog humora, pri tome elegantna u zamisli i izvedbi, za šta zasluge idu i na račun odličnog kraljevačkog ansambla. Ni ova predstava, rekao bih, ne bi imala problema da dospe na Pozorje bez filtera

KOKAN I GRANICE: Ponedeljak je u pozorijanskim kuloarima šaljivo nazvan Kokanijada: dve predstave Kokana Mladenovića u istoj večeri. Imalo je to svoju poučnu stranu, jer je jasno pokazalo i veličinu i ograničenja Kokanove rediteljske poetike i pozorišne pojave. Naime, ono što je iznova potvrđeno je Mladenovićev suvereni i superiorni zanat i retka sposobnost data samo vanserijski darovitima – da od doslovno bilo čega napravi u najmanju ruku gledljivu predstavu. Šta je onda ograničenje? Eh, skoro pa to isto: tamo gde nema uistinu moćnog predloška, ili gde ga Kokan sa saradnicima sam ne stvori (briljantan prošlogodišnji primer: Gustav), predstava ipak ne može da dobaci dalje od korektnosti, a… nije li korektnost smrt svakog uzbudljivog teatra? Videlo se to dobro po Protekciji Branislava Nušića koju je K.M. radio u Narodnom pozorištu Sarajevo. Sva dopisivanja i domaštavanja, sve aktuelizacije i spektakularizacije, sve fore i finte, naposletku ne mogu da transcendiraju inicijalnu banalnost postavke, to jest i neubedljivost samog komada i općenitu nedostatnost određene vrste već uveliko zamornog satiričnog obračuna sa “našim društvenim slabostima”, onim (pre)opšteg tipa, po kojima danas odvažno tupi svaki mali Đokica… Čuj, protekcija ne biti dobra, bolje da jer sve po zakonu… Znate one predstave koje ne bi uzrujale ni Acu Apostolovskog? E, pa to.

Problem insuficijentnosti predloška još se jače osećao u drugoj Mladenovićevoj predstavi, Poslednje devojčice, po tekstu Maje Pelević, u produkciji teatra “Kostolanji Deže” iz Subotice. Predstava je vizuelno umalo pa fascinantna, muzika je sjajna, mladi mađarski glumački ansambl je veličanstven (a Subotica se još jednom potvrđuje kao grad najživljeg i najuzbudljivijeg pozorišta u Srbiji, verovatno i šire), ali gledalac je u teškom iskušenju da se ipak prebrzo preda zamoru i ravnodušnosti, jer je nejasno čemu sva ta odlično podmazana mašinerija naposletku ima biti “nosač”, pošto je tekst Maje Pelević skup “gnevnih” opštih mesta usmerenih ne zna se tačno na čiju adresu, osim što je jasno da je autorka odnekud nezadovoljna , kakbisereklo, stanjem u svetu, i ljuta na sve, od kapitalizma, farmaceutske industrije, belih muškaraca, polubelih muškaraca, belih polumuškaraca, ženstvenih žena, neženstvenih žena, ženstvenih nežena, rođenih i nerođenih beba i svih drugih po redu, teško je probiti se kroz taj pretenciozni galimatijas a da vam išta ostane u ruci. Ali vam zato po kosi i odeći ostanu šljokice koje će glumci posuti po vama, tek da ne idete kući praznih ruku!

Toliko od prvog dela Pozorja; poslednji je dan maja, nad Novim Sadom, bar ovde na keju, izdiže se neka izmaglica, ne zna se hoće li to ići ka sunčanosti ili tmurnosti, koleba se vreme, a za Pozorje ćemo isto još videti, ali pravo da vam kažem, strepnja mi je dublja od nade. Ali opet, rekoh, možda je problem ipak u meni…

Iz istog broja

Novi albumi – Kevin Morby – This Is a Photograph (Dead Oceans), Avi Kaplan – Floating on a Dream (Fantasy), Grant-Lee Phillips – All That You Can Dream (Yep Roc Records)

Momci i dalje za ovaj svet mare

Zorica Kojić

Bioskop – Top Gan 2

Leti, leti … ali bez zamaha

Zoran Janković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu