Protiv vetra i često u inat

Prateći hronološku, ali i logičku nit, film (barem onaj narativne fele) produžetak je pozorišta, kao i književnosti, naravno, drugim sredstvima, a nekoliko koraka unazad kao na prethodnicu svih prethodnica nužno nailazimo na govor, odnosno na priču, pa još preciznije – potrebu da se pričom nešto saopšti, nešto pojasni, prikaže u drugačijem i poželjno punijem svetlu. Negde upravo na toj tački ili u njenoj blizini mogli bismo da smestimo jedan od najaktuelnijih naslova izdavaštva Filmskog centra Srbije; u žiži ovog prikaza, dakle, “razgovorna” je knjiga naslovljena Malo iznad tla – Srđan Karanović o svojim filmovima (razgovarao i priredio Stefan Arsenijević, takođe iskusan filmski autor). A kako ćemo doznati već iz predgovora, upravo je Karanović slovenačkim producentima predložio tada svog mladog studenta Arsenijevića za režiju kratkometražnog igranog filma (A)torzija, koji će ubrzo požnjeti silne referentne festivalske i esnafske nagrade.

Prikaz po svojoj suštini mora da teži preciznosti, te evo, već u uvodu da pojasnimo da su u ovoj iznimno zanimljivoj knjizi okupljeni razgovori o jedanaest dugometražnih igranih filmova i krunskih radova Srđana Karanovića, svakako jednog od najcenjenijih ovdašnjih filmskih autora s kraja prošlog veka. Sam naslov knjige (Malo iznad tla) preuzet je iz dela odgovora u razgovoru u čijem fokusu je film Sjaj u očima, gde Karanović priznaje da je želeo priču o izbeglicama i sve to “digne u formi… malo iznad tla, i da pretvori u formu jedne moderne bajke, koja će biti ubedljiva, ali će i ulivati i neku nadu da ljudi pobeđuju predrasude svojih predaka i rođaka”. A teme tih jedanaest razgovora su sledeći filmovi: Društvena igra, Pogledaj me, nevernice, Miris poljskog cveća, Petrijin venac, Nešto između, Jagode u grlu, Za sada bez dobrog naslova, Virdžina, Sjaj u očima, Besa, dok se treći razgovor tiče legendarne i do dana današnjeg voljene serije Grlom u jagode (koja bi se po današnjim belosvetskim kriterijumima mogla smatrati i filmom u vidu televizijske serije). Razgovori prate hronološki sled, te je za iole verziranije tu i mogućnost da na osnovu svedočanstava samog autora prate razvoj poetike i osobenosti filmskog “rukopisa” i izraza pomenutog autora. Naravno, ovakav pristup, kao i činjenica da je posebice u središnjem delu svoje karijere Karanović bio traženo rediteljsko ime na ovim prostorima, otvaraju prostor da čitalac stekne i prilično iscrpnu i ilustrativnu sliku o evoluciji i potonjoj devoluciji ovdašnjeg kinematografskog sistema, u okviru koga je Srđan Karanović, stvorio nekoliko filmova za poduže pamćenje, kao i veoma podatnih za podrobniju analizu – bilo u ovom razgovornom obliku sa mlađim i dokazano upućenim i nadahnutim kolegom, bilo u formi filmofilmskih razgovora nezvaničnijeg tona.



Pratimo li taj trag, u razgovoru koji se tiče Karanovićevog mladog i daleko najradikalnijeg filma (naravno, reč je o Društvenoj igri, tom neodoljivom lažnom dokumentarcu kojim se, između ostalog, preispituju dominantne lokalne naravi, baš kao i mogućnosti filma kao jezika i medija da se demokratizuje filmska priča kao kontrapunkt onome možda ponajpre sudbinski dodeljenom), nailazimo na sledeće reči ovog autora koje poput luka sežu i ka ovom veku i Karanovićevim delima nastalim u njemu: “Bio sam veoma opsednut formom još od fakulteta, a pogotovo posle fakulteta. Želeo sam da probam šta može da se postigne kratkim kadrovima, dugim kadrovima, ovim-onim, dramaturgijom, neobičnim filmovima. To vreme, znači kraj 60-ih i početak 70-ih, uopšte je bilo vreme neobičnosti, čuda…” Ovde možemo da se vratimo na narečeni predgovor iz pera sagovornika, Stefana Arsenijevića, koji je tu primetio: “Nije lako definisati Karanovićevu poetiku. Njegovi filmovi su izazovni. Za svaki je potrebno pronaći odgovarajući ključ, a isti ključ ne otključava nijedan drugi film, jer su njegovi filmovi međusobno sasvim različiti. Oni obuhvataju i ruralne i urbane teme, i savremeni duh i epohu, i radikalne eksperimente i klasične adaptacije književnih dela…” Da bi se shvatio opseg ove knjige kao celine, pomenimo i da je zatvara desetak stranica eseja Život vredan da se ponovo proživi – O filmskoj poetici Srđana Karanovića autora Srđana Vučinića.



Razgovori su očito brižljivo koncipirani, tečni su, pripovedna nit je jasna i ova evidentno prijateljska i benevolentna diskusija na opsežne filmske teme poseduje lako uočljivu gradaciju na planu ritma, te je bez iole premišljanja tu preporuka da se knjiga čita linearno, od početka do kraja, bez obzira na segmentaciju koja publiku, prateći možda individualne preference, mami da preimućstvo da ovom ili onom naslovu iz bogate Karanovićeve filmografije. Naravno, najprivlačniji su oni delovi koji se tiču najuspešnijih stvaralačkih dometa ovog autora (Društvena igra, Petrijin venac, Grlom u jagode, Za sada bez dobrog naslova, Virdžina – što bi, ako ćemo iskreno, bili lični favoriti potpisnika ovih redova). Tu je i detaljan osvrt na period Karanovićevog života i rada u SAD, koji je koincidirao sa najmučnijim godina u novijoj srpskoj istoriji, a kako se primičemo sadašnjem trenutku pred čitaoca stiže i neprikriveni pokušaj da se uđe u klinč sa vlastitim greškama i nedostatnostima u datom trenutku ili, pak, pogrešnim odlukama, sa blagim naznakama tell–all (ispričati sve, bez zadrške, da pojasnimo tu američku popkulturnu sintagmu), te su po toj osnovi mereno onda najintrigantniji razgovori o dva poslednja i, kanda, najmanje uspela i uspešna filma – Sjaj u očima i Besa. U razgovoru o prvonavedenom, Karanović, upitan da li se uplašio da je ispao iz štosa nakon dvanaest godina nerežiranja, priznaje sledeće: “Nisam imao strah, ali sam polako shvatao da sam zarđao, tokom snimanja, da nekad ne reagujem brzo, da neke rediteljske odluke nisu pametne…”, a nekoliko stranica docnije i ovo: “Ima u tom filmu grešaka u ritmu u glumi. Sve to je moja greška, greška od zarđalosti i greška od pogrešnog montiranja.” Razgovor o Besi pak otkriva podosta rezignacije i Karanovićevo priznanje da se teže snalazio u novouspostavljenom producentskom kontekstu, koji je, da pojasnimo, kao model preuzet iz nekih sređenijih i berićetnijih evropskih filmskih sistema, pri čemu je ovaj uvažavani autor svestan i toga da su se možda ne istovremeno, ali takođe u zamašnoj meri promenile i prikazivačke prilike i gledalačke navike, te je nastupila era infantilizacije filma, shvatimo li ga prvenstveno i prevashodno kao umetnost. Karanović tu jetko zaključuje: “Čini mi se da u poslednjih dvadeset godina publika ima sve veći napor da gleda ozbiljnije filmove u bioskopu. Ta navika gledanja filmova u bioskopu se gubi polako i to je velika tragedija naše profesije, a mislim, i kulture uopšte. Ovaj film (Besa) teško je zamisliti uz kokice i koka-kolu.” A nešto kasnije u istom segmentu/razgovoru možemo da pročitamo i ove opaske: “Činilo mi se da su moji standardi u proizvodnji filma sve veći i veći, dok su oko mene, u mojoj filmskoj okolini, postajali sve labaviji i površniji. Možda je i moja greška što nisam želeo da se s novim uslovima pomirim. Primetio sam da je naša filmska bara sve manja, a da u njoj ima sve više krokodila. Ko sam ja da se i dalje u njoj praćakam i da, posle svih svojih filmova, smetam novim, mladim krokodilčićima, među kojima su i oni čijem sam filmskom obrazovanju i sam doprineo.”

Karanović se otvoreno povukao iz sfere filmske režije, i Malo iznad tla to nedvosmisleno potvrđuje; na sreću, filmovi su prisutni i sve je više prikazivačkih mogućnosti i modova da se produži život valjanih filmskih dela, te i ova knjiga, povrh sve svoje temeljitosti i opsežnosti, na prvom mestu može da ima dva cilja – da ponovo u žižu gledalaca vrati filmove o kojima su Karanović i Arsenijević smisleno razgovarali, kao i da nas sve skupa podseti da je i dalje izvodljivo u javnom prostoru o filmovima pričati argumentovano, ozbiljno, analitički…