Kultura

Reč selektora – 51. Sterijino pozorje

25. 5. 2006. / 0.23

Prostor za iskorak

Od 26. maja do 3. juna u Novom Sadu održaće se pedeset prvo po redu Sterijino pozorje. O ovogodišnjoj selekciji i konceptu Sterijinog pozorja za "Vreme" piše pozorišni kritičar "Vremena" koji je i umetnički direktor i selektor ovog prestižnog festivala nacionalne drame

Piše: Ivan Medenica
Prostor za iskorak 1
1956-2006

U petak 26. maja, u Novom Sadu počinje 51. Sterijino pozorje, jubilarno kao i prethodno. Iako je ovo zemlja u kojoj bi bilo sasvim normalno da neki jubilej postane trajna tekovina, da se opetuje iz godine u godinu, ovaj podatak, ipak, traži dodatno objašnjenje. Ove godine se, naime, slavi 50 godina od osnivanja institucije Pozorja (1956–2006) i dvostruka godišnjica Jovana Sterije Popovića: dvesta godina od rođenja (1806) i sto pedeset od smrti (1856–2006).

Sasvim je razumljivo da je ovako veliki jubilej samog Sterije poslužio kao polazište za osmišljavanje koncepta ovogodišnjeg festivalskog programa. Očekivalo se, u prvom redu, da će naglasak u Selekciji nacionalne drame biti na novim izvođenjima Sterijinih dela. Samo Pozorje doprinelo je ovom "očekivanju", jer je još početkom sezone poslalo dopis svim profesionalnim pozorištima u zemlji, podsećajući ih na veliki jubilej. Odziv, nažalost, nije bio značajan, ni u kvantitativnom, ni u kvalitativnom pogledu: svega šest predstava po Sterijinim delima, od čega čak četiri postavke Laže i paralaže. Kada se ima u vidu da je reč o jednoj od slabijih Sterijinih drama, kao i to da se većina novih postavki nije odlikovala većim rediteljskim ambicijama, onda se ovo repertoarsko multiplikovanje može, ponajpre, da shvati kao rezultat inercije i konformizma. Imamo komad s malim brojem lica, zabavi će nam se publika, lupamo recku da smo obeležili jubilej, a možda se desi i čudo pa završimo i na Pozorju. Pošto se čuda ne dešavaju, pošto se vrednuju samo umetničke ambicije, onda u godini Sterijinog jubileja na Pozorju učestvuje samo Laža i paralaža Narodnog pozorišta iz Sombora u režiji Gorčina Stojanovića.

Ali, nikada ne treba zavisiti od drugih. Ne čekajući kakva će biti ponuda predstava rađenih po Sterijinim komadima, na Pozorju je postavljen, još pre više od deset meseci, sveobuhvatan i višeslojan koncept obeležavanja jubileja. Koncept je zasnovan na čvrstom uverenju da je ova godišnjica idealan povod da delo Jovana Sterije Popovića, koje je nesporna i temeljno apsolvirana vrednost srpske kulture, doživi i neku vrstu međunarodne verifikacije. Nisam imao mnogo problema da pronađem onaj segment Sterijinog dela koji bi, svojim univerzalnim obeležjima, najviše odgovarao toj svrsi. Tako je, zahvaljujući svom originalnom komediografskom obrascu i provokativnoj tematici (ismevanje i osuda lažnog patriotizma), komedija Rodoljupci postala šifra oba velika međunarodna programa Sterijinog pozorja. Jedanaesti Međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa ima temu Nacionalna pozorišta i nacionalističko pozorište, a slogan programa "Krugovi" je Svi naši rodoljupci.

Odrednica naši iz ovog slogana odnosi se na naše "komšije" iz civilizacijskog kruga kome je pripadao i sam Sterija – iz Srednje Evrope, odnosno bivše Austrougarske. Tako ću u ovom programu biti prikazane dve predstave iz Mađarske, po jedna iz Slovačke i Slovenije, kao i jedna naša rađena po tekstu Austrijanca Tomasa Bernharda. Pored ove geografske i kulturološke veze, izabrane predstave povezane su i time što svaka od njih, na različite načine, tretira teme i motive srodne onima iz Rodoljubaca: lažno rodoljublje, netrpeljivost prema drugim nacijama i religijama, kontroverze u artikulaciji nacionalnog identiteta, mučno istorijsko nasleđe.

Ovakvo tematsko izoštravanje nije samo rezultat unapred postavljenog koncepta – šifra rodoljupci – već i činjenice da su ovi problemi zaista prisutni u drami i pozorištu Srednje Evrope. Bez želje da ulazim u istorijske debate, skrenuo bih pažnju na to da u zemljama ovog regiona, i pored davnašnje ili skorašnje pripadnosti Evropskoj uniji, i dalje opstaje, ako ništa drugo, onda sećanje na nacionalne konflikte različitog intenziteta. Zato i nije čudo što se kao dominantan motiv u programu "Krugovi" izdvojio problem antisemitizma. Slovačka predstava Tiso, koja tematizuje sudbinu predsednika kvislinške Slovačke, Alfreda Tisoa, veoma smelo otvara problem deportacije Jevreja u Drugom svetskom ratu, koja je bila najorganizovanija upravo u ovoj zemlji. Najbolju potvrdu značaja ove teme nude književna dela nekih od najvećih srednjoevropskih pisaca: Danila Kiša, Imrea Kertesa, Tomasa Bernharda.

Kao i prošlogodišnjim bavljenjem najnovijom ex-YU dramom tako i ovogodišnjim izdvajanjem kontroverznih nacionalnih tema u drami i teatru Srednje Evrope, "Krugovi" ostvaruju kulturološku, društvenu, pa i ideološku funkciju, koju je Sterijino pozorje imalo, u različitim vidovima, svih ovih pedeset godina. Za vreme bivše Jugoslavije, ta funkcija se sastojala u poređenjima i preispitivanjima jugoslovenskih identiteta, a danas se ona, u prvom redu zahvaljujući programu "Krugovi", svodi na sagledavanje nacionalne drame i pozorišta u širim, regionalnim, evropskim i svetskim kontekstima.

Ali, kao što je poznato, "Krugovi" nisu jedini oblik internacionalizacije festivalskog programa: naprotiv, ova tendencija započeta je dovođenjem stranih postavki naših drama u Selekciju nacionalne drame. Osim kulturološkog značaja – kako strani umetnici čitaju naše teme – internacionalizacija ovog programa ima i dodatni, čisto estetski značaj; pošto je reč o takmičarskom programu, dovođenje stranih predstava je momentalno doprinelo opštem podizanju kriterijuma vrednovanja. Ako bih sada, u četvrtoj godini mog mandata, počeo da pravim prvo sumiranje, onda bi se kao najjači utisak izdvojila činjenica da u ovom periodu nijedan domaći reditelj niti scenograf nije dobio Sterijinu nagradu, a da nijedna domaća predstava nije proglašena najboljom! Nad ovim podatakom niko, naravno, ne likuje, ali on govori sam za sebe; rečitija opomena nije nam potrebna.

Tako se pokazuje da je glavna funkcija internacionalizacije ovog programa – opšte podizanje kriterijuma. U skladu s najavljenim početkom rekapitulacije, sada mogu da kažem da se glavni razlog zašto sam prihvatio da budem umetnički direktor i selektor Sterijinog pozorja nalazi upravo u želji da se povrati, internacionalizacijom programa i strožom selekcijom, ugled Sterijine nagrade kao našeg najvećeg pozorišnog priznanja. Neprijatno je i nezgodno govoriti o radu prethodnika, ali sada je, ipak, došlo vreme da se i ta tema otvori. Nisu samo objektivne okolnosti (sankcije, siromaštvo, koncepcijska dezorijentacija u prvim godinama posle raspada Jugoslavije) bile uzrok opadanja ugleda Sterijinog pozorja. Bilo je tu i mnogo subjektivnih propusta, nestabilnih kriterijuma, pogrešnih procena, neutemeljenog favorizovanja stvaralaca koji su se u muđuvremenu potpuno izgubili, nestali u estradnim televizijskim programima i žestokim pozorišnim "tezgama" po provinciji.

Zato smo, posle nesrećnih devesetih i zabrinjavajućeg početka dvehiljaditih, došli u situaciju da treba da se vratimo nekoliko koraka unazad, zaustavimo opštu relativizaciju vrednosti po principu "danas ja, sutra ti" – kao da je umetničko takmičenje dobrotvorna institucija gde se sve deli na ravne časti! – i potvrdimo one pisce, reditelje i pozorišne kuće koji ostvaruju najviše domete u našoj drami i teatru. To je razlog što se, poslednjih godina, relativno često dešavalo da na Pozorju neki umetnik, u različitim programima, bude prisutan sa dva, a Jagoš Marković jedne godine čak i s tri ostvarenja. Pošto smo mi narod kratkog pamćenja, onda kreću prigovori zbog te "dominacije", a zaboravlja se da ona traje od pre svega dve do tri godine.

U tom pogledu, najsimptomatičniji je slučaj Biljane Srbljanović, čiji će najnoviji komad Skakavci na 51. Pozorju biti prikazan u dve verzije: u režiji Dejana Mijača i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, i u režiji Poljaka Janoša Kice i izvođenju Zagrebačkog kazališta mladih iz Zagreba. Ovakvo prisustvo dela Biljane Srbljanović na Pozorju odgovara stepenu zastupljenosi njenog dela u svetskom pozorištu, kao i, naravno, umetničkoj vrednosti tih predstava. Ali, fenomen njene internacionalne ekspanzije nije novijeg datuma; ona traje od 1997, a trebalo je sačekati 2003. da prvi put jedna strana predstava po njenom tekstu bude igrana na Pozorju! Čuće se najraznorodnija opravdanja: sankcije, siromaštvo, otkazivanje gostovanja zbog glumca koji se bori protiv desnih snaga u Francuskoj (!).

Zadržavam pravo da verujem da ova objašnjenja nisu bila verodostojna, da je taj "tihi bojkot" bio samo jedan od elemenata onog egalitarističkog principa "danas ja, sutra ti" (čitaj – svi mi isto vredimo) koji je vladao Pozorjem tokom devedesetih… Sada kada je taj princip odbačen, kada se ponovo utrvrđuju najpouzdanije vrednosti naše drame i pozorišta, stvara se prostor i za nove i radikalnije iskorake. Oni se već i prave i to redovnim učešćem onog najboljeg što stvara najmlađa generacija naših dramskih pisaca i reditelja. Ove godine te boje brani komad Halflajf Filipa Vujoševića u izvođenju jedne nove i zaiste odlične generacije glumaca.

Iz istog broja

Balet

Jubilej ili skandal

Ivana Milanović Hrašovec

TV manijak

Duboko oranje

Dragan Ilić

Francuski intelektualci u aferi Handke

Pisac i njegovo delo

Nenad Tomić

Knjige – Manje zlo, priredio Helmut Dubil & Gabriel Mockin

Nedovršiva analiza

Ivan Milenković

Pod senkom holokausta (3)

Poema nepristajanja

Teofil Pančić

Filmski festival u Kanu – 17–28. maj 2006

Filmovi, gledaoci i kupci

Gordana Gavrilova

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu