Odavno stekavši kultni status pesnika jedne osebujne rokenrol mitologije (zbirkama poput „Srebrnog surfera“, objavljenog usred one kataklizmične tarapane od 1991!), Nišlija Zvonko Karanović (rođ. 1959) sada se okušao i kao romanopisac; u Karanovićevom slučaju, ova radikalna promena izražajnog registra nije drugo do proširenje područja borbe; jedne te iste borbe, drugim rečima… Što će reći da je romaneskni prvenac „Više od nule“ prevashodno (uglavnom) dobro osmišljena narativizacija svih onih opsesija Karanovićevog lirskog, pesničkog glasa, zatočenog u limbu između dronjave balkanske stvarnosti i sveprožimajuće potrebe „bićeta“ da živi, oseća i misli po uzansama jednog Boljeg Sveta, onog koji – ako ćemo pravo – ne stanuje nužno „negde drugde“ u nekom fizičkom smislu, ergo u geografskim koordinatama „stvarnog“ sveta, nego, pre će biti, obitava u drugoj dimenziji, u neiscrpnom paralelnom svetu pop-kulture, iz ugla i pisca i njegovog glavnog junaka bez ostatka superiorne malograđanskom tavorenju u jednoj Sjebanoj Zemlji.
Glavni junak i pripovedač romana, bezmalo tridesetogodišnji Nišlija znakovitog nadimka Korto, obrete se sa ženom u Americi, utekavši tako od životarenja u srbijanskom kazamatu na otvorenom, gde je preživljavao držeći radnju sa piratskim muzičkim diskovima i kasetama. Jer, godina je Gospodnja 1998, ono čuveno Bembanje nas tek čeka, kraj Ubičine ere još se i ne nazire… Avaj, Korto već posle nekoliko meseci odlazi away, to jest nazad u Srbiju, ne mogući/želeći da se adaptira na život „kruhoborca“ sa socijalnog dna, koji će se probijati kroz prašumu Amerike kaogod nekakav pečalbar iz generacije naših pradedova… Supružnica, kao Odrasla Osoba, ipak ostaje u USA, a Korto kroz najveći deo romana baulja Nišom sa svojim društvom, upliće se u nekolike brze paraljubavne paraveze, nateže se s familijom u vidu stereotipnih južnjačko-patrijarhalnih primeraka Brižne Majke i Tvrdokornog Oca Espeesovca, dovija se kako da od Radnje napokon napravi uistinu unosan poso – i to bez „prodaje“ narodnjacima i ostalima koje, kao staroverni rok-pravovernik, drži Nedostojnima… – puši, pije, („tulumari & obožava skupe stvari“…), drogirucka se i sve vreme intenzivno filozofira sa ekipom, manje o politici, više o ženama i svakovrsnim opijatima, a najviše o muzici: „Više od nule“, naime, do balčaka je impregniran muzikom, toliko da bi njegov soundtrack trajao ceo dan i noć pride, sve do Prvih Bureka; ipak, bio bi to perfektan dan za slušanje muzike – od Igija Popa kao centralne Kortove ikone, pa sve do Gun Club ili Trikija.
E, sad, „šta je dalje bilo“, ne bi bilo OK da se (ovde) pripoveda. Važnije je napomenuti da je Karanović nastojao da kroz mahom svesno „neodrasle“ likove Korta i onih koji su mu srodni dočara barem kroki specifične osećajnosti jednog „jeftino prodatog“ naraštaja zaglibljenog u epicentru jednog odvratnog vremena, ili tačnije onog njegovog dela koji je živeo, formirao se i odrastao sa svojim Malim Privatnim Mitologemama, pripadajući virtuelnoj globalnoj zajednici srodnih duša, a tek „fizički“ okapajući po svim onim našim beznadnim Palankama, grdeći ih stalno a ipak se sentimentalno držeći njih, tvrdoglavo verujući da bi i od njih jednom moglo da bude neko Mesto Za Život, samo ako to i takvo Osećanje prevlada… Da bi se, kuku, jednog jutra svi probudili u blatnjavim opancima, a onamo iz pozadine još i zloguko sviri ratnička truba… Drugim rečima, ako je „Manje od nule“ Breta Istona Elisa bio cinično-realistični glas jednog sloja prebogate američke „zlatne mladeži“ koja je imala sve (pa „bacila sve niz rijeku“…) i zapravo ne zna šta bi sa vlastitim životom lišenim Nedostižnih Ciljeva, onda je Karanovićev „Više od nule“ jedan, hja, karakteristično istočnoevropski (još od starog, dobrog Škvoreckog pa naovamo) glas onih kojima se stalno čini da nemaju ništa, da su Po Defaultu Uskraćeni, lišeni svega do čega im je stalo, a budućnost u tom smislu obećava samo da će biti još gore, to jest da je život definitivno negde drugde. Pa gde god to bilo, na zemljovidu „ove“ ili „paralelne“, popkulturne realnosti.
Pripovedački glas Zvonka Karanovića, odnosno senzibilitet i svetonazor njegovog junaka, nesumnjivo vuče na danas tako sveprisutnu laddish literaturu, čiji se daleki koreni daju pronaći još u bitničkoj poeziji, koliko i u „džins-prozi“ svih onih već spominjanih Čežnjivih Istočnjaka. Zato tu, dakako, ni Nik Hornbi ne može biti daleko, ma koliko se Junak, a možda i Pisac bunio, rogoboreći kako mu je „proćelavi engleski učitelj“ romanom High Fidelity na pravdi boga maznuo Životnu Priču… Ovo će reći da je Više od nule i storija o Odloženom Odrastanju svih onih koji su shvatili da njihovi životi šlajfuju u mestu, ali ni da mehanički pokret „napred“ nije neko rešenje jer ih Tamo ionako ništa dobro ne čeka… Baš kao što je ova knjiga i jedna ironična, rezignirana, love–hate posveta jednom gradu, po strani od ćirićevskih „nišvilskih“ odmicanja u ironijsku mistifikaciju: naprotiv, Karanovićev Niš je gotovo hiperrealističan. Debitujući kao prozaik, Karanović je napisao roman kojem nije teško iznaći solidan broj sitnijih nedostataka (a i lektor je vala mogao da zaradi svoj honorar!), ali čija supstanca svemu tome ipak odoleva, što će reći da će Više od nule biti knjiga s razlogom prepoznata i prihvaćena od onih kojima će prijati jedan kanda postromantičarski weltanschauung – sa svim „kolateralnim“ ložnjavama i patetičnim preterivanjima! – te će je slediti do kraja, drmusajući se u podivljalom ritmu njenog saundtreka, a to nije da nije važno, jer Korto lepo podseća na stihove Dejvida Bouvija: „I am a DJ, I am what I play“. Više od nule? Da, da, prilično više.
