Kultura

Pozorište

Problem mere

Jasmina Reza, Bog masakra; režija Alisa Stojanović; igraju Dušanka Stojanović, Tihomir Stanić, Jelena Đokić i Svetozar Cvetković; Atelje 212

Piše: Ivan Medenica
Problem mere 1

Kako tačno primećuje kritičarka "Monda", Brižit Salino, dramski opus nadaleko poznate autorke Jasmine Reze izaziva toliko oprečna mišljenja u francuskoj kulturnoj javnosti, da postajete skoro sumnjivi ako zauzmete umeren stav. Njene drame izazivaju manje polemika u anglosaksonskom teatru u kome su rado igrane – možda i zato što tamo komercijalni uspeh ne implicira nužno i umetničku beznačajnost – ali su, kad je u pitanju Rezin najnoviji komad Bog masakra, i vodeći engleski kritičari pokazali rezervu. Pošto je prilično lako okvalifikovati ili diskvalifikovati njene komade kao bulevar – čemu sam, uz ogradu da je u pitanju "intelektualni bulevar", i sâm sklon – trudiću se da Bogu masakra priđem baš s tog suspektnog umerenog stanovišta; dakle, s razumnom rezervom, a ne s načelnim negiranjem.

Dva bračna para srednjih godina i srednjeg staleža sastaju se u stanu jednog od njih da bi – u duhu tolerancije i razumevanja kao bespogovornih vrednosti savremene intelektualne i društvene elite – sporazumno razrešili sukob njihovih jedanaestogodišnjih sinova, u kome je jedan drugome razbio zube. Već ova početna dramska situacija sadrži parodičan i satiričan ton, koji će u nastavku biti gradacijski razvijen: kako komad odmiče tako se sve više, sredstvima komedije, razotkriva da je tolerancija samo politički korektna fasada u savremenom kapitalističkom svetu, ukorenjenom u zgrtanju, sebičnosti i nasilju različitih vrsta. To značenje bi trebalo da se dramaturški ostvari usložnjavanjem odnosa u ovom četvorouglu, skidanjem maski, otkrivanjem prave prirode i motiva. Usput se lupaju ćuškice lažnoj brizi za životinje i rasnu i rodnu ravnopravnost, ali se kao središnja i opšta "kritička misao" izdvaja sukob između naučene umerenosti, tolerancije i vere u napredak, s jedne strane, i urođene nasilnosti i sebičnosti, s druge.

Sve ovo su, manje ili više, namere teksta; u njihovoj realizaciji pojavljuju se pak različiti problemi. Ako bi komad, i pored određenog stepena stilizacije nužnog za žanr komedije, trebalo da sačuva psihološku i društvenu uverljivost (a ona je, opet, nužna ako se teži kritičkom angažmanu), onda su promene situacija i odnosa među likovima prebrze i preterane i tu ne pomaže ni Rezino providno izvlačenje s motivom postepenog opijanja protagonista. Takođe, ako se zadrži taj realistički okvir primeren društvenoj kritici, onda pomenute teme i problemi odaju utisak opšteg mesta. Međutim, spisateljica se prepustila, svesna ili ne ovog mogućeg problema, doslednoj razgradnji takvog realističkog okvira i to uvođenjem elemenata komedije apsurda (žena koja povraća neznano zašto) i, naravno, veštih vodviljskih trikova bulevarskog pozorišta. Ali, time se ne dobija neka homogena pinterovska smeša, u kojoj je realizam maska za apsurdnost, već kolač s neumućenim, potpuno zasebnim sastojcima: mrvicama socijalne kritike, psihološke analize, bulevarske efektnosti i apsurdističke preteranosti.

Pozorište mora veoma obazrivo, s puno mere, da se nosi s ovakvim sastavom, jer isuviše ozbiljan pristup otkriva površnost kritičkih ambicija, dok nagaženo komički vodi u… pa, u predstavu Ateljea 212. Rediteljka Alisa Stojanović i prestižna glumačka ekipa su već početnu situaciju postavili prenaglašeno, telefonirajući nam u kom pravcu će se stvari razvijati: pri tome mislimo na gradaciju u komičarskom stilu (takva žanrovska gradacija postoji i u komadu), a ne na razvoj radnje, na rast dramske napetosti, čega uopšte nema. Skoro od prve izgovorene reči Dušanke Stojanović – naoružan – oseća se da će se iza ove, oštro persiflirane strogosti i ozbiljnosti Veronikinog lika kriti malograđanština, pretencioznost, ispraznost, i frustracija umišljene intelektualke, ljubitelja umetnosti, borca za toleranciju, umerenost, prosvećenost, društvenu odgovornost, političku korektnost. U ovakvom tumačenju, čija se gradacija svodi na pojačavanje jednog jedinog komičkog tona, gubi se naličje lika – ranjivost te nesrećne, promašene i iskreno zalupane osobe – pa on ostaje efektna, ali, ipak, samo ogoljena karikatura koja ne pokreće nikakva osećanja.

Emocije ne stvara ni većina drugih likova, jer su i oni, iako razgovetno oblikovani kao karakteri (ili još pre: tipovi), doneti samodopadljivim i prenaglašenim komičarskim sredstvima. Alen Svetozara Cvetkovića je ovlašna komička skica nervoznog, ciničnog, korumpiranog i sebičnog poslovnog čoveka, ali mu nedostaje ona dimenzija na kojoj se zasniva kritička ambicija komada: on nije stvarno opasan tip koji samo glumi uljudnost, a zapravo je nasilan kao i njegov sin, te veruje da svetom vlada bog masakra. Mišel Tihomira Stanića je komičarski isforsiran i pojednostavljen prikaz papučića koji lavira između ženinih naprednih stavova i svoje prave prirode, koja je bliža Alenovoj. Veću složenost, pa i neku tajnovitost, ima lik Anet (Jelena Đokić) koja, kao i u komadu, ima potivurečan stav prema mužu: od želje da je štiti muškarac do prezira prema njegovoj sebičnosti.

Kao što se iz prethodnog vidi, glavni problem predstave je pitanje mere. S jedne strane, urušena je psihološka analiza i društvena kritika koja, ipak, postoji u komadu, a, s druge strane, postignut je kontraefekat i u pogledu humora; ta krajnje nagažena igra na publiku ukinula je duhovitost teksta za svakog iole zahtevnijeg gledaoca. Bulevarski aspekt dela Jasmine Reze ovog puta nije istakla kritika, već sâmi autori predstave.

Iz istog broja

Knjige

O deci i roditeljima

Jelena Grujić

In memoriam - Simo Mraović (1966–2008)

Pomiren sa svetom

Tatjana Tagirov

TV manijak

U potrazi za izgubljenim vremenom

Dragan Ilić

Scena

Dragan Ilić

Pop fenomeni – Rebelde u Beogradskoj areni

Sve što vole mladi

Dragan Kremer

In memoriam - Nikola Karaklajić (1926–2008)

Rastanak u jedan i pet

Petar Janjatović

Izabrana dela Sime Trojanovića

Nasleđe za budućnost

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu