Kultura

Festivali

Pozorište graničnih doživljaja 1

The Encounter

foto: robbie jack

13. 7. 2016. / 14.07

Pozorište graničnih doživljaja

Predstava Susret u režiji Sajmona Mekbarnija i izvođenju londonske trupe Komplisiti oduševila je kritiku i publiku ovogodišnjeg Bečkog festivala. Razočarala je predstava Solaris, rađena po romanu Stanislava Lema, u režiji Andreja Žoldaka i izvođenju Makedonskog narodnog pozorišta iz Skoplja

Pored niza predstava koje tematizuju savremeni društvenopolitički trenutak, na Bečkom festivalu viđeno je nekoliko inscenacija koje pokreću metafizička pitanja o suštini ljudskog. U predstavi Susret, Britanac Sajmon Mekbarni odvodi publiku na imaginarni put u srce Amazonije, gde je suočava sa odnosom prirode i kulture, tela i duha, relativnošću vremena, i čovekovom potrebom da se na ritualan način odupre zlu.

Glumac, režiser i autor Mekbarni je vanserijski umetnik koji ne pravi obične predstave, već stvara pozorišne doživljaje koji se godinama pamte. Karakteristično je da ga strast prema pozorištu nije napustila, iako je kao filmski glumac napravio zavidnu karijeru, koja uključuje i komercijalne filmove poput Mission Impossible: Rogue Nation. Predstava Susret je njegovo treće gostovanje na Bečkom festivalu sa pozorišnom trupom Komplisiti, osnovanom 1983. godine i do danas ovenčanom sa pedesetak nagrada. Sa pozorišnim magom Roberom Lepažom ovog Britanca povezuje talenat za povezivanje narativnog toka priče s jakim slikama, vladanje svim registrima stvaranja pozorišne iluzije, kao i talenat za emotivno uvlačenje publike u predstavu, koja postaje njen "saučesnik".

Za predstavu Susret je karakteristično da je Sajmon Mekbarni sam na bini, a da su druge figure priče prisutne samo svojim glasom. U vezi s tim je druga osobenost predstave, naime, zvuk kao osnovno izražajno sredstvo, i upotreba slušalica preko kojih gledaoci prate dešavanje. Dok publika ulazi u salu, Sajmon Mekbarni je već na bini: on priča anegdote o svojoj ćerkici, daje uputstva gledaocima kako da stave slušalice, proverava da li svi čuju, i šali se kako će uskoro, preko desnog uha, svi uspostaviti intiman kontakt s njim, ali ne previše intiman, jer on ipak neće dahtati. Na levoj strani bine je sto sa nekoliko mikrofona i mnogo plastičnih flaša za vodu, u sredini bine je veliki mikrofon u obliku ljudske glave. Dok ga Mekbarni isprobava, publika je već zadivljena dostignućima savremene tehnike: u zavisnosti od toga kako i sa koje strane govori, gledalac čuje Mekbarnija na levom ili desnom uhu, imajući utisak da se glumac nalazi tu, direktno pored njega, a zatim iza njega i daleko od njega.

Sajmon Mekbarni objašnjava da je predložak njegove priče roman rumunskog pisca Petrua Popeskua Zračenje Amazona, nastalog na osnovu jednog istinitog događaja sedamdesetih godina XX veka. Glavni junak priče je čuveni američki etnolog i fotograf Loren Mekintajer, a istiniti događaj je njegov odlazak u prašumu Amazonije da fotografiše pleme Majoruna, s kojim doživljava graničnu situaciju i jedva ostaje živ. Sajmon Mekbarni potom saopštava da će sada postati Loren, tako što će normalni ton svog glasa učiniti dubljim, i preći na američki naglasak. Najdalje u tom trenutku gledalac shvata da je predstava odavno počela.

Lorenovim glasom, uz zvuk aviona, Mekbarni nas vodi u džunglu Amazona, u predeo između Brazila i Perua. Kada avion odlazi, a Loren ostaje sam na obali reke, čujemo krike ptica, zujanje insekata, šuštanje lišća, talasanje vode. Pojedini zvuci su prethodno snimljeni, a pojedine Mekbarni proizvodi na sceni, recimo mućkanjem flaše sa vodom ili gnječenjem kesice sa čipsom. Paralelno s tim, na pozadinskom zidu bine s geometrijskom šarom u stilu op-arta, projektuje se fluorescentnozeleno svetlucanje; kako raste dramatičnost dešavanja, tako će zid sve jače trepereti, izazivajući svojevrsni halucinogeni efekat. Gledalac oseća da je i sam dospeo u prašumu.

U predstavi Susret zvuk postaje protagonista. I najmanji glumčev uzdah ili šapat je događaj koji sugeriše podrhtavanje unutarnjih Lorenovih pokreta. Uz preciznost koja imponuje, Sajmon Mekbarni kombinuje svoj govor na sceni sa prethodno snimljenim materijalom, koji uključuje glasove drugih ljudi, njegov glas i različite zvučne efekte. Na taj način gledalac postaje svestan čulnosti ljudskog glasa, njegove ukotvljenosti u telu, njegove sposobnosti da bojom, puninom ili jačinom sugeriše odgovarajuće slike i emotivna stanja.

Izgubivši orijentaciju u prašumi, u poluonesvešćenom stanju, Loren nailazi na Majorune. Nakon buđenja otkriva da su mu spalili patike, a da mu je fotoaparat okačen na drvo, gde ga majmun rastavlja na delove. Činjenica da je Mekbarni sam na bini, a da su svi drugi prisutni samo kao glasovi, pojačava utisak o velikoj usamljenosti Lorenovog bića u procesu gubljenja svih čvrstih tačaka civilizacije, i strahu od ludila koje ga prati.

Jedan od važnih motiva predstave je komunikacija između učesnika koji ne govore isti jezik i potiču iz dijametralno suprotnih kultura. Iako ne može verbalno da se sporazume sa poglavicom, Loren ipak oseća da se pleme nalazi u nekom vanrednom stanju. Događaj koji naznačuje ključnu promenu Lorenovog opažanja sveta je momenat kada u glavi prvi put čuje šta mu poglavica govori, i to na engleskom, s jasnim osećanjem da to nije njegova misao, nego da se misao poglavice na tajanstven način emituje u njega. U tom trenutku postaje jasan dublji razlog Mekbarnijeve odluke o korišćenju slušalica: način na koji se njegov glas emituje u svest gledaoca odgovara načinu na koji je glas poglavice prisutan u Lorenovoj svesti – i glumčeve reči se uvlače u tuđe uho, gde se doživljavaju kao da u isti mah dolaze i spolja, i iznutra.

Jedan od važnih momenata Lorenovog graničnog doživljaja je misao o postojanju prajezika čijim je posredovanjem moguća komunikacija. Takođe i njegova spoznaja da nikada nije bio deo prirode i da tek u prašumi prvi put doživljava "susret" sa njom. Važna je i Lorenova spoznaja da je njegov dolazak probudio sećanje Majoruna na prethodni dolazak belaca, koji je doneo smrt i uništavanje njihove zemlje. Uz pomoć jednog od pristiglih članova plemena koji govori portugalski, Loren shvata da Majoruni pokušavaju da se spasu od novog ciklusa zla tako što će izaći iz postojećeg kruga vremena i vratiti se na njegov "početak". Mahnito ponašanje Majoruna, koje uključuje spaljivanje sopstvenih sela i malobrojnih dragocenosti, nadevanje novih imena, i danonoćno trčanje bez hrane i pića, pokazuje se kao deo ritualnih radnji obnove, mada u sebi nosi i opasnost samouništenja.

Sajmon Mekbarni trči na bini, sa njega lije znoj, on kao da se pretvorio u protagonistu koga glumi. Iako ezoteričnost prikazanih dešavanja izaziva skepsu, Mekbarni nas navodi da doživljavamo to je što je protagonista doživeo, a ne da procenjujemo istinitost priče; on nas odvodi, takoreći, s one strane istine i iluzije. Dešavanje se u najvećoj meri čini plauzibilno jer deluje, gledalac doživljava neku vrstu unutarnje istinitosti jakih psihičkih doživljaja, kakvu imaju snovi.

Da bi naveo publiku da razmišlja o postojanju različitih svetova i relativnosti osećanja vremena, on uvodi i ličnu priču s njegovom ćerkicom, koja uvek iznova prekida glavni tok priče. Mama nije kod kuće, tata Sajmon radi noću na predstavi, a ona se iznova budi, postavlja pitanja i jede. Iz ovog sloja priče saznajemo da je Mekbarni, pripremajući se za predstavu, razgovarao s mnogim naučnicima, te da je i sam putovao u Brazil da bi se sreo sa Majorunima. Na kraju će podsetiti da se prašuma Amazona i danas krči, ovaj put u potrazi za naftom, te da je "čin otpora" kakav su nekad ispoljili Majoruni i danas neophodan.

Pozorište graničnih doživljaja 2
Solarisfoto: daniel zholdak

Predstava Solaris, rađena po motivima kultnog romana Stanislava Lema, takođe predstavlja granične psihičke doživljaje. Koprodukciju Bečkog festivala i Makedonskog narodnog pozorišta iz Skoplja inscenirao je ukrajinski reditelj Andrej Žoldak. Rođen u Kijevu, studirao režiju u Moskvi, Žoldak već godinama živi nomadski, budući da režira i predaje u mnogobrojnim zemljama. Na osnovu svog pozorišta slika, inspirisanog filmom i drugim vizuelnim umetnostima, razvio je teoriju o "univerzalnom umetniku" i "kvantnom pozorištu budućnosti". Sebe Žoldak vidi kao svojevrsnog "šamana" jer se u stvaralačkom procesu izlaže "ekstremnim situacijama". To mu je donelo glas neuračunljivog režisera.

U predstavi Solaris se govori malo i uglavnom nerazumljivo (tekst se ipak razume na osnovu titlovanog prevoda iznad bine), a glavnu ulogu igraju slike, svetlo i zvuk. Žoldak pokazuje nesumnjiv talenat za kreiranje slika koje dočaravaju psihičke procese u čoveku. Najuspelija je u predstavi njena snovna atmosfera, somnabulno osećanje da se čovek kreće kroz psihički lavirint glavnog junaka Krisa Kelvina. Taj efekat reditelj Žoldak, ujedno autor teksta i scenograf, postiže ozvučavanjem svakog, pa i najmanjeg pokreta protagonista: Krisovo disanje uz pomoć aparata za kiseonik, tokom boravka u kosmosu, glavni je akustični pratilac predstave, takođe zvuk potpetica, lomljenja oraha, otvaranja i zatvaranja vrata. Pojačan, svaki pojedinačni zvuk deluje kao događaj, a svakodnevno postaje tajanstveno.

Snovnoj atmosferi doprinosi i usporeno kretanje protagonista, na koje navodi već samo mesto dešavanja radnje. No, Krisov izlazak spolja, njegov put u kosmos, ujedno je i silazak unutra, u kosmos sopstvene duše. Okean Solarisa budi Krisove uspomene na samoubistvo njegove žene Reje, intenzivirajući osećanje krivice do želje za samouništenjem. U skladu s temom, u predstavi vrvi od arhetipskih simbola kao što su šuma, nož, ptica, jabuka ili sveća, koji se kontrastiraju sa simbolima tehničke civilizacije kao što su automobili ili džungla od kablova. U drugom delu predstave, gde Kris u kući svog detinjstva posmatra svoje roditelje i sebe kao dečaka, te svoju umrlu suprugu kao devojčicu i kao ženu, priča se pretvara u čovekovu borbu sa zlom. Ono uvek vreba, jer je u unutarnjosti bića: Kris bi iznova da potegne nož, ali ga iznova i skriva od sebe.

Želeći da dočara psihičke procese, osećanje krivice i traženje spasenja, Andrej Žoldak uz pomoć zavesi od gaze stvara nekoliko planova na bini, koji mu omogućavaju istovremenu projekciju više slika. To se, na izvestan način, pokazuje kao kobno, budući da Žoldak, vođen potrebom da ne ostavi nikakve sumnje u to šta svojim slikama želi da dočara, preterano akcentuira značenje nekog simbola, pri čemu ne stvara utisak širenja njegovog značenja, već dodavanja jednog te istog. Za razliku od Žoldaka, reditelj Romeo Kasteluči, takođe autor pozorišta slika, preterano šifruje svoje simbole, ali ni njemu, kao ni Žoldaku u predstavi Solaris, ne uspeva da različite slojeve značenja ujedini u koherentnu celinu.

Andreja Žoldaka povezuje sa Kastelučijem i upotreba prejakog zvuka, sračunata da izazove iritaciju. Možda je to bio jedan od razloga zašto je kraj premijere, koja je trajala tri i po sata, dočekala samo polovina publike. Poneki entuzijastični uzvik iz publike za vreme uljudnog aplauza više je bio rezultat prisustva velikog broja makedonskih novinara i ljubitelja pozorišta, nego istinski izraz oduševljenja.

Iz istog broja

Festival stripa

Dilan Dog u Kragujevcu

Nikola Dragomirović

In memoriam – Donka Špiček (1933–2016)

Uspavanka za Donku

Goran Jevtić

Intervju – Edo Maajka, reper

Zidovi i žica su budućnost Evrope

Mirko Rudić

Muzej

Gradnja priče o Jugoslaviji

Tatjana Jovanović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu