Portreti pitomih ljudi

U Modernoj galeriji u Valjevu prošle subote otvorena je izložba Slavka Krunića „Portreti 2001–2011“. Slavko Krunić je najmlađi (1974) izlagač u četvrt veka staroj valjevskoj Modernoj galeriji. Diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, prošle godine je uvršten u Imaginaire, treće izdanje svetske enciklopedije slikarstva fantastike, izlagao je u Parizu, Kopenhagenu, Ljubljani, Igalu, Sofiji, Španiji, Mađarskoj i Beogradu, član je međunarodnih umetničkih grupa, ilustruje naslovne strane „Politikinog zabavnika“, prošlog decembra je objavio knjigu Satirikone. Desetak dana pre izložbe u Valjevu izlagao je u Amsterdamu, na međunarodnoj grupnoj izložbi „Dreamscapes“ savremenog imaginarnog realizma koju prati i velika i luksuzna knjiga o autorima.

„VREME„: Na valjevskoj izložbi je 40 portreta, što govori da je ta tema verovatno dominirala u prošloj deceniji vašeg rada. Zašto portret?

SLAVKO KRUNIĆ: On se, prosto, nekako uvukao u mene. Jednom sam, nenamerno, probao da nacrtam kroki na osnovu jednog Direrovog ženskog portreta. To je odlična vežba – crtati po datoj slici. Pošto je to bio brzi crtež, na tom mom portretu javile su se deformacije. Dopale su mi se, i počeo sam da ih razrađujem. Otkrio sam da ako su oči asimetrične, svaka strana lica pokazuje različito raspoloženje. A to oživljava portret, uspostavlja kontakt sa gledaocem, omogućava mu da u portretu vidi svoje raspoloženje.

Ko su portretisani ljudi?

Nije bitno ko su oni. Ja im uopšte ne definišem biografije. Definišem ih jedino crtežom: krenem od očiju, pa dalje gradim deformacije. Nekad čak ne znam da li će biti muški ili ženski portret, stvaram ih spontano. Mislim da tako ostavljam gledaocu prostor da ih sam definiše kako mu odgovara. Jednom je jedan par došao kod mene u atelje da kupi sliku, odlučili su se za jedan ženski portret, ali su hteli da izaberu i muški. Jedan od onih koje sam im ponudio podsetio ih je na neku osobu koja ih nervira. Ja sam se našalio da bi ako ga kupe mogli da ga gađaju pikadom i tako mu se osvete, i – oni su kupili i njega. Ne znam da li ga zaista gađaju, ali znam da se jedna druga gospođa dobro slaže sa portretom koji je kupila kod mene u ateljeu. Rekla mi je da kad god izađe iz kuće, ona mu mahne.

Kako ljudi čuju za vaše radove, kako znaju za vaš atelje? Da li nešto činite da privučete kupce?

U inostranstvu je internet prezentacija uobičajen izvor informacija. Sajtovi sa virtuelnim galerijama su dostupni svima i veoma su korišćeni. Kod nas nisu. Srećom, naši kolekcionari vole da pokazuju svoje slike prijateljima, a oni onda kažu drugima šta su videli, i eto tako se čuje za mene. Tako je pre dve godine za mene čula i devojka, organizatorka na operi Verter koja je tada pripremana u Narodnom pozorištu, i pozvala me da uradim ilustracije za program. Zato su i na reklami za Vertera okačenoj na zgradu pozorišta bili moji portreti. Svako ko je prošao tuda mogao je da ih vidi, i to me je zaista radovalo. Inače, slike prodajem u svom ateljeu i ponekad u galeriji Singidunum. Naše galerije imaju nezanimljiv prostor.

Da li je to bio razlog što ste magistarsku izložbu „Čovek Životinja Slikar“ pokazali u hangaru?

Jeste. Mogao sam i ja, kao i svi magistranti, da je organizujem u Galeriji FLU, znači usred Knez Mihailove ulice, ali nisam. Trebao mi je prostor koji će više odgovarati mojim portretima i pronašao sam stari pozorišni depo u Zemunu. Očistili smo njegovih prvih 30 metara, uveli rasvetu, i bio sam zadovoljan. U tom grubom ambijentu moji portreti su delovali još pitomije nego što jesu. Moja druga samostalna izložba je bila u Galeriji Kolarčevog univerziteta i, da bih je učinio zanimljivom, da bih i prostorom privukao publiku, uramio sam portrete u ramove nalik prozorima. Ti portreti su bili naslikani grafitom na podlozi od impregniranog lana, a lan ima boju kože, pa su ti naslikani ljudi uokvireni ramovima nalik prozorima izgledali kao da posmatraju prolaznike i zovu ih da uđu u njihovu kuću, odnosno u galeriju. Čini mi se da galerije imaju malo posetilaca i zato što nisu atraktivne. U inostranstvu su galerije mesta u koja ljudi dođu sa sendvičem, za vreme pauze za ručak. Tamo su galerije uobičajena dnevna pojava. Nameravao sam da od svog ateljea napravim galeriju, mislim da bi to bilo interesantno zato što se nalazi na istom mestu gde se nalazila auto-mehaničarska radionica moga oca, ali ne mogu dok se ne završi gradnja susedne kuće, odnosno dok ne sagledam kako sad u novim uslovima izgleda dvorište. Onaj zid koji ga je ograđivao i na kome je bio mural Milenka Katića je srušen, a činio je celinu sa oslikanom fasadom. Hteo sam da napravim izložbu crteža umetnika koji su se družili sa mojim ocem.

Vaš otac, Dragiša Krunić, bio je vlasnik auto–mehaničarske radionice u Ulici Gospodara Vučića i pisac scenarija za kultnu TV seriju Priče iz majstorske radionice sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi, seriju nastalu po autentičnim događajima. Svakodnevni gosti i prijatelji vašeg oca su bili naši poznati likovni umetnici, glumci, javne ličnosti. Da li vam smeta ako vas neko poveže sa vašim ocem, ako vas umesto po imenu zna kao sina Dragiše Krunića?

Ne, a zašto bi? Ja namerno pokušavam da nastavim tradiciju druženja u očevoj radionici: organizovali smo ovde predstave, svirke, izložbe… Ako sam rastao u umetničkom ambijentu i ako sam negovan u umetničkom duhu, bilo je prirodno da postanem slikar! Izgleda da sam odmalena krenuo u tom pravcu: moji roditelji su sačuvali moje dečje crteže, čuvam ih naravno i ja. Jedan mi je naročito interesantan: flomasterima sam nacrtao par trešanja spojenih peteljkama, a umesto ploda, nacrtao sam muški i ženski portret! Imao sam privilegiju da moje dečje crteže koriguju poznati umetnici, pa zar zato nije logično što sam nastavio da se družim sa njima? Znači, ne smeta mi kad me neko poveže sa tatom i njegovim prijateljima. Da ja svoj svet gradim nezavisno od te priče, dokazuju moje izložbe u inostranstvu. Tamo te niko ne pita odakle dolaziš i čiji si, već šta imaš da pokažeš.

Vaš medij su slike, iako se godinama unazad čuje da je slikarstvo mrtvo.

Da, postoji stav u umetnosti da sve može da bude umetnost. Mnogi smatraju da je kvalitet konceptualne umetnosti neuobičajenost. Ta neuobičajenost je često preterana, toliko da je šokantna, što je greška. Možda je zato umetnost postala odbojna, možda zato ljudi neće ni da obrate pažnju na nju, izgovaraju se da je ne razumeju. Umetnost ne mora da se razume, dovoljna je impresija. A drugo, zar moderan balet može bez klasičnog? Zar i jedan moderan pravac u umetnosti može bez klasičnih? Isto važi i za likovnu umetnost: bez slikarstva se ne može. Ja ću se zadržati na klasičnom slikarstvu, ali ću pokušati nešto atipično. Koristim podlogu koja asocira na zid, mešam pesak sa bojom kao vezivom, pa time pređem celo platno i po tome slikam. Ta podloga je gruba. E sad ću pokušati da slikam po još grubljoj podlozi, po šmirgli. Probaću da eksperimentišem.

Na vašim slikama postignuta je tolerantnost između tradicionalnog i internacionalnog, kažu kritičari, što je jedna od cenjenih odlika u savremenoj umetnosti. Da li ste namerno radili na tome?

Ja slikam, i to je sve. Interesantna mi je rana renesansa, ima u njoj neke skromne teatralnosti, ničeg kitnjastog, što dozvoljava mojim portretima da budu pitomi, prijemčivi. Ne znam kako ljudi u tome što radim prepoznaju ovo ili ono. Desilo mi se, na primer, i to baš u Valjevu pre dve godine na grupnoj izložbi „Portret između realnosti i imaginacije“, bila je to moja prva saradnja sa Modernom galerijom, da su ljudi u portretu koji sam naslikao namenski za tu izložbu prepoznali tipičnog Valjevca! A ja sam samo naslikao muški portret sa gradićem koji se nalazi sa njegove obe strane! Nazvao sam ga Balanser.

Naslovi vaših radova deluju kao posebne celine, kao nezavisni radovi na izložbi… Zašto ste, na primer, svoj jedini autoportret nazvali Noćni posetilac, ili jednu od izložbi „Par excellence„?

Autoportret sam slikao u klasi Fakulteta i u njegovoj pozadini je prostor te učionice sa svim predmetima koji se tamo zaista i nalaze. Uspeo sam nekako da bojom isključim svetlo sa platna, pa portret izgleda kao da se noću zatekao tamo. Naslov slike mi je zaista bitan, i baš se trudim da ga osmislim tako da privuče pažnju. Isto važi i za izložbu, na primer magistarska se zvala „Čovek Životinja Slikar“. Naslov izložbe u Kolarčevoj zadužbini koji pominjete proistekao je iz radova: na postavci sam upario muške i ženske portrete a među njima je samo jedan par pripadao visokoj klasi. Bila je to igra reči.

I naslov vaše knjige, Satirikone, deluje kao igra reči?

U Parizu sam upoznao devojku, Elodie Pinel, književnicu. Bila je posle kod mene u ateljeu, kupila crtež, i zatim mi se javila s idejom da hoće da napiše priču inspirisanu tim crtežom. Bilo je to baš kad sam nameravao da napravim izložbu portreta koji će pratiti njihove izmišljene satirične biografije. Ja volim satiričnu prozu, i otkrio sam vezu između svetaca i likova satirične literature: kao i sveci, i oni imaju tragične sudbine. Hteo sam tom izložbom da istaknem da su oni dostojni težine života svetaca iako nas zasmejavaju. Međutim, meni je veoma teško da pišem, mislim da to zahteva predavanje celokupnog čoveka, što ja trenutno nisam u stanju. Zato sam pozvao Eloide da napiše pričice o mojim portretima, i tako je nastala naša knjiga Satirikone. U naslovu je spoj reči satira i ikone.

Neki portreti u Satirikonama su, u stvari, figure…

Da, ta nova serija portreta su sedeće figure. Za razliku od prethodnih, u ovim novim portretima bitna je ideja. Gradim je polako. Tu je Pepeljuga u penziji, ženski portret sedi na konjićima koji su se toliko istrošili da su sasvim maleni, ili Markiz Gde Sad, jedan dezorijentisani lik, Viteški ko–kodeks je vitez koji kleči… Mislim da sam nesvesno uključio ideju u te portrete, izgleda da mi je potrebno nešto da mi fokusira misli. Pokazaću ih na izložbi u Beogradu, iduće godine. Oni zahtevaju mnogo vremena i posvećenja.