Kultura

»Slučaj« Novosadskog pozorišta

Pokušaj ubistva je u toku 2

NA UDARU: Novosadsko pozorište

Pokušaj ubistva je u toku

Ugledni Ujvideki sinhaz našao se na udaru "palanačke koalicije" srpskih i mađarskih nadripatriota; taj je udar pravo ogledalo ovog društva, a ne fotošopirane slike naših uprepodobljenih glavešina

Leto je, ko je mogao pobegao je na more, ko nije, trudi se da se drži kao da "nije odavde". Sve u svemu, idealno vreme za savršen zločin: niko neće videti da se nešto dešava, a kada se nečasna stvar obavi, biće već kasno. Tako je to u nekim najslavnijim romanima Agate Kristi, a tako je bogme i u sumornoj srpskoj stvarnosti. I još im je nešto zajedničko: nema ni kod Agate boljeg zločina od onog za koji manje-više svako od mogućih počinilaca ima nekakav motiv. A tamo gde svi mogu da budu krivi, obično niko nije (baš jako) kriv. Naročito ako nema znatiželjnog i pravdoljubivog Belgijanca Poaroa koji svugde zabada nos, ili one pametnice mis Marpl, da razreši misteriju… No, ni Poaro ni Marpl, sve i da su nam na raspolaganju, ne mogu ni sprečiti zločin ni oživeti ubijene, ne?

Dakle, šta smo ovde imali? Za žrtvu odstrela u režiji neprincipijelne koalicije zainteresovanih počinilaca viđeno je Novosadsko pozorište iliti Ujvideki sinhaz, jedan od tri profesionalna teatra u Srbiji koji igraju predstave (za odrasle) na mađarskom jeziku (drugi su Narodno pozorište u Subotici i Urbanov teatar "Kostolanji Deže" u istom gradu), a jedini te vrste u Novom Sadu, i svakako teatar koji je u poslednjih desetak-petnaestak godina u samom vrhu pozorišne scene u celoj Srbiji, što će reći da je iskoračio daleko izvan i iznad rutinskog "manjinskog geta", a pri tome ni na koji način nije zanemario svoju funkciju, upravo utoliko što "proizvodi" relevantno pozorište na mađarskom jeziku. Šta bi drugo jedan teatar, uostalom, trebalo da čini, pa da njegova misija bude označena uspelom?! Da je tome tako, svedoči ne samo izuzetan ugled ovog pozorišta u Vojvodini i Srbiji, nego i činjenica da je Novosadsko pozorište, na bezbrojnim gostovanjima, postiglo veoma visok renome na pozorišnoj mapi matične Mađarske; da se i ne govori o tome da su mnogi glumci (i drugi pozorišni delatnici) ponikli na toj sceni našli prvoklasne angažmane na peštanskim i drugim scenama u Mađarskoj. Ukratko, Novosadsko pozorište (NP) je kao institucija i kao umetnički "pogon" toliko iznad mediokritetskih standarda "sredine" (u svakom smislu reči) da ga treba čuvati kao malo vode na dlanu, gledajući da nešto slučajno ne pokvariš. To je, naime, jedino što bi bilo koja vlast imala da radi kada je ovo pozorište u pitanju.

TETKE I STRIČEVI: Pa dobro, ali gde je tu ubistvo, ili bar pokušaj istog? E, ono je upravo u toku: raspisan je konkurs za novog upravnika, i smatra se već "gotovom stvari" da će na to mesto biti izabran Valentin Vencel, nekada davno glumac istog pozorišta (u vreme kada ono nije uživalo ništa ni približno sadašnjem ugledu), inače odavno nastanjen u Egeru, Mađarska. Vencel je ponudio program koji bi se mogao, bez oštećenja suštine, svesti na svojevrsno "ponarodnjačenje" ove kuće: previše je ovo do sada bilo artistički i elitistički, a kanda i kosmopolitski… Treba nam teatar za široke narodne – dakako mađarske – mase, onaj za lepo isflizirane tetke sa Telepa i brkate stričeve iz Gomboša, nešto u Zdravom Narodnom Mađarskom Duhu, nešto da se grohotom smejemo ho-ho-ho sve pocupkujući i udarajući se ručerdama o koleno, a poslen da đipamo u narodnoj nošnji uz hosu lepeš… Druga kandidatkinja na konkursu, sadašnja v. d. upravnice Kata Đarmati (koja je suvereno nastavila najbolje tradicije svojih prethodnika Karolja Vičeka i Šandora Lasla (utemeljitelja one estetičke i vrednosno-intelektualne orijentacije koja je NP i njegovim umetnicima donela sadašnji prestiž), jedna od "konstitutivnih" umetničkih ličnosti ovog pozorišta, koja svojim dosadašnjim delom koliko i programom za budućnost i simbolizuje i garantuje kontinuitet rada ovog teatra u najlepšem smislu reči, diskvalifikovana je unapred iz trke za upravnički mandat (a drugu šansu joj ne daju!) iz providnih, pomalo uvredljivo trivijalnih proceduralnih razloga: zato što diplomu dramaturga stečenu u Mađarskoj nije nostrifikovala u Srbiji. Pazite: za mađarsko pozorište, o ironije… Ova formalna stvar je, dakako, samo zaklon za ozbiljnije namere. Da nema taj "problem", verovatno bi joj našli neki drugi greh, možda da ne igra čardaš sa dovoljno žara, ili ko zna šta već…

Pa dobro, ali ko to radi Novosadskom pozorištu (ovakvom kakvo je) o glavi? E, to je najvažnije, a bogme i najzanimljivije pitanje. Za početak, treba znati da je osnivač pozorišta grad Novi Sad, i zato gradska uprava ima konačnu reč glede imenovanja upravnika. Gradom, pak, od prošle godine vlada rigidna srpsko-nacionalistička desnica (SNS, DSS, ex-Dveri…) koja je već od Novog Sada napravila sprdnju gde god je mogla, a naročito u "stvarima kulture", od haosa i sramote oko "fajgeljizovanog" Kulturnog centra NS, preko čuda i pokora oko Pozorja pa do bizarnih konkursa za projekte u kulturi gde su pare burazerski pokupila na brzinu poosnivana zavičajna i guslarska udruženja i savezi heteroseksualnih muškaraca, plus razne kohortice zanesenjaka približno ljotićevskih orijentira… E, taj i takav gradski establišment treba da aminuje veselog Vencela za upravnika, pa se sad vi pitajte hoće li? Ako se nije do sada ustručavao da doslovno zagadi sve čega se dotakao, odakle da crpemo iracionalni optimizam da će se ovaj put suzdržati od aktivnog činjenja štete, šta štete – bruke?!

NASILNA PENETRACIJA: Samo, ovde treba imati u vidu ključnu stvar. Nije ovo priča a la devedesete, ona o zlim srpskim nacionalistima koji šikaniraju poštene manjince, u ovom slučaju mađarske. Priča je mnogo složenija, i utoliko odvratnija. Grad jeste osnivač i mora da aminuje odluku, ali "pravu" vlast nad kadrovanjem u Ujvideki sinhazu (i još kojegde u vojvođanskim mađarskim kulturnim, obrazovnim i medijskim institucijama) zapravo je osvojio Mađarski nacionalni savet, i Vencel je zapravo njegov kandidat. Ljudima južno od Dunava i Save obično nije jasno u čemu je kvaka s tim nacionalnim savetima; hajde da pokušamo da to razjasnimo: u pitanju je odlikaški pregrejano sprovođenje ionako krajnje dubiozne multikulturalističke doktrine, njena implementacija (radije bih rekao: nasilna penetracija) u vojvođansku stvarnost. To ide na dušu prevashodno demokratskim vlastima (gradskim ili pokrajinskim), a sadašnji vlastodršci samo na svoj način – poslovično nepodnošljiv, ali šta ste pa očekivali?! – koriste ono što im je servirano na tacni. Ovaj "multikulturalizam" zapravo razara društveno tkivo u Vojvodini, svodeći društvo na nekoliko etničkih geta koja koegzistiraju u paralelnim kosmosima međusobno se ne dodirujući. Pripadnicima manjina, bar onim "svojeglavim", tu je najtešnje: oni su dobili (a nije da su tražili…) svoje "poglavice" koje mogu, samo ako hoće – a većinom hoće – vrlo efikasno da guše svako manjinsko mišljenje i delovanje unutar svake pojedine etničke manjine, svaki glas i svako ospoljenje duha koji dobacuje dalje od folklorno-pasatističkog autoetnocentrizma. Konkretno, to znači ovo: nacionalnim savetima dominiraju predstavnici većih političkih stranaka i drugih "patriotskih udruženja" etničkih manjina, što onda prirodno dovodi do toga da ovi nastoje da modeliraju – a mehanizam za to im je predat u ruke! – ukupni kulturni pejzaž u skladu sa svojim ukusom i uverenjima, a to gotovo neizbežno znači u pravcu desno-konzervativnih, klerikalnih, etnocentričnih, patrijarhalnih i parohijalnih vrednosti. U slučaju Ujvideki sinhaza, nije problem nenostrifikovana diploma Kate Đarmati, nije čak suštinski problem ni "partijsko kadrovanje": suština je u "modernističkoj", neparohijalnoj, istinski internacionalnoj a opet zbog toga u jednom ozbiljnom i kvalitetnom smislu ništa manje "mađarskoj" repertoarskloj politici pozorišta. Sve drugo je kolateralno.

PALANAČKA KOALICIJA: Razume se, u svom ovom kadrovanju oko Ujvideki sinhaza ima i mnogo famoznog "partijašenja", to jest nastojanja nosilaca moći na svim nivoima da svugde postave sebi odane ljude, ali nije to ovde najvažnije. Kad postaviš "svog" direktora recimo u Vodovod, to na koncu samo znači da vodovod nastavlja svoj uobičajeni posao, ali pod tvojom kontrolom; kad, međutim, instaliraš "podobnog" mediokriteta u pozorište (ili medijsku kuću, recimo) onda mu doslovno menjaš program, repertoar, orijentaciju… sve što uopšte nešto znači, sve zarad čega ta kuća uopšte postoji. To je tektonski poremećaj čiji je domet nemoguće preceniti.

Šta onda sve ovo znači, tj. ko zapravo ubija Ujvideki sinhaz? Jedna nedostojna palanačka koalicija, to bi joj bio najtačniji naziv, u kojoj "srpske" nadripatriote lepo terciraju "mađarskim" nadripatriotama (ovi će im već vratiti uslugu), a zajedno čine sve da toksičnim sadržajem zagade ono nešto preostalog zdravog kulturnog pejzaža. Dakako, u odbranu superiornosti i lepote onoga što nam pruža ekipa Kate Đarmati i Ujvideki sinhaza, onoga što nam daje ta čarobna ekipa glumaca i glumica poput Emine Elor, Arona Balaža, Silvije Križan, Atile Mađara, Agote Silađi, Gabora Pongoa etc. (uzgred, 17 od 18 glumaca iz ansambla tvrdo stoji uz Katu Đarmati i uz ono i onakvo pozorište kakvo su plemenitošću svog dara izgradili i sačuvali!), ovih je dana potpisima na peticijama i na druge načine ustala sva iole relevantna teatarska Vojvodina i Srbija, ali takođe i Mađarska, sada već trocifren broj najeminentnijih ljudi bez kojih doslovno nema savremene ni srpske ni mađarske kulture. Samo, hoće li to biti dovoljno, to jest, misli li neko da je potuljene mračnjake, ignorante, intrigante i kukavne šićardžije moguće impresionirati, pa čak i postideti, ili barem "zaplašiti", desetinama imena od kojih je svako pojedino "teže" od svega što bi svi oni đuture mogli da naprave za po deset života? Daj bože da je to moguće, ali… Isfabrikovan slučaj NP, hladnokrvan kulturni zločin koji se nad njim sprema (a samim tim i nad nama, nad našom kulturom) ogledalo je "naših prilika": da, TO vlada ovom zemljom i njenim gradovima, baš TO, a ne zašećerene, fotošopirane slike naših tobože evropejski presaldumljenih glavešina. Istina o njima ne piše se u Briselu i Strazburu, nego u Ujvideki sinhazu i drugim aktuelnim ili budućim poprištima zločina.

Iz istog broja

Mirko Kovač, svojim rečima

Književnost, pamćenje

 

Umesto nekrologa – Mirko Kovač (1938–2013)

Kovačnica duše

Muharem Bazdulj

Galerija – Fotografska platna Milča Mančevskog

Između redova

Milčo Mančevski

TV manijak

Digitalni Dekameron

Dragan Ilić

Intervju – Jelena Lengold, spisateljica

Potraga za utočištem

Sonja Ćirić

Umetnost – Žuana Vaskonseluš u Palati Ažuda

Meri Popins savremene skulpture

Tanja Jovanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu