Kultura

Knjige – Kultura i identitet

19. 3. 2008. / 14.57

Pogled zdesna

Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet (pogled zdesna), koja se nedavno pojavila u izdanju "Nove srpske političke misli", krajnje je uputan vodič kroz ono što bi htelo da se (samo)legitimiše kao desna misao u Srbiji

Naše devojke i žene lepe su i privlačne, to je činjenica koju nezvanično svi ponavljamo. Vreme je da je institucionalizujemo. Koliko je danas bogatih i uspešnih stranaca u svetu oženjeno Srpkinjama i šta mi radimo da kanališemo njihove prirodne simpatije prema Srbiji, na primer u investicione projekte?

(Igor Ivanović, Kultura i identitet, str. 87)


Pogled zdesna 1
ANALIZA I POŠTAPALICE: Ceca…

Čak i u stabilnim parlamentarnim demokratijama, gde je suprotstavljenost "levog" i "desnog" dela političkog spektra konstitutivna za politički život, gotovo je nemoguće utvrditi jasne kriterijume razlikovanja između tih pozicija (videti knjigu Norberta Bobia Desnica i levica; Bobio, doduše, veruje da je odnos prema idealu jednakosti momenat koji bi, uz izvesna nijansiranja, mogao ponuditi liniju razgraničenja, ali za prilike u Srbiji, gde socijalna demagogija uspeva kao puzavica – politička je kasta, naprosto, ostala bez sna usled brige za dobrobit građana – taj momenat, kao kriterujum razlikovanja, nije od presudnog značaja). Utoliko bi se moglo pretpostaviti da je u zemljama "odgođene demokratije", poput Srbije, gde je i dalje u jeku borba za elementarna demokratska pravila igre, gde se demokratske institucije još nisu učvrstile, gde je demokratska tradicija tanka, gde, uostalom, postoji žestok otpor prema parlamentarnim demokratijama zapadnog tipa (kao da drugačije i postoje, uostalom), u takvim je uslovima, po pretpostavci, još teže povući demarkacionu liniju između "levog" i "desnog" diskursa. Prvi sistematičniji pokušaj da se artikuliše desna strana političkog i teorijskog spektra u Srbiji, u koji se upustila ekipa okupljena oko projekta "Nove srpske političke misli" (NSPM), implicitno sugeriše da bi za Srbiju plodnije bilo napraviti drugu vrstu ideološkog razlikovanja, recimo patriotski blok s jedne strane i, kako se izvoleo izraziti magistar Velimir Ilić, politički bućkuriš s druge, nego insistirati na oznakama "desno" i "levo". Drugim rečima, da li postoji bilo kakav zajednički sadržalac, osim opasne banalnosti njihovog govora, za javne delatnike u rasponu od Ivice Dačića, preko Mihajla Markovića do, recimo, Aleksandra Vučića, dakle za osobe čiji bi se diskurs, iz određene, suprotstavljene ideološke perspektive, mogao prepoznati kao "desni", ali koji bi oni, ako bi to hteli, s lakoćom mogli od sebe da odgurnu: Dačić bi mogao da kaže kako baštini devetnaestovekovne socijalističke ideje, Markoviću bi bilo dovoljno da upre prstom u svoju komunističku prošlost, dok bi Vučić mogao da se pozove na republikanski program SRS-a. No, nekoliko bi se konstanti ipak dalo izvući. Foto-robot srpskog desničara obuhvatao bi sledeće karakteristike: manje ili više prikrivena ksenofobija, etno-nacionalna ukorenjenost, nereflektovani patriotizam, patrijarhalnost, homofobija, diskurs autentičnosti, protiv-prosvetiteljski impuls, klero-nacionalističko poimanje savremenosti. Problem određenja dodatno komplikuje i gotovo jednodušna suprotstavljenost patriotsko-patrijarhalnog bloka onome što se prepoznaje kao evropska/američka desnica (Nikola Sarkozi, Silvio Berluskoni ili, naravno, Džordž Buš mlađi). Otud se kao koliko-toliko neupitan kriterijum može uzeti samorazumevanje i samopozicioniranje na intelektualno-političkoj sceni Srbije: desničarem se ima smatrati onaj ko sebe razume/prepoznaje kao desničara.

Pogled zdesna 2
…i Prljavi Hari

PISATI IZ STOMAKA: Knjiga Igora Ivanovića Kultura i identitet (pogled zdesna) (NSPM, Beograd 2007), koja je svetlost dana mogla da ugleda samo uz temeljno zanemarivanje elementarnih (dobrih) izdavačkih običaja – recimo da tekst bude pismen, relativno smislen i donekle artikulisan, da, ako je već reč o teorijskom radu, bude potkrepljen makar osnovnim akademskim aparatom, ili da, u odsustvu takvog aparata, nosivost sopstvene pozicije podrži "iznutra", silom samorefleksije, ili barem da nema ozbiljnih materijalnih ogrešenja – paradigmatičan je za ono što bi se moglo prepoznati kao desni diskurs u Srbiji. Kultura i identitet proizvod je upravo urnebesne pojmovne zbrke, pretencioznog poluobrazovanja, lošeg poznavanja jezika, nepotpune obaveštenosti i potpune proizvoljnosti, nikakvog osećaja za teorijski govor, protivrečnosti sa kojima autor nema nikakvog problema s obzirom na prilično opušten odnos prema logici, baratanja najtvrđim stereotipima bez ikakve svesti o tome da je reč o stereotipima, dakle istovremeno smehotresan i košmaran uradak koji je, međutim, i kao takav (odnosno upravo kao takav) krajnje uputan vodič kroz ono što bi se htelo (samo)legitimisati kao desna misao u Srbiji. Ovome bi valjalo dodati i dobro organizovanu medijsku promociju, sa, recimo, značajnom minutažom kojoj je knjizi posvetio Dnevnik RTS-a, kao i laskave ocene koje su o knjizi izrekli Miša Đurković, Leon Kojen, Đorđe Vukadinović ili Dušan Kovačević. Kultura i identitet svejedno je svojevrstan brevijar opštih mesta, buvarovskih smatranja i pekišeovskih razmatranja, riznica misli što se razmenjuju pred zadrugom, u pauzi, uz mlako pivce i usputno kibicovanje prolazećeg ženskinja. Utoliko je pisac pogovora u pravu kada kaže da je ova knjiga pisana iz stomaka (nasuprot reakcionarnom običaju da se knjige pišu iz glave /glavom/).

Filozofi moći počev od Marksa, preko Ničea do Altisera i Fukoa, prilično ubedljivo su pokazali da su svaki diskurs i svako znanje upleteni u odnose moći, odnosno da ideološkim učincima ne izmiče čak ni ona vrsta govora koja pretenduje na čistu, znanstvenu, objektivnu poziciju. (Tome nizu valja priključiti i istinu: diskurs istine nije ništa bez istine diskursa. Ni istina ne izbegava odnose moći.) Utoliko, naročito posle Fukoa i njegovih arheološko-genealoških analiza, nijedno se znanje ne može smatrati nevinim: svako znanje podleže pretpostavci krivice, odnosno nijedno znanje nije (ideološki) nevino dok ne dokaže suprotno. Prisustvo idološkog diskursa u "nadideološkom" i "neideološkom" ne može se izbeći, ali diskurs humanističkih nauka, kojem pripada i Ivanovićeva knjiga, mora moći da ideološke učinke reflektuje, čime bi, onda, unekoliko legitimisao sopstveni govor kao teorijski relevantan. Ivanović, međutim, to ne čini, tako da je njegova knjiga teorijski savršeno irelevantna, ali ideološki vrlo učinkovita (medijska pažnja koja joj je posvećena svakako nije učinak njenog kvaliteta, što vrlo dobro znaju svi koji su učestvovali u njenom pravljenju, ili promovisanju).

SPISAK OPŠTIH MESTA: Opšta mesta "pogleda zdesna" na kulturu i identitet u Ivanovićevoj izvedbi mogla bi da se razrade na sledeći način:

Pogled zdesna 3

1. Tamo gde je, u teorijskom diskursu, između diskurzivnih celina, ili neuralgičnih tačaka (podataka, tvrdnji, tumačenja) nužno uspostaviti teorijske veze, Ivanović nudi ideološke kopče nacionalklerikalnog tipa, pa će "neoliberalizam", tako, kod njega postati "neznabožačkim" (str. 12) i nečim upravo različitim od "izvornog filosofskog liberalizma" koji bi, valjda, imao biti božačkim. Izostanak teorijskih sinapsi pak pokušava Ivanović da nadoknadi pozivanjem na autoritete, ali tu je, naprosto, problem nedovoljna kompetencija koja se nastoji nadoknaditi samouverenošću, pa Ničea, recimo, promoviše "vodećim filosofom desnice" (str. 132).

2. Iako ova vrsta diskursa kojeg se Ivanović drži ne očijuka očigledno sa nacizmom ili fašizmom, izvesne simpatije su logične. Odnos prema Karlu Šmitu, čija je žena bila Srpkinja, da stvar bude lepša, krajnje je poučan. Ivanović lamentira nad time što je, posle rata, Šmit bio u američkom zatočeništvu, zaboravljajući da pomene kako je Šmit, jedan od pisaca Nirnberških zakona, po kojima su Jevreji legalno odvođeni u logore za uništenje, zapravo sjajno prošao s obzirom na ono što je mogao da fasuje, u smislu zatvora, to jest.

3. Upravo razoružavajuće otvoreno Ivanović piše da je Niče, eto, "čak gajio neskrivene simpatije prema Jevrejima" (str. 133), što je problem sa kojim se ovdašnja desnica svako malo susreće, naime sa svojim intrinsičnim antisemitizmom (pri čemu su, da ne bude zabune, "Jevreji" samo ime za neželjenog Drugog; drugi se, zavisno od prilika, mogu zvati Hrvati, Šiptari, Amerikanci, muslimani, izdajnici, homoseksualci… već po potrebi dana). Ova frojdovska (ne)preciznost podseća na istu takvu frojdovsku omašku nekadašnjeg Širakovog predsenika vlade Rejmona Bara koji je, jednako prostodušno kao i Ivanović, posle eksplozije bombe u jednoj pariskoj sinagogi, primetio da je među žrtvama bilo i nevinih Francuza!

4. Kao pravog Srbina koji poštuje patrijarhalni kult porodice i božje zakone (str. 11) i koji, prirodno, toliko voli Srpkinje da ne bi imao ništa protiv i malo da ih, da tako kažemo, isprovodadžiše na polzu nacionalne dobrobiti (ako je suditi po dražesnom motivu iz proemijuma ovoga teksta), kao autentičnog Srbina, dakle, pisca neobično uzurpiraju modni kreatori koji propagiraju "njima svojstvenu homoseksualnu filosofiju" (str. 32), ili feminizirani tipovi koji mora da su impotentni (str. 49), a lik građanskog intelektualca iz "Žikine dinastije" toliko je isfeminiziran da je sigurno impotentan (str. 49). Nasuprot tome stoji autorov izliv putene nežnosti/čežnje prema srpskoj heroini folka kao poželjnom obrascu srpske autentičnosti. "Ceca nacionale" je "potentni seks simbol (suprotno važećoj svetskoj hermofroditskoj modi)" koji kroz svoj život nosi "breme južnosrbijanskog genotipa, kao i prkosnu sigurnost koja izbija iz njenog inspirativnog izgleda" (str. 110). I ona je, to jest Ceca, imala težak život, baš kao i Madona, pa joj se, zato, svašta može oprostiti, računajući i brak sa, "blago rečeno, kontroverznim Arkanom, te još uvek nedovoljno objašnjeni kontakti s Legijom i Zemuncima" (isto). I tako dalje.

5. Harija Kalahana, pak, poznatog i kao prljavi inspektor Hari, Ivanović naprosto obožava i to iz više razloga: najpre, Hari deluje u svetskoj prestonici homoseksualizma (o užasa!), to jest San Francisku (str. 156), a da mu se, u međuvremenu, niko nije prikrao s leđa (što je za pohvalu), a potom i zato "što rizikuje sopstveni život i hvata opasnog ubicu" (isto), no "tada sistem stupa na scenu u svojoj najapsurdnijoj mutaciji: ubicu puštaju na slobodu (sistem ubicu pušta na slobodu – prim. I. M.) jer su njegova prava ugrožena!". Znak uzvika, kraj navoda. Hari, dakle, malo nije poštovao tamo neke procedure, tamo neke norme, malo je povredio nečija prava i sada je sistem stupio na scenu i rasturio naš pravednički gnev. Ivanović, najpre, kao da ne razume da je upravo Hari simbol onoga protiv čega se, inače, (autor) bori, naime simbol individualizma, pojedinac koji ima mogućnosti da se suprotstavi sistemu. Potom, Ivanović, kao supstancijalista, potpuno ignoriše formalne pretpostavke savremene zajednice. Njegovo će se nezadovoljstvo obrušiti na liberalne režime kao na režime koji uspostavljaju uslove mogućnosti postojanja upravo različitih supstanci, bez dominacije jedne, recimo protestantske, ili pravoslavne. Najzad, ideja ljudskih prava, odnosno ideja suverenog pojedinca, mogla je da se pojavi tek sa početkom slabljenja narodnog, pa potom i državnog suvereniteta, što, dalje, implicira liberalno ustrojstvo političke zajednice u kojem je pojedinac, a ne kolektivitet, nosilac suverenosti, od čega se desničari ovdašnji brane kao đavo od krsta. Zato im je mrska i ideja o tome da bi homoseksualcima mogla biti priznata građanska prava koja oni, to jest heteroseksualni građani, već uživaju, a što bi značilo da drugi, sa velikim početnim D, ulazi u zabran što ga čvrsto drži kolektivno sopstvo koje počiva na binarnim opozicijama: podele na prijatelje i neprijatelje, na žene i muškarce, na normalne i nenormalne (među koje spadaju i pederi) upravo su konstitutivne za desni pogled na svet. Da bi se bilo desničarem u Srbiji, mora se misliti u kolektivnim kategorijama.

6. Fantazam autentičnosti još jedno je opšte mesto pogleda zdesna. Izrazito je inspirativno mesto na str. 117: "Srbija je značajna država vizantijsko-pravoslavne civilizacije, dok se većina drugih država u okruženju nalazi na kulturnim marginama svojih velikih svetskih civilizacija. Kao takva Srbija ima originalnu i autentičnu kulturu…" Ako zanemarimo tu nejasnost u čemu je originalnost i autentičnost srpske kulture ako ona pripada "vizantijsko-pravoslavnoj civilizaciji", i ako poštedimo autora nezgodnih pitanja o tome šta bi imala biti "vizantijsko-pravoslavna civilizacija", ostaje ovo upravo savršeno mesto o tome kako se većina zemalja u okruženju nalazi na kulturnim marginama civilizacija kojima pripada. Odbrana autentičnosti izražava žudnju za bivanjem u centru koji, kao centar, isključuje ono što se nalazi na margini. I tu ne pomaže nikakav dekonstruktivni pristup jer on podrazumeva teorijski, samorefleksivan zahvat koji u pitanje dovodi autentičnost samu, ispostavljajući je kao puki konstrukt bez ikakve nužnosti, a često i bez ikakve opštosti. Tu, najzad, dolazimo do samog pojma kulture.

7. Zašto baš kultura? Zašto bi kultura sada Srbiji bila toliko važna? Pa zato što ništa drugo nije preostalo. (Nije preostala ni kultura, barem ne ona, "autentična", ali desnoj misli to niko nije saopštio.) Način na koji Ivanović želi da afirmiše autentičnu srpsku kulturu neodoljivo podseća na isti Krležin usklik koji je u hrvatskoj kulturi, svojevremeno, hteo da pronađe pandan srpskim topovima. Kada ništa više ne preostane, kada se sve ostalo razori, onda zaista više nema izbora, onda je još samo kultura tu. U međuvremenu Ivanović na više mesta otkriva toplu vodu primećujući da su pojmovi "kultura" i "civilizacija" bliski, te da pojam kulture sve više poprima obeležja pojma civilizacije, čime hoće reći da kultura nije, naprosto, puka partikularna tvorevina, već da svaka kultura, dostojna toga imena, mora moći u sebi da nosi upravo univerzalne učinke. Ali to je opšte mesto kulturoloških studija. Utoliko Ivanović opet upada u pojmovni haos kada govori o "agresiji multikulturalizma" (str. 11), opet ne shvatajući da i sam drži poziciju multikulturalizma, da i sam brani partikularnost kulture kroz njen jezik, njene običaje, njenu "autentičnost". Insistirajući na partikularnim (srpskim) vrednostima, supstantivirajući ih kao neupitne konstante, on im, zapravo, oduzima univerzalistički potencijal, on ih lišava mogućnosti za koje se, na drugim mestima, zalaže. Utoliko nije najproblematičnije kada Ivanović pogreši pa kaže da je Monmartr pariski trg (str. 23) (nije trg nego je brdo), nego je opasan dodatak koji kaže da takvih trgova postoji na hiljade u Evropi. Ne, ne postoji hiljade takvih trgova u Evropi. On je jedan i jedinstven, baš kao što su jedinstvene one šajkače i oni opanci, ali nije autentičan, kao što to nisu ni šajkače i opanci, jer autentičnost jeste ona vrsta prilepljenosti za sopstveni identitet, supstancijalna prilepljenost, koja ne dopušta mnoštvo perspektiva, mnoštvo mogućnosti, mnoštvo supstancija. Autentičnost ne dopušta igru oblika.

8. Agresivni antikomunizam koji relativizuje i poništava antifašizam, i u isto vreme služi za premeštanje predmeta kritike, naime kao krivca za loš položaj Srbije Ivanović pronalazi u titoizmu i titoističkom nasleđu, pa će, tako, progovoriti o "terorističkom skupu na brdu iznad Jajca" (str. 38), misleći na zasedanje AVNOJ-a. U međuvremenu se Milošević Slobodan, kao jedan od mogućih uzročnika čabra u kojem se nalazi Srbija, ne pominje nijednom.

Lakoća kojom Ivanović ispisuje i najotužnije banalnosti prestaje da bude smešna onog časa kada progovore učinci banalizovanja javnog prostora. I ova knjiga opsenjuje prostotu svojim jednostavnim jezikom i svojom "razumljivošću" (ništa, naravno, nije razumljivo u ovoj knjizi), time što uspešno pribira sva moguća opšta mesta kojih je autor uspeo da se doseti. Banalnost je, međutim, ne samo neuništiva kao plastična boca nego je u jednakoj meri i opasna. Slušajući Ajhmana u Jerusalimu, Hana Arent je progovorila o banalnosti zla. Lako bi se, međutim, posmatrajući Srbiju u poslednjih dvadesetak godina, ta formula mogla preokrenuti, pa bismo, sada, imali prilike videti šta znači i zlo banalnosti: proizvoljan, neodgovoran, na fantazmu utemeljen diskurs koji draška primitivne porive kolektiviteta uterujući ga u tor tuposti, beznađa i besmisla.

Reagovanje:

Saša Gajić, magistar političkih nauka i stalni saradnik Nove srpske političke misli

Iz istog broja

TV manijak

Bekstvo u zdrav razum

Dragan Ilić

Slavoj Žižek – Ispitivanje realnog

Filozof na pozornici

Ivan Milenković

Pozorište

»Za koga sam se ja borio?«

Katarina Rohringer Vešović

Scena

Katarina Rohringer Vešović

Pozorište – Pravila ponašanja u modernom društvu, JDP

Sreća sa Lagarsom

Ivan Medenica

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu