Knjiga s naslovom Borske beležnice, nedavno objavljena u Narodnoj biblioteci Bor, spojila je u sebi četiri umetnika: savremenog srpskog strip crtača i pisca Aleksandra Zografa, mađarskog pesnika Mikloša Radnotija, pisca i prevodioca (u ovom slučaju s mađarskog) Danila Kiša i profesora i prevodioca s engleskog Zorana Paunovića.
Kako je do toga došlo i kako u najkraćem izgleda ovo atipično izdanje?
Centralni deo knjige čini rukopis od deset pesama koji je Mikloš Radnoti započeo krajem 1944. kao logoraš u Hajdenau, nemačkom radnom logoru u blizini Žagubice. Veći deo tih pesama je nastao posle zatvaranja logora, kada su logoraši gonjeni da marširaju stotine kilometara, vraćajući se pešice i pod torturom pratilaca, krenuvši iz okoline Bora, preko Srbije i Mađarske, navodno za Nemačku. U pesmama svedočanstvima ovog iskušenja, Mikloš Radnoti je vodio pesnički dnevnik svojih tegobnih, predsmrtnih iskustava, u sveščici „na kocke“, koju je malo ranije nabavio od nekog srpskog seljaka. Pesme je na nagovor Aleksandra Tišme, prepevao Danilo Kiš, i one su u ovom obliku već u dva maha objavljivane u knjigama. Aktuelno borsko izdanje obeležava 40 godina od njihovog premijernog štampanja u istom gradu.
Uvodni deo knjige čini strip Aleksandra Zografa, četrnaest tabli pod naslovom „O borskoj beležnici“. Reč je a istorijski i biografski rekonstruktivnom stripu, kakve Zograf voli da piše i crta, i s uspehom stvara već godinama – u ovom slučaju uspevajući da predstavi poprište tragične Radnotijeve sudbine, podsetivši nas na skoro sasvim u zaborav potisnute nacističke radne logore (kojih je samo u okolini Bora bilo više od 40!) i u kojima su sem Srba radili i zatočeni Poljaci, Grci, Italijani, Mađari itd. (Što se književnosti tiče, o temi nacističkih radnih logora u blizini Borskih rudnika pisao je, bar od najznačajnijih srpskih pisaca, samo Voja Čolanović u romanu Levi dlan, desni dlan.)
Aleksandar Zograf vrlo precizno, a crtački prepoznatljivo i efektno (koristeći i tamniji kolor) predočava lik Mikloša Radnotija, njegovu mladost i poslednje mesece života – u logoru, događaje na maršu, kao i tragičnu smrt u blizini mađarskog mesta Abda, 9. novembra 1944. Distanciranost hronološki razvijene naracije, njeno insistiranje na surovoj faktografiji i izbegavanje crtačkih „egzibicija“ daju ovoj stripskoj priči ubedljiv, tragični ton.
Treći zaključni deo Borske beležnice napisao je Zoran Paunović, koji će zainteresovanim čitaocima predočiti mesto Mikloša Radnotija u modernoj tradiciji mađarske poezije, ali i okolnosti nastanka njegovih deset poslednjih pesama te njihovog čudesnog vaskrsavanja (prilikom ekshumacije leševa Radnotija i njegovih dvadesetak drugova u smrti), godine 1946. kad je u zadnjem džepu pesnikovog zatvoreničkog odela nađena sveščica stihova i pesnikova molba, ispisana na pet jezika, da se pesme, ako budu sačuvane, pošalju na određenu budimpeštansku adresu. Takođe, Paunović objašnjava i vezu Aleksandra Tišme s celom pričom odnosno Kišove duboko intimne razloge da se posveti prepevu Radnotijevog lirskog dnevnika, što je uradio majstorski. Tu je i mala istorija pojavljivanja Borske beležnice na srpskohrvatskom, te Paunovićevo esejističko promišljanje o smislu poezije kao svedočanstva tragične Radnotijeve sudbine. Naš esejista analizira deset pesama, ukazujući kako na njihove nesumnjive umetničke domete, tako i na međusobne versifikacione i značenjske razlike, odnosno smisaonu dubinu poslednjeg pesnikovog ostvarenja.
Čitajući danas Radnotijeve poruke budućim ljudima, zaustavićemo se nad antičkom poetičnošću prožetoj Sedmoj eklogi, na očajnički toplom Pismu ženi, na tercetima alegorijske pesme Koren… Ne manje pažnju privlači razgovor pesnika i proroka u Osmoj eklogi, kao i četiri Razglednice, kratke i oštre pesme o okolnostima patnji i slutnjama Mikloša Radnotija, u sam životni sumrak. Gotovo neverovatna je pesma Usiljeni marš u kojoj u dve paralelno izvedene kolone, kao suštinski modernista, mađarski pesnik rečima prati ritam beskrajnog koračanja, sa oštricom smrti nad sobom i ostalim mučenicima – kojih će oko 1000 biti pobijeno u blizini Crvenke! Ni u jednom momentu se Mikloš Radnoti nije zavaravao mogućnošću bekstva ili drugačijeg izbavljenja, mada je nemačko povlačenje nagoveštavalo skorašnji završetak Drugog svetskog rata. Njegov tragični osećaj možda je najubedljivije zabeležio katren Razglednice 3: Iz volovskih gubica krvava bala toči,/ ljudi bolno–krvavo mokre,/ četa se kužno u gomili vrti./ Nad nama frkće gnusoba smrti…
Ili, i u nekoliko reči: nacizam, rat i smrt.
