Kultura

Knjige i hrana

3. 12. 2014. / 12.26

Podsećanje na životne radosti

Mika Dajmak, poznat po kulinarskim TV emisijama i nebrojenim člancima o hrani i vinu, dovoljno je mator da sada sintetizuje sva svoja iskustva i saznanja u glatko napisanoj i povremeno potresno romantičnoj knjizi Viljuškom po ex-YU

Piše: Miloš Vasić

Ovo više nije ono "Al’ se nekad dobro jelo" (mada se jedno poglavlje tako zove; neizbežno); ovo je otprilike "Al’ se i dalje dobro jede" u zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije – i u susednim zemljama. Mika Dajmak, poznat po kulinarskim TV emisijama i nebrojenim člancima o hrani i vinu, dovoljno je mator da sada sintetizuje sva svoja iskustva i saznanja u glatko napisanoj i povremeno potresno romantičnoj knjizi Viljuškom po exYU.

Podsećanje na životne radosti 1

Pre svega, kako sam kaže, tema nikakve veze nema sa "jugonostalgijom" – šta god to značilo (više nisam siguran znači li bilo šta osim bolje prošlosti). Čovek je jednostavno ceo život proveo putujući, jedući i pijući po bivšoj državi i njenim susednim zemljama. To se, znate, tada radilo kao sasvim normalno, ako verujete na reč Miki i meni. Danas je drugačije. Eto, na primer, naša drugarica Dražana iz Sarajeva jednom je naručila u Zagrebu kiselu vodu, pa se konobar brecnuo na nju da se hrvatski veli mineralna, a ne kisela. Kad je naručivala hranu, tražila je "mineralni kupus" od istog konobara. Danas je, Bogu hvala, toga sve manje, ali vidite o čemu je reč.

Dakle, Mika Dajmak je poređao sve bivše republike i pokrajine, njih osam, plus susedne države: Austriju, Italiju, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku i Albaniju. Sve to uz drage uspomene na hranu, piće i ljude i uz gomilu pratećih recepata, kao na kafanskom jelovniku: od hladnih predjela do napitaka i kolača. Tu je došlo do metodološke zbrke koja i nije strašna: spisak recepata nije poređan abecednim ili barem azbučnim redom, već po jelovničkim kategorijama. To ga, međutim, čini zanimljivijim za čitanje: svako malo prisetite se nečega što ste zaboravili.

Uz svaku federalnu jedinicu i njoj susedne zemlje sledi probrani jelovnik, karakterističan za te kulture. Recepti su – po Mikinom običaju – duhovito napisani i precizni. Tu sad imam još jednu primedbu: Mika, podlegavši, plašim se, "novokuhinjskim" (nouvelle cuisine) predrasudama, stavlja jedan čen belog luka tamo gde ide cela glavica. Ako hoćete dobro da jedete, budite spremni da nekome smrdite na beli luk; ko ga jebe, uostalom. Druga predrasuda je ona prema McDonaldsu: mislim da je i tu pomodnost u pitanju; ima ko voli Big Mac, kao ja, ima i ko ne voli; ovo je ipak slobodna zemlja.

Atribucije recepata su uglavnom korektne (uključujući i moju malenkost), ali je propustio da "štrucu prasicu" pripiše autorki, gđi. Vukosavi Tagirov koja je tu poslasticu dovela do savršenstva. I poslednja primedba odnosi se na iritantni običaj, uvezen spolja, da se crno vino naziva "crveno". Ima kome je to vin rouge, red wine, vino rosso, vino rojo itd; nama je crno. Treba li da čuveni crmnički crnjak zovemo "crvenjak"? Nikad! Dobro: Sloba Antonić bi ga nazvao "rujno" vino, kad već decu oblači u "ruho"; može i tako. Uostalom, zašto se bela vina ne zovu "žuta" vina? Bela sigurno nisu.

Primedbe na stranu (a nisu ni važne – osim belog luka!), knjiga je nadahnjujuća, vesela i povremeno s pravom tužna. Nadahnuće postoji za one koji u današnje vreme nešto i kuvaju. Znam da su takvi uglavnom konzervativno nastrojeni i najradije kuvaju ono što znaju da umeju dobro da spreme; ipak, malo raznovrstnosti dobro dođe, a recepti koje je Mika godinama skupljao i beležio svakako su raznovrsni.

Svestan da je svaka indicija na "jugonostalgiju" u današnje vreme opasna, Mika se ne predaje i za svaku su pohvalu uvod i epilog ove knjige. Mika lepo kaže da mu niko neće oduzeti prošlost, otadžbinu i sećanja, a kome to smeta, neka jede govna; ukratko.

Recept iz knjige

Štruca "prasica"

Bajat beli hleb1 vekna; mleko1 šolja; jaja5 komada;
slanina100 gr; brašno2 kašike; peršunov list; biber; vegeta

Pošto je, zna se, gre’ota hleb bacati, nastala je i ova štruca (vekna) od bajatog hleba. Na stranu to što svaki, i lovački i suvi domaći, paprikaš bez "prasice" (što, uzgred, sa istoimenom životinjom nema nikakve veze) jednostavno – nije to.

Valja imati veknu odležalog belog hleba, odnosno istu količinu zemički ili kifli. Još i šolju mleka, pet svežih jaja i stotinak grama slanine.

Slanina se iseče na kockice pa proprži i ohladi, hleb se takođe iseče na kockice pa u vangli umeša s dve kašike brašna, slaninom, šoljom mleka i jajima. Začini se još i vezom seckanog peršunovog lista, biberom i vegetom.

Umuti se tako da ne bude ni pretvrdo ni premekano. Ako je previše gusto, razblažuje se mlekom, ako je pak previše retko zgušnjava se brašnom.

Na stolu za mešenje prostre se čista kuhinjska krpa, na njoj se formira rolat, sve se dobro uvije, uveže na krajevima i tako sa krpom kuva u velikoj šerpi, najmanje tri frtalja sata. Ne može da se prekuva, ali zato ako nije dovoljno kuvano može lako da se raspadne.

Kada je gotovo, izvadi se iz one ambalaže, pa oštrim nožem iseku se šnite što se služe uz paprikaš.

Iz istog broja

TV manijak

Provokacija

Dragan Ilić

Koncert

Bluz trgovačkog putnika

Dragan Kremer

Knjige

Priče o potčinjenosti

Teofil Pančić

Izložba – Velika iluzijaTito i 24 miliona metara filmske trake

Tito je voleo Sandokana

Sonja Ćirić

In memoriam – P. D. Džejms (1920–2014)

Pesnik-detektiv i deca čovečanstva

Muharem Bazdulj

Premijera dokumentarnog filma

»Heroj 1914«

 

Intervju – Slobodan Šnajder, pisac

Nemamo ništa, ali smo kulturni

Đorđe Matić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu