Kultura

TV manijak

Plavci 1

8. 9. 2010. / 13.49

Plavci

Piše: Dragan Ilić

Pre nekoliko dana, Ministarstvo unutrašnjih poslova promovisalo je novi vid komunikacije sa kolegama u hrvatskoj policiji. U svečanu salu pozvani su novinari, a ispod naše zastave su stajale dve tapacirane stolice, kao na svadbi, za mladence. Uskoro su pristigli ministar Dačić i prvi policajac Veljović. Lepo su se obukli, montirali pred video-kamerom i onda je tehnička služba uključila video-link. Gle čuda, s druge strane smo videli hrvatske policajce, podno njihove zastave, isto upicanjene. Verovali ili ne, istorijski prenos od nekoliko minuta pokazao je kako policije sarađuju, kako umeju i da se zezaju, na kraju su dali kurtoazne izjave i emisija je završena. Moram priznati da je Dačić ispao žešći šoumen, jer je probio led pitanjem – kako je u Zagrebu posle basketa, ili da pređemo na vaterpolo? Sve u svemu, uprkos kratkom trajanju, veoma dobar šou, nadam se i obostrano koristan.

Ovaj običan video-poziv, ima i svoje dublje, simboličko značenje. Zamislite, gle čuda, hrvatski policajci izgledaju isto kao i naši, saradnja je moguća, a tim linkom će valjda uživo da komuniciraju. To mu dođe kao nekakav virtuelni emocionalni odnos, koji se godinama gradio, kao kad se ljudi muvaju putem interneta. Policajci su prvo razmenjivali faksove, pa su počeli da telefoniraju, posle su verovatno slali i-mejlove, čuli se mobilnim, ne znam imaju li profil na Fejsu, a sada imaju 24-časovni siguran video-link. Sad više nema foliranja, komunicira se direktno, upoznajete sagovornika i stvarate sa njim neku vrstu odnosa. Zaista mislim da ćemo svi mi, obični građani, imati manje problema, ukoliko se naši policajci budi spajtali sa onima u komšiluku. Lakše će da love kriminalce, ali valjda će i te famozne balkanske granice postati sve manje prepreke za normalne i poštene ljude.

Postoje ljubitelji tehnologije koji tvrde da se brzinom internet protoka meri i brzina demokratizacije nekog društva. Ovo je redak primer kada mogu da se donekle složim, baš kao i u slučaju novih pasoša, koje više ne moraju da fotokopiraju na svakom graničnom prelazu, već naprosto sa čipa očitaju podatke. Ipak, kao TV manijak ne mogu da zaustavim rasplamsalu maštu. Setite se: Čola i Koštun su razgovarali preko mobilnih sa slikom. Od tada, koliko mi je poznato, nisu nastavili razgovor. Pre toga, tokom rata je nezaboravni Omer Karabeg u "Radio mostu" spajao sagovornike iz zaraćenih republika. I tada smo verovali da je bolje da razgovaramo, nego da pucamo. U Srbiji su, kao i u Hrvatskoj, popularni policijski dokumentarci. Znate ono, plavci u akciji, hapšenja uživo i neprijatelj ne miruje. Zamislite samo tu napetost, kao u onom kvazirijalitiju "Šesto čulo", gde sarađuju policije iz regiona u imaginarnom organu Jugosfere – Balkanpolu. Posle ujedinjenih železnica, sada sarađuju policajci, pa možemo da pratimo i hrvatsku crnu hroniku. Naša publika, navikla na strašne slike zločina, mogla bi da prati i zločine u komšiluku, samo sada bi to bilo sa bezbedne udaljenosti. Simptomatična bi bila sličnost naših crnih hronika. Jednostavno rečeno, dvadeset godina kasnije, umesto Jutela dobili smo novopokrenuti kanal koji nam primerom pokazuje normalnu i profesionalnu razmenu informacija. Novi kanal, iako nije javni (još uvek) mogao bi se zvati POLTEL iliti policijska televizija. Rat je ovde počeo kada se raspao jedinstveni TV prostor, a sada se putem video-linka otvara mogućnost razmene informacija. Gle čuda, profesionalni policajci su slični profesionalnim novinarima – komuniciraju činjenicama, razmenjuju informacije, nema komentara, nema ideoloških, nacionalnih ili političkih natruha i uticaja. Evo primera, imaginarnog odgovora na šalu Ivice Dačića. Bezbednosna procena posle utakmice u košarci glasi tako i tako, oko vaterpola se očekuje to i to. Ima li privedenih, pijanih, raspamećenih ili daleko bilo naoružanih. Kao u novinama – Beograd kroz motorolu od 0 do 24 h. Pitam se, zašto takve razgovore nemamo na dnevnoj bazi i o ostalim svakodnevnim temama. Možda bi to pomoglo da Bosanci na HRT-u ne budu paraziti-turisti, a da mi u Beogradu shvatimo kako u Prištini, Zagrebu i Sarajevu žive ljudi koji nenormalno liče na nas. Zamislite!

Iz istog broja

Knjige – Otac

Inventura kostura iz ormara

Teofil Pančić

Intervju – Ljubiša Georgievski, reditelj, pisac, makedonski ambasador

Stepenice dobrih gestova

Sonja Ćirić

 

Scena

Sonja Ćirić

Knjige

Carstvo jezika

Ivan Milenković

Venecijanski bijenale arhitekture

Susreti ljudi i arhitekture

Milan Prodanović

Tuzla – Književni susreti Cum grano salis

So, koza i Martin Luter King

Teofil Pančić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu