Kultura

Feljton

29. 11. 2001. / 21.06

Pisma Slobodanu Jovanoviću (2)

U kolekciji od 25 pisama srpskih pesnika i književnika upućenih Slobodanu Jovanoviću deset je napisano rukom Isidore Sekulić. Taj deo prepiske, koju "Vreme" ekskluzivno objavljuje, pokriva period od marta 1928. do marta 1930. godine. Upućena su iz Beograda, Jezerskog kod Ljubljane i iz Pariza. Pored ostalog, ona otkrivaju i neke lične detalje Isidorinog druženja sa porodicom Slobodana Jovanovića

Prvo pismo Isidore Sekulić iz grupe pronađenih pisama i dokumenata datirano je 18. marta 1928. godine u Beogradu:

Pisma Slobodanu Jovanoviću (2) 1
Isidora Sekulić

"Poštovani gospodine, davno već ne umem da udesim i dođem u Glasnik kad ste i Vi tamo na poslu; pomišljam: zamerićete, jer mi je još dužnost interesovati se; i pomišljam: otići ćete, a ja mogu promašiti da budem tamo kad dovršite i završite i opristite se od redakcije. Ne bih htela da mi se to desi. Kako je sve vreme Vašeg urednikovanja sa odborom bilo trzavo, ipak je bilo lepo, i, što rekao Valerijev sonet: desilo se što se više nikad neće ponoviti. Svi zajedno se nećemo više nikada naći u Glasniku. Čula sam da je veoma uspelo predavanje Vašeg sestrića u klubu. Žalim što nisam mogla doći, zadržale me posete. Za ovaj broj, prvi april, još ostaje urednik? Inače ne bih volela da sarađujem u njemu.

Sa svagdašnjim dubokim poštovanjem I. Sekulić."

Beograd, 30. marta 1928:

"Poštovani gospodine, u svojih bezbroj prečih i važnijih briga, naprtili ste još i moju. Ja vidim, sasvim jasno vidim, da biste Vi želeli nešto za mene da učinite, i vrlo sam Vam zahvalna na dobroti, i neću nikada zaboraviti Vašu dobrotu – ali, moram ponoviti, sem da umem govoriti neiskreno, da ne mogu da vidim šta bih ja mogla raditi u Odboru u koji biste eventualno mogli da me uvučete. Da li vi to imate neku ideju, neki program rada, gde bi se i meni našlo mesto i dužnost? Izvolite postupiti kako za dobro nađete, a ubrzo zatim će se pokazati šta može i šta ne može biti. Za slučaj da ne propadnem već na izboru, ostaje otvorena mogućnost da, posle pokušaja da nešto uradim, propadnem sama sebi, ako vidim da nemam šta da radim. Još Vas moram najučtivije zamoliti da me oslobodite dužnosti spremanja članka o Ibsenu. Žalim što Vam tu neću moći biti poslušna koliko bih želela, žalim i to što o nesrećnom poeti Ibsenu neću moći reći nekoliko dugo gajenih osećanja i refleksija, ali baš ne ide i ne ide. Pero se zabode u jednu tačku, slično motiki umornog kopača, i ne umem da saberem snagu da ga trgnem i pokrenem. Treba takođe da odgovorim na Vaše već poodavnašnje pitanje: da li mi je g Vulić pisao šta o planu za eventualni odlazak u Nemačku. Nije mi ništa ni pisao ni poručio. On me je verovatno prebrisao na listi. Nemojte mu kvariti zadovoljstvo. Možda od celog projekta neće biti ostvareno ništa, ali ba onaj deo ne u kojem bih ja imala učestvovati, te će G. Vulićeva makinacija dobiti pečat proviđenja, i svugde će ostati lepote i red netaknuti. Zahvaljujem Vam opet sada i za vazda na svemu dobrom i čovečnom, i molim da primite uverenje o mom dubokom poštovanju I. Sekulić."

Slovenija, Jezersko (Ljubljanska oblast), hotel Kasino, 23. jul 1928:

"Poštovani gospodine, Jezerski hotel Kasino, niti je mnogo hotel niti je mnogo Kasino, ali je Jezersko samo lepo i grandiozno kao Davos. Polurastopljenih kostiju i potpuno razmekšalog mozga, kako sam stigla iz beogradske žarke temperature, još ne mogu pravo da verujem da je mukama kraj, da sam 960 metara visoko, i da za dva i po sata, kad god želim, mogu hodati po snegu. I hodala sam već, išla do Čaške Koče, i učinila još nekoliko manjih izleta. Kraj je čarobno lep. Velikih i malih šetnji, čitam u "Vodiču", i čujem od ljudi, ima bezbroj; šuma i gora počinju na minut od svačijeg stana; (pa ipak nema one uklještenosti u kamen koja je tako teška, recimo, u Insbruku, pa i na Bohinju), panorame su vanredne, formacija planinskih masiva neobično raznolika i čudesno grupna; igra svetlosti, senki, zelenih boja, i, last not least (najzad, ali ne manje važno), temperatura, savršeno prijatna. Od Kranja, dakle od grada i železnice, udaljeni smo 33 km, truni prašine nema; svaki listak i grančica su čisti i sveži; tišina je nebeska, čujete kako oblaci šušte. Naravno, nije samo prekrasno; nego je i preprimitivno. Jezersko ima 750 stanovnika svega; leži neposredno na Austrijskoj granici (prema Fillah-u), i kako je oduvek bio nacionalno slovenačka opština, Austrija ga je naročito zapuštala, (kažu da ga se još pre izvršenog plebiscita prosto odrekla i poklonila Kranjcima i nama), a mi ga, rekla bih, nastavljamo zapuštati. Išla sam juče popodne preko granice: ravno i pregledno kao dlan, zec ne bi mogao rep svoj prokrijumčariti. Na Austrijskoj strani, jedan čiča sa jednom batinom čuva granicu, (prava posada je verovatno tamo gde granica ide preko planinskog sela) ali zato naša braća, žandarmi i finansi, gusto čuvaju baš ravni deo granice, koja je pobliže drumu, mehani, curicama. Razvezla sam mnogo opširno da pričam. Nekako osećam da je trojici namenjeno: sve se sećam da gospođa Pravda (sestra S.J.) sa Andricom (sestrić S.J.) trebala ovamo doći. Sve je prepuno; prepuno u tom smislu da nema više mesta u onih pet-šest kućica (bukvalno kućica) koje služe kao hoteli i pansioni. Koliko dugo će takvo stanje potrajati, ne znam, ali se ni inače ne "ufam" mnogo pozivati koga bilo ovamo. I ja sam odbolovala primitivnost. Sa jelom se pre izmirim, ali na stan sam osetljiva, na kuver i poslugu, i mogućnosti svih toaleta, sam osetljiva. Čisto jeste: sveže izribano i okrečeno, i to i jeste glavno, ali ipak. U tuđini je čovek na sve osetljiv, mene je fras uhvatio kada sam videla da na prozoru nema zavese. Polako sad sama ulepšavam sobu, i organizujem poslugu na svoju. Jedno mi je bilo neobično prijatno u mom odeljenju (sem divnog izgleda, prostornosti i sunca): odsustvo raznih kontrasta, a prisustvo jedne jedine slike na zidu: Blagoveštenje, u odličnoj reprodukciji, Tiefdruck, talijanska škola, rekla bih mlađa Simonetijeva škola, koja je još imala onu plašenost i Marije i Anđela u stilu, ali u pozi, bogatstvo odela i bojama otišla dalje od svog strogog učitelja. Neprestano gledam tu sliku. Mene Blagoveštenje odavno interesuje svim interesima koji se u njemu kriju. Ja imam kod kuće zbirku od preko dvesto karata i reprodukcija raznih Blagoveštenja koja sam videla stvarno, ili u knjigama i tablama uz razna dela. Sve mislim da su dobro slutili oni slikari, vajari, i pesnici (Rilke), koji su slikali uplašenost i Marije i Anđela, uplašenost oboje od vesti i predskazanja, uplašenost mlade devojke od Anđela, i Anđela od mlade devojke. I mislim da dogma začeća nije glupost nego simbol za neku tendenciju; još sasvim nejasnu i daleku u životu ljudi, u telesnoj ljubavi, u prokreaciji (rađanju). Mislim da ne mora, (jer ništa ne mora biti) da ne mora za večita vremena važiti ono Tome iz Kempisa: Quia in nobis est nude tentanum, ex quo in concupiscentia nati sumus. Mislim da ne mora ostati in nobis.

Zore i večeri su divne. Pogruže se u tišinu onih nekoliko kolibica, i ostanu samo mesec, zvezde, gore, šume i vi, i sve tako blisko i poznato i jedno na drugo upućeno, da ne znate pravo da li ste travka, drvce, skakavac, vetar, kiša ili vi. Ne hodate nego vas, lakog kao bez tela, nešto nosi. Nekako ste tako kako Dante, u petoj "inferni", ako se ne varam, pita Virgila za Paola i Frančesku: koji su due che insieme vanno e pasion sè al vento esser leggieri još da kažem da župnik u Jezerskom ima kuću koja leži kao san. I on izdaje sobe. On i njegova domaćica. Htela sam po svaku cenu u tu kuću. Ali kad je župnik čuo da govorim beogradski, i možda u nešto određenijim rečenicama nego obične žene, usprotivio se definitivno, lagao ovo i ono i odbio me. Molim da oprostite ovo predugačko pismo, da predate izraz mojih najboljih osećanja Gđi Pravdi i Andrici, moje žaljenje što ih ovde neću videti, probablement (verovatno) i želim da Vi verujete u moje duboko poštovanje i osećaj zahvalnosti za više nego jedno dobro koje ste mi učinili.

Isidora Sekulić."

Još uvek na odmoru, 31. jula 1928:

"Poštovani Gospodine, lepo Vam zahvaljujem na pismu. Molila bih Vas najučtivije da uzmete na sebe – ja nemam kuraži ni obraza i da saopštite da sa člankom o Nemačkoj sigurno neću stići ni za 16 avgust. Radim ja, tobož, ali svaki čas prekidam rad na tako dugo, da skoro više ne poznajem ono što sam prethodno pisala kad mu ponovo priđem. Ne mogu da se nahodam i da budem dovoljno daleko od svega što obično radim. A i glava mi je posle beogradske vrućine jednako tamna i vredovna. Ne kijam doduše, i ne dremam – naprotiv, celu noć gledam kroz prozor – ali nije isključeno da bar imam takvo zapaljenje moždane opne kakvo je G. Bogdan, sa mnogo herojstva, i vaše uspomene na to herojstvo, zimus izdržao. Treći deo izveštaja. Gđa Pravda sve stalnije svira Šopena u krčmi. Jutros mi je strahovito smetala: crkvi – ja, to jest, imam, pored raznih svojih vies (života) i jedan vie d’ oraison (molitveni život). Ustala sam iz klupe i zatvorila teška drvena vrata. Taman sam nastavila da se sabiram, vrata se otvaraju. Okrenem se dosta neljubazno, i nastane scena uzajamne zbunjenosti, kao, pri Bogu, u Blagoveštanju. Žena doktora Pere Žarkovića, iz Zemuna, katolkinja, iznenadila se šta ću ja, pravoslavna, i van mise u katoličkoj crkvi. A ja ne znam kako da je navedem da zatvori vrata, kad već sama nema dovoljno ušiju. Gospođ Pravda dakle svira. Tako ne može dalje. Hoću i ja da sviram. Pronašla sam u Gornjem Jezerskom, tri kilometra daleko, malu crkvicu, sa malim orguljama, koju crkvicu bi takođe trebalo da služi naš župnik, ali probala da li je klavijatura otvorena, da li instrument funkcioniše, da li se neće strašno desiti ako uzmem koji akord i fugu – i, sad Vam ja već ujutro oko 6 1/2 h, s Bahom pod miškom hodijam do Sv. Andrije, i takođe sviram, Bogu u slavu i Gđi Pravdi uz inat (ona još ništa ne zna, u ostalom; neće ni znati, nadam se, do Beograda, jer, kakva je poduzetna, bojim se da bi se moglo svršiti sa vrstom prinudne razmene mesta, i ja se na posletku degradiram i sviram takođe u krčmi). A sada, Gđa Pravda i Andra, pri ručku i večeri, sa jednim Velečasnim iz Ljubljane, koji, u civilu i vrlo živahan, neobično zadovoljno provodi takođe svoje ferije. Od pre tri dana, kad je otputovalo moje ranije stalno društvo, sedim i ja sa Ristićima (Pravda i Andrija) i sa Velečasnim. Pokušala sam da ga, Velečasnog, otmem za razgovor, ali ne uspevam. Ne toliko što bi Velečasni mene baš do kraja zapostavio prema gospođi Pravdi, nego što Gđa Pravda nikada ne dovršava temu koju Velečasni mora da sluša. Sinoć je došlo do prvog kritičnog momenta. Gđa Pravda, raspravljajući nešto državno pravno potrže i Tomu Akvinskog. Skočili smo, i Velečasni i ja, kao dva lava: sad ili nikad je naše polje i naš red da govorimo. Velečasni, za boga, nosi onu, neznam kako se zove, recimo baretta-u (kapa) u violet boji, dakle je Papin Komornik, dakle je teolog i možda doktor teologije. A ja sam dva put pročitala Sumu teologije, i savesno se bavila najjačim današnjim neotomistima. Uzalud sve. Gospođa Pravda, kao don Rodrigo, u svakoj ruci po jedan mač, i, ili smatrati da je reč presečena, ili će biti presečeni i jezici. Ja sam se digla od stola istinski bez reči; propala mi sjajna, jedinstvena, možda poslednja prilika da me Velečasni zapamti. A međutim je i gđa. Pravda izgubila triumf. Racionalnost očajan, Toma Akvinski jeste bio intelektualac, ali ne radikalista. Svaki put je promašila. Velečasni je protestvovao glavom, rukama, razinutim ustima,, ali gospođa Pravda ne staje, udara i pali dalje, samo, en manquant de feu (u nedostatku vatre) baš tamo gde je htela da ubedi i dokaže. Kad se sve svršilo Toma Akvinski; Velečasni, i ja – ne zna se ko od koga izmučeniji i kapitularniji. A gospođa Pravda, Bog i vera, mogla bi iz početka. Čudesna žena. Nju će Velečasni sigurno zapamtiti… Eto to su Vam beogradske fantazije i fantastikarije. A ima, sada, i drugih, hrvatskih, talijansko-jevrejskih i još tako dalje. Neću više nastavljati izveštaj. Vidite u glavnom kako živimo. Vaši su zdravo i dobro. Danas sam ih srela u šetnji. Sigurno vam je Andra već pisao; možda i poslao fotografiju njihove kućice. Svagdašnje duboko poštovanje i odanost I. Sekulić."

Jezersko, 9. avgust 1928:

"Poštovani gospodine, beskrajno korektni, kakvi ste uvek, odgovarate na svako glupo pismo dokonog ferialca. Srdačno Vam hvala. Malo se stidim tog ozbiljnog odgovora na neozbiljno čavrljanje, ali mi godi, i ponosim se njime. Sve je šala i besposlica. Ozbiljno je to da su Vaša sestra i sestrić mili i dragi ljudi, i da sam ja vrlo srećna što sam ih bliže upoznala. Gospođa Pravda je beskrajno dobra, i ako nas sve grdi i ogovara. Andrica (ja ga sve tako zovem, sećajući se, davno, davno, jednog bavljenja u Abaciji) je fino dete, i priča još mnogo bolje no njegova Maka. Gospođa Pravda me ponekad malo umori raspravama; ali je ja onda navijem na pripovedanje, i (kako sam lišena ta dva lepa dara: da umem pričati i da stvari vidim s humoristične strane) onda mi je drago da govore ona i Andrija, tri dana i tri noći. Otmeno društvo, krasni ljudi. I Vitomir je bio ovde nedelju dana. Na izlet smo išli tada u troje, dok je gospođa Pravda ostajala u dolini da strahuje, i da prečasnom doktoru Dostalu, direktoru Jaglićeve kancelarije, dokazuje da smo izgubili put i propali. Dr Dostal je vrlo dobar drug za stolom, u ostalom. Samo, izgubile smo ga, na kraju krajeva i gđa Pravda i ja. Najbolje njegove simpatije ima Andra. Sem ostalih zasluga ume mu govoriti: noga, daska, zmuri, boli i td. A kod nas u politici događaji se presipitiraju (ubrzavaju) kao u nekoj srednjevekovnoj italijanskoj republici. A Vi gospodine? Kako izdržavate vrućinu i prašinu? Jeste li dobro? Hvala za intervenciju u Glasniku. Sa svagdašnjim dubokim poštovanjem I. Sekulić."

Iz ulice Miloša Velikog 62, Beograd, 23. oktobra 1928:

"Poštovani gospodine, zahvaljujem Vam na ljubaznom pismu. Malo ste samnom porazgovarali, malo ste se našalili, i to mi je dobro činilo. Samo, ima sad jedna nova okolnost koja prati razgovor s Vama kroz pismo: pojaviti se na G. Andrinom filmu, i govorite mi napisano. Sad još više ne marim film. Oprostite, ima nešto marionetsko, nešto histrionsko u toj umetnosti… Šta ćete, meni nema pomoći. Vi, vi ste išli uporedo s vremenom unapred. Ja, ostala sam negde u vremenu Turgenjevljevih romana, kada onaj, kome su doneli pismo, sedi u sobi zavejan do prozora, i milo mu je baš od toga što je list hartije; reči i misli, avetinjski odsečene od onog ko ih je mislio i pisao. Dučić bi dobro radio da ne kazuje odveć otvoreno kako može ništa da ne oseća za stvari o kojima prekrasno govori ili piše. On je i tako – tako stoji u mom Dnevniku jedan od kapitalnih za dokaz da veliki deo osećaja u lirskim pesmama nije nikada proosećan-ni kod najboljih liričara i dramatičara. Mašte fine mašte, više se raspale na rafinovano izmišljenim situacijama, nego nad onima koje tek treba rafinovati. Dante, Kavalkanti – ne badava Danteov najprisniji drug – to su ljudi koji nikada, ništa i nikog nisu voleli sentimentalno; to su bile tanane gusenice na svojim velikim dušama, pojele te duše do suvih rebara i žilica – i od toga im je velika poezija velika. Ali – dok su živi ti ljudi, bolje je da se čine da su takvi kao i ostali svet. Sve se bojim da će me Gđa Pravda zaboraviti. Ona je rezolutna, i stvarna, i popuniće to mesto živim ljudima. A ne mogu još u društvo. Ne mogu. I glava me uvek boli, pa mi je već fizički teško ulaziti u relacije i stavove, i u depresiji sam takvoj da sva drhćem pri pomisli da izađem na ulicu, hodam, sretnem neko pitanje, ili razgovor za koji sada nemam percepcije. Nedajte ni G. Bogdanu da me zaboravi. To bi bio lep posao. Ja bih dušu i puno vremena dala u takav rad. Birati među odabranima, sravnjivati, naučiti novo, okušati se u kontaktu sa velikim i najboljim piscima sveta. Potsetite, molim, G. Bogdana da bi trebalo jedared i meni dati zanimanje najbolje vrste. Potsetite ga i zato što nemam više dugo da živim – stara sam vrlo – i zato što je uz njega G. Pavle, koji mi neće moći dobro pomisliti ni kad budem dva aršina ispod zemlje. Radim esej o kojem sam Vam pisala, ali će još potrajati dok ga ne svršim. Dobila sam od Rusa neke čudne starodrevne knjige na čitanje, treba u određeno vreme da ih vratim, pa mi i ta lektira oduzima raspoloženje da se samo jednim bavim. Pozdravite kod kuće i u Glasniku; verujte u moje duboko poštovanje i odanost. I. Sekulić."

9. jul 1919. B.:

"Poštovani gospodine, kad Vam ovo pišem, i šaljem, još sam tu, ali samo do večeri. Uvek tako malo oklevam; žao mi dođe mojeg spretnog i udobnog domazluka. Ali, čim točkovi zakloparaju – to mi je priroda – gledam samo napred, i naglo se menjam u svetskog građanina. Sem gornje okolnosti, zadržao me i Strači. Sad je i to obrnuto. Odlazim, rasčistivši do kraja poslove na svima mestima gde sam zaposlena. Pišem samo Vama. Gospođa Pravda muči me kao onaj vraški…, kad sam joj u dva maha rekla da ću joj pisati i ako je postavila konstataciju da je danas vreme kad se više ne pišu pisma – nije me ankuražirala ni jednom rečju. Posle ću možda ipak smeti; sad se uzdržavam. Muškarci su trpeljiviji. Koliko nas je, nikakvih i svakojakih, koji smo se nadrljali svega i svačega -Vama. Vi, jadan čitate; i pisma, i greške i uzaludne rukopise. Vraćam knjige sa zahvalnošću. Došla mi je polako u svest pesma Mereditova. Čitala sam je i ranije. Samo je naslov idiotski i nesugestivan. Ima spev da se zove Love ili Eternal love. u Parizu ću ostati dok ne zatvore Biblioteku. Onda, u Bretanju. Ako još imam pristojnu svotu novca, u Saint Michel, ako ne, u neku kućicu u Morbihan – u. To je peizaž za mene. Zaostalo za vremenom sve; staza od kuće do groblja jasno šta može biti: najkraći put između dve tačke; zvono na crkvici jutrom i večerom; more, tišina, sirotinja, niko ne zna za Beograd i Vašington, drugovi su Bog, Toma od Kempisa, Rilke. Javiću svoju adresu da mi napišete dve reči. Molim vas da srdačne moje pozdrave predate Gospiđi Pravdi i Gospodin Andri, i da verujete u moje poštovanje, toliko koliko ne mogu pisati. I. Sekulić."

Iz istog broja

Fenomen potermanije

Bajka o siročetu života

Slobodan Kostić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu