„Veliki evropski pisac“, „Grandseigneur srednjoevropske književnosti“, „Posrednik između jezičkih barijera“… Tako su o Milu Doru posthumno govorili predsednik i kancelar Austrije, predsednik Socijaldemokratske partije, gradonačelnik Beča… Državni funkcioneri, pisci, javne ličnosti i mediji nadmetali su se u hvalospevima o proslavljenom autoru, humanisti, kosmopoliti, borcu protiv nacionalističkog bezumlja i totalitarizma, beogradskom gimnazijalcu i skojevcu Milutinu Doroslovcu.
Kada bih ja snimao film o Milu Doru, on bi sada sedeo u nekoj nebeskoj bečkoj zadimljenoj kafani sa izlizanim parketom, na klimavoj stolici, za stolom obloženim zelenom čojom pio crno vino, pušio tompus, čekao društvo za poker i slatko se smejao svoj toj njemu posvećenoj posmrtnoj halabuci. „Pa skroz su poludeli“, kikotao bi se kao da se dobro našalio sa svim tim ozbiljnim i važnim ljudima koji ga dramatično uzdižu u visine. I onda bi se, u krupnom planu, videlo lice jednog od hiljada i hiljada anonimnih izbeglih ili prognanih ili jednostavno nesrećnih ljudi kojima je tokom života pomagao, kako tužno, sa suzama u očima čita u nekim evropskim novinama jedan od mnogobrojnih nekrologa i Milo Dor bi bio iskreno ganut. Što se humanitarnog učinka tiče, Luta, kako su ga prijatelji zvali, mogao je da se meri sa jednom sasvim solidnom nevladinom organizacijom.
Pošto ga je u Nedićevoj Srbiji 1942. u sadašnjoj zgradi Tanjuga Gestapo besomučno mučio oprobanim metodama kao što su čupanje noktiju, kuvanje tabana u proključaloj vodi, šibanje već prokuvanih tabana itd., sin beogradskog lekara, skojevac Milutin Doroslovac završio je u gestapovskom zatvoru u Beču. Tu je, po završetku rata, za svaki slučaj i ostao, pošto su kolale priče da je „propevao“. Tek kada je mnogo godina kasnije dokazano da je izdržao mučenje, da je izdao neko drugi, dolazio je redovno u Beograd gde mu je živela majka u porodičnoj kući u Ulici Miloša Pocerca.
Njegov prvi roman Mrtvaci na odsustvu iz 1952. postao je bestseler i uvod u Sagu o Rajkovima, Sećanja samo i Beli grad, kojom je stekao evropsku slavu. Milo Dor je napisao i preveo čitavu jednu biblioteku. Bio je jedna od velikih ličnosti evropskih ljudskih i književnih integracija. Dobio je sve moguće austrijske državne nagrade za književnost. Sve pohvale, priznanja i odlikovanja primao je uz smešak sa određenom rezervom, kao da se mladi trockista i bundžija u njemu neprestano izrugivao ironiji sudbine koja mu je donela slavu. Uvek srdačan i predusretljiv istu pažnju posvećivao bi nekom zbunjenom studentu sa prostora bivše Jugoslavije koji bi mu se izgubljen u Beču obratio za pomoć, kao i nekom predsedniku države koji bi pred kamerama hteo da proćaska sa proslavljenim piscem.
Milo Dor slabo je igrao preferans. Kada bi prijateljima u Beču baš zafalio treći, učinio bi im uslugu, došao u kafanu, zvao ture pića, stalno nutkao da neko nešto pojede i dobroćudno se pisao kada bi napravio grešku. Preferans mu nije držao pažnju, nije mogao da povećava ulog i krajnji dobitak ili gubitak bio mu je isuviše predvidiv. Njegova igra bila je poker, jer tu se igra više protiv ljudi, nego protiv karata, tu je mogao da povećava ulog, da blefira. Redovno je igrao ozbiljne partije američkog otvorenog pokera u Kasinu u Kärtnerstrasse, jer
„malo adrenalina nije na odmet“.
U Austriji je Milo Dor pripadao levom krilu Socijaldemokratske partije i stalno podsećao na izvorne vrednosti socijaldemokratije. Za sebe je govorio da je „Austrijanac, Bečlija i Evropejac srpskog porekla“. Najveći deo njegovog književnog opusa vuče korene upravo iz tog „srpskog porekla“. Kada je Srbija krenula za Slobodanom Miloševićem i njegovim šegrtima, bio je očajan. „Pa to su fašisti“, rekao je, „zar su tamo svi poludeli?“
U zbirci eseja Prekoračenja granica povodom svog osamdesetog rođendana Milo Dor je napisao: „Koliko još granica razuma, pristojnosti i morala treba prekoračiti, da bi ljudi stigli do humanih načela koja bi ih sprečavala da zbog razloga zbrkanih i smutnih neke nacionalističke ideologije izbrišu živote drugih ljudi?“ I dodao: „Dok do toga dođe, ja ću već prekoračiti onu granicu iza koje više ničega nema. Ali nikada neću prestati da se nadam.“
