Kultura

40 godina Vudstoka

Pala je teška kiša 2

Pala je teška kiša

U rano jutro 18. avgusta 1969. Džimi Hendriks je sa pozornice postavljene u varljivo pastoralnom okruženju svoju poruku svetu isporučio u obliku začudne, zastrašujuće izobličene verzije američke himne. Pratila ga je, kao u bajci o čarobnom sviraču, i nepregledna gomila omamljene, začarane dece – dece cveća, u ovom slučaju. Hendriks je svojim nastupom obeležio završetak festivala upamćenog pod imenom Vudstok, ali i kraj nečeg mnogo većeg

They got the guns, but we got the number.

Jim Morrison

Leto 1969. godine počelo je i završilo se ispitivanjem granica mogućeg. Dvadesetog jula, Nil Armstrong je prošetao po Mesecu, možda ponajviše zato da bi mogao da na dostojan način upotrebi onu čuvenu rečenicu o relativnosti dužine ljudskih koraka. Nepunih trideset dana kasnije dogodilo se možda još veće čudo; vanzemaljci su uzvratili posetu, posredstvom svog predstavnika čija se diplomatska misija na planeti Zemlji ubrzano bližila kraju: u rano jutro 18. avgusta Džimi Hendriks je sa pozornice postavljene u varljivo pastoralnom okruženju, svoju poruku svetu isporučio u obliku začudne, zastrašujuće izobličene verzije američke himne. Pratila ga je, kao u bajci o čarobnom sviraču, i nepregledna gomila omamljene, začarane dece – dece cveća, u ovom slučaju. Hendriks je svojim nastupom obeležio završetak festivala upamćenog pod imenom Vudstok, ali i kraj nečeg mnogo većeg. Njegova dekonstrukcija "Zastave posute zvezdama" najavila je rađanje novog doba, epohe Regana i Gorbačova, dinastije Buš i porodice Simpson, černobiljske dece i kloniranih ovaca, Majkla Džeksona i Bono Voksa, Terminatora i Harija Potera. Vudstok je već tog jutra pretvoren u pomalo nestvarnu, nostalgičnu uspomenu. A uspomenama ne treba prestrogo suditi. Ipak…

Četrdeset godina kasnije, teže je nego ikad osporiti onu staru, pomalo patetičnu tezu: Vudstok je jednostavno morao da se dogodi. I morao je da bude baš takav kakav je bio. Jer, festival je od samog početka iznutra krenuo da se pretvara u nešto drugo, što organizatori nisu mogli ni da predvide, niti da ukrote: vreme, mesto, spisak izvođača, broj posetilaca, klimatski uslovi – sve je bilo drugačije u odnosu na ono što je prvobitno bilo planirano. Na kraju se nešto što je trebalo da bude idilično ostvarenje snova hipi generacije pretvorilo u bitku kojom je okončan višegodišnji rat između naizgled bespomoćno romantične, a u isti mah tako opasno idealistički nastrojene dece cveća s jedne, i nasmrt izvređanog establišmenta s druge strane. Ovi prvi su u tom sukobu od početka bili osuđeni na poraz, ne toliko zbog brutalnosti i perfidnosti ovih drugih, koliko zbog činjenice da su rat ponajviše vodili sami sa sobom.

Pala je teška kiša 3
IF 6 WAS 9: Publika,…

Trebalo je, po svoj prilici, da to bude onaj mnogo puta viđeni trenutak kada kultura vladajuće klase usisava i transformiše kontrakulturu, da je na taj način pretvori u robu i pripitomi, a onda tako bezopasnu ugradi u sebe: zato je i bilo tako blagonaklono dopušteno mladima da se malo okupe i zabave, zato je to okupljanje podsticala i potpomagala upadljiva dobronamernost zvanične Amerike. Usisavanje, međutim, nije uspelo, pošto je kontrakultura pojela samu sebe. Jer, poput mnogih drugih velikih revolucionara i prevratnika, hipici su znali šta neće, ali nisu imali sasvim jasnu predstavu o tome šta zapravo hoće. To su neopozivo shvatili u trenutku kada im je svet koji su tako strastveno tražili za sebe bio ponuđen na dlanu: uzeli su ga, malo se poigrali, i potom ga neoštećenog vratili njegovim pravim vlasnicima.

CVEĆE POD ZVEZDAMA: Prema početnoj zamisli organizatora, festival je trebalo da se održi u mestu Volkil, u državi Njujork. Gradić Vudstok bio je najbliže odredište koje je slabije upućenima moglo poslužiti kao orijentir. Na prvi pogled dosadno i učmalo mesto s jednom raskrsnicom i nekoliko radnjica, Vudstok je istovremeno predstavljao i neku vrstu pastoralnog Grinič Vilidža: naselje sa dugom umetničkom tradicijom, koje je krajem devetnaestog veka bilo začeto kao umetnička kolonija, da bi potom decenijama s uspehom čuvalo taj duh, pored ostalog i umetničkim festivalima koji su tu održavani. Zato je nekako i imalo smisla da festival ponese baš to ime, i da ga zadrži čak i onda kada je silom prilika bio primoran da se preseli iz Volkila i time još malo – sve u svemu, čitavih sedamdesetak kilometara – udalji od Vudstoka.

Pala je teška kiša 4
…Džoan Baez,…

Spisak izvođača, kao i uvek u sličnim prilikama, bio je utemeljen na prisilnom pomirenju želja i mogućnosti: neki od najistaknutijih protagonista kontrakulture kojoj je pripadao Vudstok odbili su da se pojave na festivalu. Tako je prvi veliki udarac organizatorima zadao Bob Dilan, na koga su najozbiljnije računali. On je, naime, imao kuću u Vudstoku, ali i ranije dogovoren isplativiji nastup u Parizu, te ga menadžer nije ni pitao da li bi želeo da se pojavi na festivalu. Beatlesi su rekli "ne, hvala" ("znate, upravo se raspadamo, pa možda ne bi bilo zgodno…"), Stonesi su rekli "ne" (već su imali u planu sličan koncert u Altamontu, koji će im umalo doći glave). Džim Morison je odbio pošto nije voleo da sa Doorsima nastupa outdoors – strahovao je od lošeg zvuka. I tako dalje.

Moglo se, pokazaće se, i bez njih. Prvi su pristali Jefferson Airplane, kao inkarnacija mnogih ideja i stavova u koje su verovale stotine hiljada onih koji će doći da ih čuju: ranjiva lepota tih ideala ostala je u filmu Vudstok sačuvana u nestvarno zelenim očima pevačice Grejs Slik. Priključili su im se i poletni, mističnom promišljanju sveta krajnje neskloni kraljevi "močvarnog roka" – Creedence Clearwater Revival; potom se za nastup pred decom cveća prijavila i kao cvet krhka Melani Safka, naivno uverena da će je dočekati neka vrsta tradicionalnog piknika: ćebad rasprostrta na travi i na njima srećne američke porodice opremljene sendvičima, sokovima, i reketima za badminton. Pit Tauzend je pristao da dovede The Who tek kada su ga napili: svoje istorijsko "da" izgovorio je ležeći na podu.

Pala je teška kiša 5
…Džimi Hendriks i…

A onda je o festivalu počelo naveliko da se priča, pa je postajalo sve lakše pridobiti izvođače za nastup, ali i sve teže ubediti lokalne vlasti da je reč – kako im je to od početka bilo predstavljano – o benignom, pitomom folk i džez festivalu. Prevara je razotkrivena, a Volkil u poslednji čas spasen od najezde besprizornih: provincijski čuvari morala i imovine svojih bližnjih otkazali su organizatorima gostoprimstvo pet nedelja pre početka festivala.

Tada na scenu stupa Maks Jasgar, s ponudom koja se nije mogla odbiti: njegovo imanje u Betel Hilsu predstavljalo je prelepi prirodni amfiteatar, kao stvoren za održavanje kulturno-umetničkih programa pod vedrim (kao i pod kišnim, ispostaviće se) nebom. Svoju predusretljivost prema omladini Jasgar je naplatio s tričavih pedeset hiljada (u današnjim razmerama oko pola miliona) dolara. Organizatori su konačno mogli da odahnu, tačnije da uzmu vazduh: od tog trenutka radilo se u tri smene, da bi se postavila bina i organizovao prostor za očekivanih pedeset hiljada ljudi. Iz dana u dan, međutim, postajalo je sve očiglednije da će ih biti mnogo više, a kada je iz tehničkih razloga doneta odluka da festival bude besplatan, svima je postalo jasno da će uslediti najezda čije razmere nije bilo moguće predvideti.

Pala je teška kiša 6

DRUGAČIJA STVARNOST: I tako je u suton 14. avgusta 1969. godine idejni tvorac festivala Majkl Lang stajao kraj upravo dovršene pozornice i posmatrao hiljade ljudi kako pristižu da zauzmu svoj kvadratni metar trave za sedenje (onu drugu nosili su sa sobom). U tim trenucima, Lang se verovatno osećao kao general Kaster pred početak bitke kod Litl Big Horna, dok je gledao nenajavljene reke Indijanaca kako naviru s okolnih brda: i Kaster je, kao i Lang, predviđao znatno manji broj učesnika. Sličnost se ogledala i u tome što ni jedan ni drugi nisu naplaćivali ulaznice: što se tiče Indijanaca, za njihovu izlaznost to možda i nije bilo od prevelikog značaja; u slučaju Vudstok festivala, međutim, taj je detalj možda i presudno uticao na masovnu posećenost. Treba naglasiti i to da je takva odluka pored praktičnog imala i ogroman simbolički značaj: rušenje ograde bilo je i čin ukidanja podele na one koji imaju novca za ulaznicu, i one koji ga nemaju; bio je to gest protesta protiv materijalističkih građanskih budalaština i trenutak uspostavljanja novog, slobodnog sveta. Iste večeri, dvadesetak sati pre početka festivala, našavši se na bini pred već tada nepreglednom masom ljudi, Džon Moris, još jedan lik iz kvarteta pokretača zbivanja koja su polako izmicala kontroli, u mikrofon kraj koga se slučajno zatekao izgovorio je samo dve reči, tačnije jednu reč: "Jebote." To će ostati i najbolji komentar onoga što je usledilo u naredna tri dana muzike, ljubavi i, donekle, mira. Zapravo, već i to što je sve delovalo kao prizor s nekog drugog sveta, dovoljno je jasno nagoveštavalo da na ovom takve snove nije moguće pretvarati u stvarnost. Povrh toga, u svemu što se zbivalo od samog početka bilo je i upadljive ironije; poslednji veliki pokušaj bekstva u prirodu delovao je kao parodija pastoralnog eskapizma: pečeni pilići, dovoženi u helikopterima, padali su s neba. Kao i izvođači, uostalom; helikopter je bio jedino prevozno sredstvo kojim se moglo stići do bine.

Prvi je, ni kriv ni dužan, morao da nastupi Riči Hejvens. Predviđen kao peti, jedini je uspeo da stigne na vreme, pa su ga doslovno izgurali na pozornicu da tamo, podstaknut bezmalo smrtonosnim naletom adrenalina, na licu mesta stvori jednu od pesama po kojima će i on i festival ostati upamćeni. Njen naslov, sasvim prirodno, bio je "Freedom". Otpočela je metafizička razmena energije u kojoj je od početka bilo jasno da neće biti presudno važno šta će se i kako svirati. Važne su bile vibracije, a njih je u vazduhu iznad Betel Hilsa bilo toliko da su se mogle seći nožem. U te se vibracije slila godinama sakupljana energija. I eksplodirala, da bar na nekoliko dana učini nevažnim i rat u Vijetnamu, i Crne pantere, i vascelu šezdesetosmašku političku i socijalnu problematiku. Na životnu realnost, publiku i izvođače uredno je podsećala kiša, koja se u nekoliko navrata besomučno sručila, ne mareći za horsko urlanje i upaljene sveće kojima je pola miliona nenadano promrzlih ljubitelja prirode pokušavalo da je otera. Najmanje je važno što u tome nisu uspeli: bilo je lepo verovati da je tako nešto moguće.

A na Vudstoku se na mahove činilo da je zaista sve moguće. Gotovo svaki prizor delovao je kao kadar iz filma koji se gleda samo jednom, a pamti zauvek; kao beskonačno produžen jedan od onih trenutaka u kojima čovek, pošto zna da se upravo zbiva nešto što će pamtiti do kraja života, nastoji da iz sebe izvuče ono najbolje, ili bar da odglumi najboljeg sebe. Pri tom je među izvođačima muzičkih radova na ovom festivalu zaista bilo mnogo onih čiji se trud na tom planu i te kako isplatio. Dosta toga ostalo je sačuvano na filmu: spazmodični Džo Koker, sa zulufima klasno osvešćenog radnika šefildske čeličane i glasom Reja Čarlsa, pokazao je da "With a Little Help from My Friends" nije tek bezazleni intermeco sa najizvikanijeg albuma Beatlesa; Santana, mahnit i pust kao da je netom utekao iz filma Sema Pekinpoa ili ispod nekih stvarnih vešala, egzorcistički je podložio "Soul Sacrifice", radosno i strastveno kao da je znao da će četrdesetak godina kasnije baš njome otpočeti svoju svirku na kalemegdanskom Donjem gradu; arhetipski dugokosi lik s akustičnom gitarom pojavio se u dve potpuno različite inkarnacije: Džon Sebastijan bio je otelovljenje cvećarsko-pacifističkog lica hipi ideologije, a Kantri Džo Makdonald doneo je na scenu militantni antimilitarizam; štreberski navežbani Krozbi, Stils i Neš (uz povremeno prisustvo Nila Janga), na svom drugom nastupu ikada, bili su, kako reče Stils u svom obraćanju publici, scared shitless, pa su valjda baš od tog straha pevali kao anđeli, tako da se činilo da im i ne treba ozvučenje; briljantni Alvin Li, vazda nipodaštavan samo zato što je umeo da svira brzo, ostavio je za sobom supersoničnu "Goin’ Home", pesmu koja za mnoge ostaje prva muzička asocijacija na Vudstok; jedan od najdužih i najboljih nastupa imali su The Who, veliki koncertni bend u naponu snage, na čelu s odlično raspoloženim Pitom Tauzendom, koji ovom prilikom nije polomio gitaru, već ju je u nastupu altruizma poklonio publici; veličanstvena je bila i Dženis Džoplin, premda je u to vreme već nepovratno tonula, i pri tom grčevito stezala pojas za spasavanje – bocu, najčešće Southern Comforta – koji ju je vukao ka dnu: bilo je još dosta onih koji su nastupali noću, ali se kod nje videlo da peva iz nekog dubljeg mraka; po mraku je nastupila i Džoan Baez, jedna od retkih kojima se nije videlo da imaju tremu zbog prisustva više stotina hiljada ljudi: ona je uvek pevala kao da se obraća celom svetu.

Pala je teška kiša 7

Između nastupa, kao i za vreme svirki, istovremeno se odvijalo na stotine malih performansa, od kolektivnih seansi joge do klizanja u blatu. Za takvu koncentraciju kreativne energije cupkanje i pevušenje uz muziku koja dopire iz daljine svakako nije moglo predstavljati dovoljno snažan ventil: ona je neizbežno morala da se kanališe u nekakav vid stvaranja – ili u destrukciju. Otud i ona stalno prisutna strepnja od anarhije i haosa, koja je tinjala tokom sva tri dana, prerastajući u pojedinim trenucima u paničan, ali opravdan strah. Romantična hipi ideologija dramatično se suočavala sa životnom realnošću, pre svega s banalnom problematikom ishrane, spavanja i odlaska u toalet. Manje idilična strana svakodnevice Ist Vilidža ili Hajt Ešberija ovde je bila izoštrena i dovedena do krajnosti, uz moćno pogonsko gorivo načinjeno od više ili manje kvalitetnih narkotika, koje su preduzimljivi delatnici (najčešće po pojačanim, "festivalskim" cenama) nudili na sve strane. Trebalo je samo da neko, iz gluposti ili iz obesti, kresne šibicu, pa da sve odleti u vazduh. To se, međutim, nije dogodilo, te je i vatra koju je sa sobom donelo pola miliona hodočasnika lagano počela da se gasi.

REKVIJEM ZA SNOVE: Pronicljivijim posmatračima već tada je bilo jasno da je "Vudstok nacija", kako ju je u knjizi s tim naslovom nazvao jedan od njenih vodećih ideologa Ebi Hofman, bila poprilično naivan pokušaj redefinisanja američkog društva. Pravo na postojanje bilo joj je priznavano isključivo u okvirima unapred postavljenih granica i ograđenih prostora. Festival je predstavljao najveći ograđeni prostor te vrste. Sam Hofman je, uostalom, u naknadnom svođenju računa Vudstoka, postavio neprijatno sugestivna pitanja: "Jesmo li bili hodočasnici ili leminzi? Da li je ovo zaista bio začetak jedne nove civilizacije ili tek simptom umiranja one postojeće? Jesmo li mi to uspostavljali slobodnu zonu ili smo osnivali koncentracioni logor?" Umesto kulminacije i konačne potvrde smisla bunta šezdesetih, Vudstok je doneo potvrdu nemoći onih koji su do tada tako veličanstveno ubedljivo širili taj bunt. Otpevali su svoje pesme, popušili svoje džointe i otišli kućama da uskoče u već pripremljena konfekcijska odela, pripitomljeni iluzijom da su konačno prigrabili svoju slobodu. A ona im je zapravo bila dodeljena, tačnije udeljena, uz obavezu da je potroše na licu mesta. U svetu do te mere lišenom slobode, međutim, i to je bilo dovoljno za zanos koji je kod mnogih potrajao decenijama.

Ostaje, nakon svega, i neporeciva tvrdnja da je Vudstok bio i svojevrsni trijumf solidarnosti i tolerancije, kao istinski velikih civilizacijskih tekovina: ljudi su među sobom pravedno delili muziku i kišu, LSD i bajato pecivo, zanose i otrežnjenja. I svi su bili ravnopravni: iskreni anarhisti i omladinski aktivisti (kako se to tada nazivalo u jednoj ne manje utopijskoj zajednici na drugom kraju sveta), lumpenproleteri i bogati tatini sinovi, aktivne pobornice kulta slobodne ljubavi i časne sestre, propali studenti i profesori u modi. Jesu oni bili povezani ljubavlju prema muzici, mržnjom prema ratu i prezirom prema građanskom društvu koje se gušilo u samozadovoljnoj banalnosti – ali ih je više od svega zbližavao (i opijao, jače od bilo kakvog narkotika) neodoljivi fantom slobode. Činilo im se da ga drže u ruci. A kada su nekoliko dana kasnije otvorili šaku, videli su da je prazna – i nemoćna da se ponovo stisne u pesnicu.

Zato je posle svega poprište festivala izgledalo kao bojište posle bitke. I zato je Džimijeva "Star Spangled Banner" zvučala kao detonacija. Ona to i jeste bila: ta himna bila je istovremeni coup de grace i rekvijem krhkim idealima šezdesetih. U leto 1969, Nil Armstrong je hodao po Mesecu; Džimi Hendriks koračao je po zvezdama (makar po onima sa zastave koju je tamo gore ostavio Armstrong). Vudstok je ostao na zemlji, zaliven kišom iz pesme Boba Dilana.

Bob Dilan: Teška će kiša pasti

Plavooki sine moj, reci, gde si bio?
Gde si bio, kaži mi, dete moje milo?
Niz dvanaest gora kroz maglu sam posrtao,
Duž šest vijugavih puteva hodao i puzao,
Kroz sedam setnih šuma smelo gazio,
Pred dvanaest mrtvih okeana se nalazio,
U grobu najdubljem bio, tamo gde svetla nema,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, pričaj sve što je bilo,
Šta si sve video, kaži mi, dete moje milo?
Novorođenče videh, vukove oko njega,
I dijamantski autoput na kom nikoga nema,
I crnu granu na kojoj mnogo krvi ima,
I sobu punu ljudi s krvavim čekićima,
I bele merdevine vodom pokrivene,
I hiljade govornika sa slomljenim jezicima,
I puške i mačeve u detinjim rukama,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Sine moj plavooki, a šta si čuo, kaži?
Jesi li čuo istinu, ili tek puste laži?
Čuo sam grmljavinu i u njoj strašan znamen,
I riku talasa što mogu celi da potope svet,
Sto dobošara sam čuo, plamen im ruke gutao,
Deset hiljada ljudi je šaptalo, a niko nije slušao,
Od gladi jedan je umirao, a mnogo njih se smejalo,
Čuo sam pesmu pesnika što je u slivniku skončao,
Čuo sam klovna što je na ulici plakao,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, reci, koga si sreo?
Koga si sreo, kaži, na koga put te naneo?
Sreo sam malo dete kraj mrtvog ponija,
Sreo sam belog čoveka sa crnim psom na uzici,
I mladu ženu čije je telo gorelo,
I mladu devojku, na poklon dade mi dugu,
I čoveka kom ljubav ostavi samo tugu,
I još jednog, što mržnju nosio je k’o ranu,
I teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Plavooki sine moj, reci mi, šta ćeš sada?
Šta smeraš, milo dete, kakva te nosi nada?
Sad hitam natrag, pre no što kiša krene,
Duboko, najdublje u crnu šumu ću zaći,
Tamo gde mnogo je ljudi čije su ruke prazne,
Tamo gde otrovne kapi bujicom silnom naviru,
Gde dom i tamnica gadna jedno kraj drugog stoje,
Tamo gde lice dželata uvek je dobro skriveno,
Tamo gde glad je gnusna, duše zaboravljene,
Tamo gde crno je boja i gde ništa je broj,
Pesmu ću svoju sad da govorim, nju ću da mislim i dišem,
I njen ću odraz s planine jasno da pokažem svima,
Na okeanu da stojim, sve dok ne počnem da tonem,
Tu pesmu moram dobro da znam, pre nego što je zapevam,
A teška se, teška, teška kiša sprema,
Teška će kiša pasti.

Prevod: Zoran Paunović

Iz istog broja

TV manijak

Mirna Bosna

Dragan Ilić

Sudbina Beograd filma

Poslednji jubilej

Ivana Milanović Hrašovec

U zadnji čas – Mandićev "reality show"

Iza zatvorenih vrata

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu