Kultura

Knjige

Otapanje polova, naročito muškog

Asja Bakić, Sladostrašće (Štrik, Beograd 2020); Karmen Marija Mačado, Njeno telo i druge žurke, prevela s engleskog Mila Gavrilović (Štrik, Beograd 2020)

U priči Gretel iz koje je zagrebačka spisateljica Asja Bakić preuzela motiv za naslov svoje zbirke, svet je ostao bez muškaraca jer su poumirali od sifilisa: bakterija treponema pallidum mutirala je do te mere da poznati antibiotici nisu pomagali. Asja Bakić, međutim, ne kreće očekivanim putem na kojem negativna utopija otvara velike egzistencijalne dileme poput, recimo, Sluškinjine priče Margaret Atvud: šta će biti s čovečanstvom ako žene ne mogu da rađaju i kakav politički poredak može da nastane iz takve okolnosti, nego se zadržava na kudikamo banalnijem pitanju: ako nema muškaraca, s kim će dame, da prostite, da se jebu? Nemaju žene iz priče Sladostrašće naročito visoko mišljenje o muškarcima, naprotiv. Isprva im je, kaže pripovedačica, pao kamen sa srca, ali svet bez muškaraca nije bio utopija kakvu su priželjkivale, te se u kompleksu za zabavu Sladostrašće odaju virtuelnom seksu: "Zabavni je park bila ideja koja je okrunila zadnji stadij muškog ludila, ali žene su ga prigrlile kao naljepšu uspomenu na izumrli rod" (str. 67). Tu, sada, na scenu stupaju fanatične zagovornice čistote. Srećnu okolnost da muškaraca više nema valja izgurati do (revolucionarnog) kraja, pa bi žene trebalo osloboditi naknadnog žala za muškarcima, potrebno je, zarad potpunog oslobođenja, uništiti i sećanje na njih. Zbog toga one kreću u pohod protiv moćnog Sladostrašća. Kao i u Matriksu braće Vešovski (ostavimo po strani što je Matriks rđav film, dok je Sladostrašće fantastična priča), suočeni smo s dva stereotipa: istina je oskudna, siromašna, teskobna, dok je privid raskošna laž s prokleto slasnim šniclama. Oba ta stereotipa, međutim, Asja Bakić ubedljivo dovodi u pitanje usložnjavajući motive na nekoliko ravni. Pripovedačica koja se, prvi put, obrela u virtuelnoj stvarnosti intelektualka je koja prezire scenografije i scenarije što ih Sladostrašće nudi – raskošne vile s bazenima na Azurnoj obali i savršeno građeni muškarci nimalo je ne pokreću, čime pokazuje u kojoj meri je nesavršenost konstitutivna za život, pa čak i za sreću, dok privid nije puka laž nego, paradoksalno, nužni korektiv istine. Uprkos odsustvu oduševljenja, međutim, ona neće odbiti da kopulira s virtuelnim partnerom, ali suočiće se s komesarskim shvatanjem istine. Kao i u drugim pričama ove zbirke, seks je sveprisutan, jezik i slike su ekspicitni, ali seks, iako važan motiv, nikada nije tu naprosto sebe radi, već je zamajac koji razgrađuje zatečeni svet i očvrsle odnose u njemu.

Otapanje polova, naročito muškog 1

Završna priča zbirke, pak, Patnje mlade Lotte, zarazno je duhovito obrtanje perspektive Geteovog Vertera i ubedljivije nego bilo kakva književno-istorijska studija pokazuje zbog čega loši đaci, poput potpisnika ovoga teksta, nikada nisu uspeli da dočitaju slavni Geteov roman: nepodnošljivo Verterovo prenemaganje i svu njegovu romantičarsku duhovnost Lote je raznela u paramparčad sočnim, živim, brutalnim jezikom: "Moja muzikalnost", obraća se Lote izludelom Verteru, "seže puno dalje od menueta, valcera, od bilo kakve virtuozne igre odsvirane na klaviru. Zvuk u kojem najviše uživam udarci su dlanovima po golom dupetu" (str. 185). Ne bi, dabome, Verter – barem Verter Asje Bakić, a ne onaj Geteov – imao ništa protiv da upravo on šljepi Lote po goloj zadnjici, ali ona više voli da je šljepka Albert, a Vertera, koji je neopisivo nervira svojim prenemaganjem i duhovnošću, potpuno će izbezumiti. Iako će ovaj, pri kraju, malo da se pribere, biće prekasno. Kao u Eni Hol Vudija Alena, kada Eni i Alvi Singer na vrhu njujorškog oblakodera vode ragovor s duplim dnom ("Čime se baviš?", pita Eni Alvija, a u zagradi ispod izgovorenog teksta, ide ono što misli: "Kakva mi je frizura? Da li mu se sviđam? Da li želi da spava sa mnom?"), tako i Lote gužva Verterovu uzvišenost razjareno mu spočitavajući da su mu, dok ovaj recituje produhovljene stihove, pred očima njene sise.

U jedanaest priča ove zbirke samo u jednoj čujemo muški glas, telesnost nadire kroz sve pukotine, procepe i prolaze, dok fantastični motivi, manje ili više, dominiraju u svakoj. U priči Muški jarak pripovedačica se, s vremena na vreme, pretvara u senicu kako bi, kroz prozore stanova i kuća, lakše mogla da gleda seksualne činove, a udaje se za momka koji je izronio iz zemlje, što bi bilo sasvim u redu kada ovaj ne bi morao, na svakih devet meseci, da se vraća pod zemlju i to drugoj ženi. U 1998 junakinja će za dlaku uspeti da se spase iz paralelne stvarnosti. U priči Mama razvijen je malo jeziv odnos majke i sina, u Dafne je Asja Bakić posuvratila grčki mit, u Sljepilu nas uvodi u svet veštica, a u Dorica Kastra uvezala je petoro ljudi u veoma čudnu bračnu zajednicu. I tako bez posustajanja, kao odlična i samosvojna učenica Hulija Kortasara. Ni seks ni fantastični motivi nisu tu da bi, naprosto, oneobičili priču, već da bi je uvišestručili, da bi je učinili prodornijom, da bi joj, okolišanjem književnim sredstvima, podarili neposrednost. Ništa od ovoga, naravno, ne bi bilo ni izbliza tako delotvorno kada Asja Bakić ne bi pisala upravo izvanredno, stilom lišenim ukrasa, u tolikoj meri prirodnim da se ni ne primećuje, te njena sigurna rečenica s lakoćom podnosi neobična bića, čudne pojave, sumanute zaplete i utopijske ideje (kao u priči 1780, recimo, kada svet zatičemo poplavljenim posle otopljavanja ledenih polova), nudeći čitaocu čisto zadovoljstvo u tekstu.

Sladostrašće je originalna, inteligentna, upečatljiva zbirka priča koja Asju Bakić svrstava uz rame s velikim pripovedačicama i pripovedačima našeg jezika.


ODLIČNA KORTASAROVA UČENICA

Zapanjujuće je u kojoj su meri pripovetke američke pripovedačice Karmen Marije Mačado sadržinski, idejno, ali i stilski, kompatibilne s pričama Asje Bakić: kao da ih je oblikovao isti senzibilitet, jasna politička perspektiva, proživljeno iskustvo, i to u tolikoj meri da se, gdegde, prepliću čak i motivi (na primer priča 1998 iz Sladostrašća i Rezidentkinja iz zbirke Njeno telo i druge žurke). Odmah i bez okolišanja valja reći: čitalačkom je ugođaju presudno doprineo izvanredan prevod Mile Gavrilović (većina bi srpskih pisaca dala bubreg za rečenicu kojom Mačado "piše na srpskom"), a rečenoj usklađenosti ove dve zbirke nesumnjivo doprinosi i uređivačka politika izdavačke kuće "Štrik", te sličnost po srodnosti, u ovom slučaju, nije slučajna, već je učinak promišljene izdavačke strategije.

Otapanje polova, naročito muškog 2

Mačado otvara svoju zbirku realističkom pričom Muževljev šav u kojoj, stavljajući naglasak na žensku seksualnost, ispisuje istoriju jednog para od njihovih mladalačkih dana do zrelog doba. Mačado piše brzo, njen stil je ekonomičan, epizode iz bračnog života pažljivo su odabrane, te pred našim očima hitro promiču čitave decenije, a da se tekst ne gubi u objašnjenjima i apstrakcijama. Nema u odnosu dvoje ljudi, zapravo, ničeg spektakularnog niti dramatičnog, ničeg čak što bi, čini se, zasluživalo priču, osim jednog zamagljenog detalja koji se provlači od samog početka: muškarcu je sve dopušteno u seksualnim igrama – kao što je, uostalom, dopušteno i pripovedačici – osim jednog detalja: on ne sme da dotakne traku koju ona nosi oko vrata. Ali muškarci, jel, moraju sve da imaju pod kontrolom, čak i u jednom vrlo čvrstom odnosu kakav su, u ovoj priči, izgradili ona i on. On ima sve – osim te trake. Ona mu je dala sve, osim te trake. Nećemo otkriti šta se dogodilo na kraju, ali upravo taj kraj, neočekivan koliko to može biti dobro promišljen i učinkovit motiv, ubedljivo opravdava čitavu priču i izvodi je iz realističkog žanra.

Do pre samo godinu dana rekli bismo da priča Inventar spada u negativne utopije – svet se suočava sa smrtonosnim virusom, pripovedačica se povlači u usamljenu kuću na obali mora i, sluteći kraj, pravi inventar svoga života – da se i u takozvanom realnom životu nismo suočili sa perspektivom koju nam je književnost već otvorila. Književnost je, u ovoj priči, potkazala život. Majke ulazi u roditeljski svet istopolne veze, a Posebno gadno, svojevrsna persiflaža mamutskih televizijskih serija – u ovom slučaju reč je o dvoje detektiva – svedenim književnim sredstvima koja se, na nekim mestima, mogu uporediti sa haikuom, prodire u živote dvoje glavnih junaka. Rečeno je da Mačado veoma vodi računa o ekonomiji izraza, a u ovoj priči je svoju brigu za što manje reči i što više značenja dovela do virtuoznosti: "Šuštanje papira u fascikli usporava mu otkucaje srca" (str. 97) više je stih nego rečenica pripovetke, a da se, tome uprkos, čvrstina priče ni u jednom trenutku ne raspline u poetski izraz. Prave žene imaju telo toliko je začudna ljubavna priča da ju je nemoguće prepričati, jer svaki takav pokušaj samo bi odbio čitatelje. Ipak, reći ćemo da je i u ovoj priči nešto napalo žene (virus?) i one postepeno nestaju, njihova tela postaju eterična, prozirna, bez mase, kao duhovi, a da su, i posle gubitka materije, one i dalje tu. (Ako ima ikakve koristi od gledanja upravo idiotskih serija o raznoraznim duhovima i ništa manje glupih horora, onda su to ovakve pripovetke: kako bi, inače, ikome ovakva ideja uopšte pala na pamet?) Osam zalogaja ispituje mehanizme koje muče debele ljude, a potpisnik ovih redova ne seća se da je ikada pročitao nešto ovako ubedljivo, moćno i dobro: pripovedačica ne shvata da njen problem nije u debljini – ona ne razume ni svoju kći koja nema nikakav problem s "viškom kilograma" (višak u odnosu na koju "normalu"?), niti, uostalom, razume zašto je njena obrazovana kći toliko besna na nju (kada bi razumela, ne bi pričala gluposti) – već u besmislenim očekivanjima i zahtevima sredine, a naročito u banalnosti i ispraznosti života kojim živi. Prožeta diskretnim horor elementima, ova priča čist je književni biser. Rezidentkinja je, najšire uzev, suočavanje pripovedačice sa samom sobom, introspektivna potraga za nečim što ćemo prepoznati tek kada ga budemo našli, osim što je zapravo razgradnja introspektivnog žanra obračun sa sopstvom koje žudi za trajnošću i čvrstinom. Vrlo će biti neprijatno kada se pripovedačica suoči sa životom bez oslonca. Najzad, Nepodnošljiva na žurkama – ovaj bi se naslov mogao dovesti u pitanje – produbljuje motiv nesnalaženja u svetu koji počiva na pretpostavci čvrstine i stalnosti: pripovedačicu kao da je opseo đavo, ona više sluti nego što razume šta joj se dešava – posebno su teški noćni napadi ludila – njen stameni muž je uz nju, ali i on popušta, atmosfera je napeta i teška, iz nekog razloga ona je obuzeta porno filmovima, ali razrešenja nema. Do samog kraja. Pitanje je, međutim, da li razrešenje išta razrešava.

Verovatno je pretenciozno, a još više netačno, reći da se pripovetka vraća – jer ona nikuda nije ni otišla – ali posle više od decenije zatišja (recimo to tako), kada su pisci svoje zbirke priča pokušavali da pretvore u romane (jer romani bolje "idu"), sada se ne možemo "odbraniti" od zbirki kojih se ne bi stideli ni Čehov, ni Kovač, niti Karver.

Iz istog broja

Film

Između anegdote i suštine

Zoran Janković

Premijere

Intimnost i novi konzervativizam

Nataša Gvozdenović

Intervju – Goran Vejvoda, umetnik (2)

Antagonizam tišine i zvuka

Zorica Kojić

Pozorište – Pučina

Građanska drama ili drama građana

Marina Milivojević Mađarev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu