Kultura

Intervju – Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

Oštar zaokret ka svetskom pozorištu 2

fotografije: marko rupena

Oštar zaokret ka svetskom pozorištu

"Rešili smo da na libansku predstavu, i zbog teme i zbog nepostojanja jezičke barijere, dovedemo migrante iz Sirije koji se trenutno nalaze u Krnjači – da budu publika kao i svi mi ostali"

U subotu u Beogradu počinje 50. Bitef sa 12 predstava iz devet zemalja u Glavnom programu. Njegova tematsko-problemska linija definisana je sloganom "Na leđima mahnitog bika" s namerom da ukaže na probleme u Evropi i da pozove na preispitivanje njihovih uzroka.

Ovogodišnji Bitef biće prvi Bitef koji kreira pozorišni kritičar i teatrolog dr Ivan Medenica, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, donedavni umetnički direktor Sterijinog pozorja, pomoćnik generalnog sekretara Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara.

"VREME": Otkad je objavljeno da ste imenovani za umetničkog direktora Bitefa, a naročito kada ste najavili da ćete pokušati da Bitef vratite izvornom, međunarodnom karakteru, javila se pozitivnija zainteresovanost javnosti za ovaj festival u odnosu na poslednjih nekoliko godina. Da li se slažete?

IVAN MEDENICA: Da, to sam osetio i logično je da mi ta podrška znači, ali me i obavezuje. Nisam najavio povratak Bitefa najširem međunarodnom kontekstu samo zbog toga što je naša javnost poslednjih godina iskazivala rezerve prema delimičnoj regionalizaciji Bitefa, već zato što i sam duboko verujem da Bitef uvek mora da bude otvoren prema svim svetskim pozorišnim kulturama, da prevaziđe ne samo regionalni nego i evropski, odnosno zapadni kontekst. To je jedna od najvitalnijih i najznačajnijih tekovina Bitefa, nju on baštini još iz doba Pokreta nesvrstanih, a ona posebno postaje važna u ovo doba evropskog izolacionizma, podizanja novih ograda, ksenofobije… To, međutim, nikako ne znači da ja nisam pristalica regionalnog povezivanja i razmene u oblasti pozorišta. Među prvima sam je ja sprovodio i promovisao kao umetnički direktor Sterijinog pozorja. Ali, ono što je primereno Pozorju, nije i Bitefu – Bitef je uvek bio svetski, a ne regionalni, odnosno eksjugoslovenski festival. Želim, međutim, da istaknem da je Bitefov tim, a pre svega moja koleginica Anja Suša, imao vrlo relevantne razloge što je poslednjih godina razvijao taj regionalni segment programa: to je učinjeno zato da bi Bitef bio platforma, berza za selektore stranih festivala gde mogu da vide neke od umetnički najradikalnijih i najznačajnijih predstava iz bivše Jugoslavije. I taj naum je iznedrio, a što se manje zna, vrlo pozitivne rezultate: mnoge predstave iz regiona su posle Bitefa lansirane na svetske festivale. Ipak, to je prevashodno interes naših pozorišta i stranih selektora, ali ne i beogradske publike, stručne javnosti i kritike. Zbog toga smo Anja i ja zajednički odlučili da godinu jubileja iskoristimo da napravimo oštar zaokret ka svetskom pozorištu: kao što znate, ove godine prikazaćemo predstave umetnika iz Kine, Singapura, Indonezije, Libana, Obale Slonovače. To ne znači da ćemo narednih godina zapostaviti regionalni teatar, ali na njemu neće biti naglasak.

Idejom da ovogodišnji program Bitefa promovišete prvo u Rijeci i Berlinu pa tek onda u Beogradu, učvrstili ste poziciju Bitefa u Evropi, ali ste ga, zbog medijskih izveštaja o tom vašem potezu, istovremeno najavili i u Beogradu. Da li je to praksa i drugih pozorišnih festivala?

Ne znam da li je praksa i drugih festivala, ali ako nije – neka uče od najboljih (smeh). Kao što ste rekli, te konferencije za novinare su bile veliki uspeh i u sredinama u kojima su održane, ali i ovde. Svi vodeći hrvatski mediji su izvestili o najavi Bitefa u Rijeci, a ja sam bio iskreno dirnut ko je sve učestvovao ili prisustvovao na konferenciji u Berlinu, u pozorištu Šaubine. Pored mene, govorili su umetnički direktor pozorišta, slavni reditelj Tomas Ostermajer, i jedna od direktorki Gete instituta, koja je izjavila da je Bitef "biblija" savremenog nemačkog pozorišta. Njena izjava je rezultat činjenice da je Bitefov tim pripremio izuzetnu prezentaciju svih nemačkih predstava, oko 70 njih, koje su igrane za ovih pedeset godina na Bitefu i koja je bila emitovana tokom cele naše konferencije. Nemačko pozorište je najzastupljenija svetska pozorišna kultura u istoriji Bitefa. Dakle, razlog uspeha te konferencije jeste što ona nije bila samo najava jubilarnog Bitefa, na kome je pozorište nemačkog govornog područja opet najzastupljenije (dve nemačke i jedna austrijska predstava), i to na koncepcijski vrlo izoštren način (postkolonijalni diskurs, odnos prema vanevropskim društvima i kulturama, pre svega afričkim), već i zbog toga što je ona bila svojevrsni "omaž" savremenom nemačkom pozorištu i plesu. Sličan je slučaj i s konferencijom u Rijeci: ona nije bila samo okvir u kome sam lično uputio poziv Nacionalnom kazalištu Ivana Pl. Zajca da učestvuje na 50. Bitefu sa predstavom Nad grobom glupe Europe, a u režiji Sebastijana Horvata, već i povod da pružim podršku, moju ličnu, ali i čitavog Bitefa, Oliveru Frljiću za njegov smeo i promišljen način umetničkog rukovođenja nacionalnom pozorišnom kućom, u trenutku kad je zbog toga doživljavao gotovo linč u nekim hrvatskim krugovima. Podršku su mu, ne ovakvim performativnim nastupima već pismima, pružili i festival MESS iz Sarajeva i Slovensko mladinsko gledališče iz Ljubljane. S ovom praksom nameravamo da nastavimo i sledeće godine i to po sličnom modelu: jedna konferencija u regionu i jedna u "velikom" inostranstvu.

Oštar zaokret ka svetskom pozorištu 3

Zar nije postojao rizik da vaša podrška Frljiću, kao nekog ko dolazi iz Srbije, ostvari kontraefekat?

Postojao je, ali smo zajednički odlučili da se na to ne obaziremo. Svi umetnici i intelektualci u regionu bivše Jugoslavije koji nisu ozračeni ovim novim udarom šovinizma, ksenofobije, desničarenja – ako je uopšte reč o novom udaru – treba međusobno da sarađuju, grade zajedničke civilizacijske vrednosti koje nisu nužno jugonostalgija ili "neokomunizam", već, prevashodno, elementarne moralne i kulturne kodove, komunikacijske modele, a kojim se povezuju sredine koje mnogo toga zajedničkog imaju, ne samo u oblasti pozorišta i umetnosti generalno.

Naslovi Bitefovih glavnih programa zavise od aktuelnih društvenopolitičkih okolnosti, pa se tako ovogodišnji naslov "Na leđima mahnitog bika" odnosi na migrantsku krizu. Zašto je potrebno spajanje Bitefa i aktuelne situacije?

Nije potrebno, nego je vrlo poželjno. To je zato što misija Bitefa nije samo da promoviše "nove pozorišne tendencije" – kako god da ih definišemo u današnje vreme, u doba kada je pojam novuma kao lozinka modernizma već teorijski dosta diskutabilan – već i da se bori za određene dru-štvene vrednosti. Dobro je poznato koliko je Bitef u svojoj istoriji doprineo prihvatanju svih oblika različitosti, ako ne u celom našem društvu, onda sigurno u Beogradu: etničkih, kulturnih, seksualnih. Dakle, to problemsko, društveno-političko izoštravanje – naravno, ne na naš lokalni, politikantski način – jeste jedna od glavnih tradicija Bitefa. On je bio i uvek će biti suštinski političan. Tema migrantske krize nametnula se sama sobom. I zbog toga što se njome bavi svetsko pozorište, ali i zato što je ona veoma bitna za naše društvo: poslednjih dana možda i više nego onda kada smo je Anja i ja izabrali za našu temu, jer vidimo da se u vazduhu osećaju neki novi, po migrante nepovoljni vetrovi, a to je nešto s čim se mi ne slažemo. Pošto u programu imamo i jednu dirljivu libansku dokumentarnu predstavu, ispovest čoveka teško ranjenog u građanskom ratu u Libanu, rešili smo da na nju, i zbog teme i zbog nepostojanja jezičke barijere, dovedemo migrante iz Sirije koji se trenutno nalaze u Krnjači – da budu publika kao i svi mi ostali. Socijalni radnici na terenu u Krnjači skreću pažnju da zbog dužine boravka u Srbiji, migranti sve više, što je logično, pokazuju kulturne potrebe. Mi smo momentalno tome rešili da izađemo u susret, a Bitef teatar namerava da tu misiju nastavi i posle festivala, tokom cele sezone. Ovakvo problemsko pozicioniranje Bitefa uslovljeno je, što sam često govorio, ne samo konkretnom migrantskom krizom, već i činjenicom da je naša zemlja, kao i u doba nastanka Bitefa, opet granica između ideološki razdvojenih svetova: nekad totalitarnog Istoka i demokratskog Zapada, danas između bogatog i osionog Severa i siromašnog i nemoćnog Juga. Ja sam idealista i uveren sam da ova frustrirajuća pozicija može da se preokrene u našu korist, te da Beograd i Bitef u budućnosti mogu opet da postanu mesto susreta i razmene kultura koje su nasilno, ekonomski i politički razdvojene. U ovom kontekstu mi je važno još da istaknem da nijedna predstava u selekciji ne tematizuje migrantsku krizu na površan način, već kritički, pametno, vrlo često i jako duhovito, tražeći suštinske razloge, pa i našu, zapadnu odgovornost, za raspad društava iz kojih migranti dolaze.

Ovogodišnji Bitef otvara kineska predstava. Zašto?

Zato što je ona ubedljivo najprimerenija za svečano otvaranje, jer je vizuelno veoma atraktivna, izuzetno modernog (bitefovskog) izraza, relativno kratka, Bitef se veoma često otvarao plesnim predstavama, a i najveći je festivalski hit od svih na ovogodišnjem programu: igrala se u prestižnim pozorištima i na festivalima u Parizu, Londonu i Berlinu, a neka od njih su im i koproducenti.

Pomenuta riječka predstava, zatim predstave Rodoljupci Narodnog pozorišta iz Beograda i Urnebesna tama bečkog Burgsteatra, primeri su odnosa nacionalnih kuća prema dramskom nasleđu na savremen način. Molim vas komentarišite.

Da, to je jedna od mikrocelina u ovogodišnjem glavnom programu. Hteli smo da pokažemo da misija savremeno umetnički vođenog nacionalnog pozorišta nije da muzejski, sklerotično tretira nacionalnu baštinu. Naprotiv, upravo zato što su na državnom budžetu ona ne smeju da se priklone trivijalnosti i komercijalnosti, već moraju da zastupaju opšte društvene interese, a i ti interesi su, sasvim suprotno onome kako se oni obično shvataju u palanačkim sredinama, da se otvaraju bolna pitanja, da se pruža doprinos umetničkoj i društvenoj emancipaciji. Predstave Rodoljupci i Nad grobom glupe Europe su politički verovatno najprovokativnije predstave nastale u Srbiji, odnosno u Hrvatskoj u poslednjem periodu, jer se i jedna i druga beskompromisno suočavaju s nekim nazadnim, a vrlo raširenim pojavama u svojim sredinama, šovinizmom, ksenofobijom, otimačinom, hipokrizijom… Paradoksalno, u savremenom pozorištu nije misija samo nezavisne scene da sprovodi umetničke i društvene proboje, već je to zadatak i nacionalnih kuća: koliko god različita, i nacionalna pozorišta i nezavisna scena bi trebalo da se nalaze na istoj strani u borbi protiv opšteg neoliberlanog, komercijalnog trenda u kulturi.

Oštar zaokret ka svetskom pozorištu 4

Predstava Sloboda je najskuplja kapitalistička reč je ovogodišnja Bitefova produkcija. Zašto ste se odlučili baš za taj projekat?

A kako da se festival kao što je Bitef ne odluči za ovakav projekat, zasnovan na turističko-istraživačkom putovanju dve naše dramaturškinje, Maje Pelević i Olge Dimitrijević, u Pjongjang (!), na osnovu čega one sad grade kolažni dramaturški materijal i još ga, iako nisu glumice niti performerke, same izvode! Pored tog elementa višestruke provokacije, dodatni i, zapravo, ključni razlog jeste bitna, višeslojna tema ove predstave u kombinaciji s nepretencioznim i veoma duhovitim pristupom u njegovoj umetničkoj obradi. A, tema jeste suočavanje i upoređivanje dva tipa propagande i medijske manipulacije. S jedne strane je kult vođe i, uopšte, medijska propaganda u totalitarnom društvu, a s druge tipično zapadnjačka, hladnoratovska propaganda, projekcija slike "neprijatelja" koja je, veoma često, do apsurda slepa za očiglednu realnost, u ovom slučaju Severne Koreje. Takođe, produkcijom ove predstave, selekcijom odlične plesne predstave Samo moje autorskog tandema Ana Dubljević – Igor Koruga u glavni program, te podrškom Bitef polifoniji i festivalu novog cirkusa kao pratećim festivalskim programima, Bitef pruža i nedvosmislenu podršku srpskoj nezavisnoj sceni. To mu je oduvek bila misija, a pogotovu sad kada je ta scena doživela snažan institucionalni udar. Drago mi je da to svi vide, osim, nažalost, "Vremena", koje u tekstu iz prošlog broja Kome treba jubilej Bitefa ne prepoznaje nikakvu vezu između 50. Bitefa i podrške koju, baš u tom svom jubilarnom izdanju, ovaj festival pruža nezavisnoj sceni.

Vaš i Bitefov veliki uspeh je i kongres Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, čiji će učesnici, između ostalog, videti i nekoliko predstava domaće pozorišne scene u okviru programa Show case. Njegov značaj je veliki, zato što će oko sto kritičara iz celog sveta videti naše predstave. Koje su to predstave? Da li je to vaša lista najpredstava ove sezone?

Oni će moći da vide tri domaće predstave u glavnoj selekciji i pet u Show caseu beogradskih pozorišta. Nikada u istoriji beogradsko pozorište nije imalo priliku da dobije tako veliku međunarodnu vidljivost, jer mi ovde govorimo o broju od oko sto kritičara iz celog sveta. Ako kritike budu pozitivne, što se nadamo da će biti slučaj, onda one mogu da doprinesu njihovom ili međunarodnom plasmanu njihovih stvaralaca, a u smislu pozivanja na međunarodne festivale ili dobijanja međunarodnih angažmana. U svakom slučaju, imajući u vidu da ćemo mi sakupiti i prevesti sve te kritike, one će moći da budu jedan od repera, i to veoma objektivan, i domaćim "strukturama", kao što se nekada govorilo, pri evaluaciji rada ovih pozorišta, njihovom budućem finansiranju, itd. Izbor predstava za Show case je kolektivni rad, konsultovali smo i predstavnike nekih pozorišnih mreža kao što je ASSITEJ, a prevashodno se rukovodili kriterijumom da imamo različite forme: i dramsko pozorište, i savremeni ples i pozorište za decu i mlade. Ne, to nije moja lista naj-predstava sezone, mada, naravno, mislim da nijedna nije zalutala.

Predstave će se igrati u dva termina: u ranijem terminu je grupa predstava koje pripadaju velikoj festivalskoj produkciji, a u kasnijem terminu su kamernije, eksperimentalne. Predstave su ravnopravne, a razlog ovoj podeli je da se publici olakša izbor, s namerom da se Bitef približi široj publici.

Napravili smo podelu na ta dva termina iz jednog zdravog i korisnog kompromisa: da bismo i "velike" i "male" predstave, i festivalsko-repertoarske hitove i eksperimente sa nezavisne scene imali u istoj, takmičarskoj kategoriji, jer mi mislimo i da im jeste, i umetnički i društveno, mesto u istoj kategoriji, a da bismo opet publici pružili jasan orijentir šta da očekuje. Tako izbegavamo besmislene komentare koji se mogu čuti kada u udarnom terminu imate malu i/ili predstavu malog producenta (ili s nezavisne scene) tipa: "ovo je pre za Belef". Ovo je jedina sredina koju ja poznajem u kojoj se predstave dele po gabaritu, a ne umetničkom značaju.

Ove godine Bitef je dobio od države nešto više novca nego prošle, zato što je jubilarni. Čemu se nadati iduće godine, kad prođe veliki rođendan?

Otkud vi znate da nije dobio i zbog kvaliteta svog programa? "Vreme" se nije bavilo istraživačkim novinarstvom kada je u prošlom broju objavilo maločas pomenuti tekst pod dvosmislenim, ironičnim nazivom Kome treba jubilej Bitefa. Verujem da "Vremenu" ne treba, kao što mu godinama ne treba ni pozorište generalno, ali Bitefu i Beogradu treba. Proboj koji želimo da napravimo 50. Bitefom, i na kome krvavo mesecima radi grupa mladih entuzijasta, jeste jedan od glavnih zaloga za njegovu budućnost. Nadam se da će sredstva koja smo ove godine dobili od Grada i Ministarstva kulture, koja jesu veća nego prošle godine, ali nisu velika, ostati na tom nivou i sledeće, a ono što nas posebno raduje jeste da već sada, samo na osnovu ovogodišnjeg programa, pre nego što je festival i počeo, imamo veliku zainteresovanost sponzora za Bitef 2017.

Knjige i Bitef

Oštar zaokret ka svetskom pozorištu 5

Oštar zaokret ka svetskom pozorištu 6

Jubilarni Bitef je bio povod izdavačkoj kući Clio da tokom festivala promoviše projekat "Pet za pedeset", sa najnovijim izdanjima tematski vezanim za teatar. Nebojša Bradić, urednik Cliove edicije Ars scena, ovako opisuje tih pet naslova:

Dragan Klaić, kao pozorišni profesionalac i univerzitetski profesor, saputnik Bitefa i mnogih evropskih kulturnih inicijativa, u knjizi Početi iznovaPromena teatarskog sistema, piše o uzletu komercijalnog pozorišta i posledicama krize koje utiču na institucionalno pozorište. Da li i kako se pozorišne institucije i trupe, festivali i infrastruktura koja ih podržava mogu održati u konkurenciji sa komercijalnom zabavom, pitanje je na koje predlaže mogući odgovor.

U knjizi Balet i moderni ples Suzan Au opisuje igrače i predstave koje su obeležile umetnost igre od igara Luja Šesnaestog do koreografije Pine Bauš, od dvorskih plesova do krumpinga i parkura, među kojima neke pamti i Bitef. Patris Pavis u Rečniku performansa i savremenog pozorišta govori o preokretu u pozorišnoj umetnosti kraja XX veka i početka novog milenijuma i o posledicama tog preokreta na pozorišnu produkciju i estetiku. Zatim, temeljnim istraživanjem Žan-Pjera Sarazaka u Poetici moderne drame uspostavljena je nesporna veza između prvih primera pozorišne moderne, Ibzenovih, Strindbergovih i Čehovljevih komada, i onih najrecentnijih, bilo da je reč o delima Franca Ksavijera Kreca, Edvarda Bonda, Hajnera Milera, Tomasa Bernharda, Sare Kejn ili B. M. Koltesa – autora po čijim su tekstovima viđene neke od najboljih predstava Bitefa.

Ivan Medenica, umetnički direktor festivala Bitef, stvorio je kreativnu studiju Tragedija inicijacije o junacima svetske drame i pozorišta – našim savremenicima. Eseji o Šekspirovim, Kalderonovim, Rasinovim i junacima Alfreda de Misea u svetlu novih čitanja, smatra Nebojša Bradić, provokativno su štivo za ljude pozorišta i literature.

Iz istog broja

Knjige

O deci i špijunima

Dejan Anastasijević

Festival

Svetovi unutar sveta

Aleksandar D. Kostić

Bitefov jubilej

Slike važnog vremena

Sonja Ćirić

Povodom Hamleta

Šest beležaka o pristupu

Goran Stefanovski

Premijere

Hamlet u krizi (urnebesna tragedija)

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu