Kultura

Muzičari u bekstejdžu

Organizator u procepu 1

Na koncertu grupe Wu Tang Clan, festival Terraneo, Šibenik 2013.

24. 12. 2013. / 18.13

Organizator u procepu

Poslednjih dvadesetak godina radim i kao organizator koncerata stranih muzičara u našoj zemlji. Bilo ih je preko šest stotina. Zahvaljujući tome imao sam priliku da se izbliza upoznam sa nekim od velikih svetskih imena rokenrola. U tekstu koji sledi nećete saznati šta ko jede u garderobi, jer je to privatna stvar, ali ćete saznati ponešto o njihovoj prirodi i naravima

Prvi strani koncert koji sam radio svojevremeno bio je više kao neka vrsta ispomoći drugu. Mada je teško reći ko je tu kome pomagao – meni je neprepričljiva avantura sa dovođenjem Grant Hartovih Nova Mob u Beograd, maja 1990, svakako pomogla da odmah shvatim koliko je lako zakazati koncert, ali da je mnogo važnije znati šta posle. To stavljanje glave u torbu uglavnom vodi ka noćima neprospavanim od briga i neizvesnosti, no, na kraju, pre i posle dobrog koncerta, uvek se nađe neka uspomena koja te je možda malo promenila, nešto što se iz te iste torbe pune opasnosti može izvaditi, što pomaže da bolje shvatiš gde si bio i šta si tamo radio, pa ti dođe da pokušaš opet da dođeš do tih neprepričljivih iskustava.

Još i pre toga, dok sam se vrteo po backstageu čekajući da uradim neki intervju, znao sam šta me najviše zanima – kako ti ljudi prave nešto ni od čega. Svako to mora da uradi ponekad, ali kako to rade ovi ljudi za koje, zdravo za gotovo, mislimo da su jedinstveni i neponovljivi na stejdžu. Neverovatno je inspirativno pratiti izbliza na koji način se oni snalaze da izvedu ono zbog čega smo došli na koncert i pod kojim okolnostima se sve to dešava – okolnostima koje često nisu ništa drugačije od onih u kojima smo i mi sami svakodnevno.

Pre izvesnog vremena Mark Ajcel mi je ispričao kako se spasao od srčanog udara, pošto se našao sam kod kuće sa jakim bolom u grudima i rukom koja se koči. Spas je našao tako što je pozvao svog dilera. Dileri su, naime, jedini ljudi u San Francisku koji još uvek odgovaraju na telefon. Po prirodi stvari, diler zna i dobrog doktora, a klijent mu je investicija, pa je brzo reagovao i odveo legendarnog pesnika uz gitaru na pravo mesto, te je nedavno mogao da održi još jedan koncert u Beogradu.

Dok su letnji noćni sati polako postajali rani jutarnji u kožnim foteljama u predvorju hotela "Metropol", Džefri Li Pirs je pričao kako je svojevremeno Los Anđeles očišćen od svih sumnjivaca, koji su pohapšeni ili poslani van grada, da bi se napravilo Potemkinovo selo za Olimpijadu 1984, jedno od mnogih Reganovih Potemkinovih sela… To je bio odgovor na moje pitanje zašto je preselio sebe i svoj bend Gun Club u Evropu sredinom osamdesetih, i mogu reći da se vidno suzdržavao gutajući ogorčenost, prolazeći još jednom u sebi tu jadnu epizodu svog života. To se sve dešavalo početkom juna 1991, radili smo kasnije neobjavljeni intervju za "Ritam", još sam učio da radim koncerte, na tri nedelje pre nego što je u Jugoslaviji počela ona sramota u kojoj još živimo. Sramota iz koje su mnogi otišli jer je izgledalo kako je ovde večni potemkinizam jedini mogući oblik državnog uređenja.

Pre samog koncerta, ispred hale Pionir 1995, The Prodigy su sa dečačkim oduševljenjem tražili da pogledaju pištolje ličnog obezbeđenja, koje je, te godine, po njihovom zahtevu bilo – naoružano – jer je jedan imao "magnum", inače zabranjen u Velikoj Britaniji. Kakav izliv dečačke nežnosti prema pištoljima, kao da su u pitanju igračke, a ne smrtonosna oružja, ali taj nerazgovetan žar sam već mnogo puta video u muškim očima… Sutradan smo putovali ka Makedoniji na sledeći koncert, te smo zastali na pustoj benzinskoj pumpi na auto-putu ka Skoplju. Svi smo bili gladni i pljeskavice sa kajmakom su bile dobrodošle. U jednom trenutku, pojavilo se par Cigančića sa idejom da operu prozore luksuznih limuzina makedonske policije koja nas je prevozila, da bi bili čas posla udaljeni od strane vozača. No, pljeskavica sa kajmakom, to magično oružje srpske dobrodošlice, ovaj put je naterala Kita Flinta da se i sam zainteresuje, kupi ih nekoliko i odnese mališanima koji su u nasmejanom čudu gledali kako im lično đavolak u kariranim pantalonama donosi topli obrok na smrznutom parkingu usred ničega, nedaleko od Niša. Flint je ostao pored njih dok nisu u slast pojeli svoje pljeske, da im stariji gospodin Rom, koji je stajao na bezbednoj udaljenosti, ne bi iste uzeo. Sama činjenica da je stajao i čuvao decu dok nisu pojela svoje, govorila je u kakvom kraju je Kit odrastao.

Džoni Lajdon se šetao Kalemegdanom sa svojim menadžerom i drugom od detinjstva, Džonijem Rambom, uživajući na suncu sve dok nisu otkrili puškarnice – onda je počelo neobuzdano dečje penjanje po zidinama Kališa, sakrivanje i pucanje u zamišljenog protivnika, sve one radnje koje smo i mi radili na istom mestu u godinama koje se mere školskim razredima. Nije prošlo mnogo, a našli smo se na Kalemegdanskoj terasi, u restoranu sa najsadržajnijim pogledom u Beogradu. Još jedan čovek koji je na svojoj koži naučio da medijima ne treba ništa verovati, ispitivao je šta se ovde stvarno dešavalo… Bilo je dugo letnje popodne, pre odlaska na Exit, na nastup protiv svake logike (a u tome je sva logika) ponovo okupljenih Sex Pistolsa. I onda havarija: sa druge strane zidine primetio je vukove u kavezu tri puta četiri metra, eksponate Beogradskog zoološkog vrta i potresao se – stvarno se potresao pred nasiljem nad nezaštićenima. Naime, kao neko ko je snimao dokumentarne emisije o životinjama u prirodi, objasnio nam je da su vukovi u našem Zoo-vrtu sigurno postali opasni šizofreničari u tim kavezima, jer u njihovoj svesti ne postoji ništa kao mogućnost da se prostor ogradi, ne postoji mentalni plan u kome je to moguće. Sigurno je tako, ali u Beogradu ne postoji nijedno društvo za zaštitu divljih životinja.

Robert Plant je sedeo u limuzini na zadnjem sedištu, sa svojom ličnom sekretaricom i otpozadi me ispitivao, kao i svi pažljivi i umni ljudi, šta se to stvarno dešavalo u ovoj zemlji, s obzirom na to da medijskoj slici nikad nije verovao (sasvim sigurno i iz svog iskustva). Na kraju sam došao do reči i zamolio za priliku da i ja njega nešto pitam. "Ma, naravno, izvoli". "Znam da ste imali priliku da upoznate Džoni Mičel…". "Da, jesam… ne znam šta da kažem. Ona je jedna izuzetna, izuzetna žena." I pogledao je kroz prozor, u stranu, kao da sećanje na nju i na te dane promiče beogradskim ulicama. Trenutak duge tišine koji je posle toga zavladao u kolima jedan je od najsadržajnijih trenutaka tišine kojima sam ikada prisustvovao. Kad pomislim da ga je nekadašnji generacijski simbol neobuzdane rokerske muževnosti podelio sa mnom, pomislim i kako žene često ne znaju za koliko su blesavih stvari odgovorne.

Manu Čao je insistirao da se sam šeta Bulevarom revolucije i pogleda šta se to prodaje po haubama automobila, a potom je sam išao po Buvljaku i delio ulaznice za svoj koncert na Tašmajdanu 2002. Imao je dug susret sa beogradskim anarhistima iz ATTACK inicijative. Pozdravio je decu iz izbegličkih naselja oko grada, koja su preko Grupe 484 organizovano i besplatno bila na koncertu. A onda smo imali vremena da sedimo i čekamo početak koncerta, sve pričajući kako mu je malo teško navići se na novu rodbinu u Maroku i posebno majku svoje nove žene… Žene koja je upravo dolazila posebnim letom, posebno na beogradski koncert, učinivši prvo veliko muzičko postmiloševićevsko veče, i onako specijalno, sasvim izuzetnim, svojom lepotom i blagošću. Manu je u Beogradu zapravo sve vreme čekao da mu se žena pridruži.

Kim Gordon i Ikue Mori su nabadale visokim potpeticama kaldrmom Skadarlije do prvog ozbiljnog roštilja. Morao sam Kim, majku američke ženske buke, prvo lepo da pitam da li smem da joj postavim očigledno pitanje. "Možeš, ali zadržavam pravo da ga ne primetim", rekla je, a ja sam zapravo hteo da saznam da li je na kraju upoznala Nila Janga, a nikako ne šta je bilo sa Terstonom Murom, od koga se upravo razišla. "Kao predgrupa, Nila Janga skoro da ga uopšte nismo ni sreli, ali zato njegovu ekipu jesmo i bila je skroz seksistička." "Kako to misliš?" "Pre koncerta, nismo ga nigde videli, posle koncerta on bi odmah otišao, a sve što su u svakom gradu pokušavali njegovi momci iz tehničkog osoblja bilo je da dovedu striptizete. Eto, to su Sonic Youth videli od Nila Janga kao njegova predgrupa…"

Susreti muzičara sa drugim muzičarima uopšte su zabavna i nepredvidljiva stvar, i to je čar festivala – tako se za Kraftwerk u Novom Sadu pri čekiranju u hotelu Parku, tom predvorju Exita, odigrao istorijski susret sa Grandmaster Flashom, koji je nastupao to isto veče – legendarna prva zvezda rep muzike baš ovde se srela sa grupom koju je intenzivno puštala na prvim ikad hip-hop uličnim žurkama, praveći od njihovog singla Trans Europe Express uticajnu podlogu za dalji razvoj ove muzike. Kad ih je na kraju upoznao, Grandmaster je povikao: "Dugujete mi procenat, ja sam vas učinio slavnim!" Nemačkim umetnicima je trebalo malo vremena da shvate ko je taj vrišteći afroamerički umetnik, ali su se na kraju i slikali zajedno, ostavljajući po strani dilemu da li je Grandmaster mislio ozbiljno i li bar delimično bio u pravu.

Čarls Lojd je stajao u foajeu hotela IN, pričajući o svom oduševljenju Kalemegdanom, sa čijeg se obilaska upravo vratio, kad je na svoje iznenađenje spazio našeg Duška Gojkovića kako izlazi iz lifta. "Čekaj! Je l’ ono Duško?", rekao je, prijatno iznenađen. "Nisam ga video još od 1975, kad smo zajedno svirali sa Dizijem Gilespijem u Njujorku." I potom se otisnuo u susret našem majstoru trube, koji je prijatno iznenađen ovim susretom stao da se izgrli sa starim drugom. Nisam nikad video jasniji znak da se odavde može krenuti u ozbiljne kreativne svetske avanture, od tog medveđeg zagrljaja, u kome je inače prema Čarlsu mali Duško izgledao kao veća veličina nego što je ikad i u jednom tekstu bilo opisano. Čarls Lojd je, inače, to veče održao do sad najbolji koncert na Beogradskom Jazz Festivalu od njegovog obnavljanja 2005. Zbog toga mi je na kraju neobično dugog dana Duško izgledao još veći.

Ponekad, međutim, susret sa bendom koji volite otkriva da nije sve blistavo u raju. Violent Femmes su se dovukli do Beograda sa članovima mentalno poprilično udaljenim jedan od drugog, do tog nivoa da su tražili da ne putuju u istom vagonu u vozu, da ne budu u istim krilima hotela u kom su spavali, da ne idu po gradu istim kolima i da ne budu u istom bekstejdžu, a Gordon Gano je izričito zahtevao da ne ručava u isto vreme kad i ostali, da ih ne bi sreo u restoranu. I baš kad sam se glasno zapitao kako će sve to uopšte funkcionisati na sceni (funkcionisalo je odlično), Gordon je našao za shodno da me smiri rečima: "Sve će biti sjajno na stejdžu, nego ja više ne mogu da slušam gluposti koje pričaju ovako, preko dana." I nastavio je u tom smislu da prepričava neozbiljnosti kojima ga smaraju na putovanjima, među kojima zbilja nije bilo ničeg vrednog prepričavanja – no život u bendu ponekad očito dobija oblik nategnutog bračnog odnosa, bez alimentacije za one koji odu.

Drugi su opet, neobično složni, do te mere da se istovetno kreću kroz prostor. Beastie Boys sam zatekao u njihovom boksu u šatoru, kako sede sva trojica zavaljeni u stolice paralelno jedan pored drugog, identično opruženih nogu, kao u kakvom crtanom filmu, i sva trojica istovremeno kuckaju u laptopove, i sva trojica u isto vreme izgovaraju istu rečenicu "pozdrav lokalnom promoteru". Kao da su oblikovali vanscensko ponašanje po modelu nekog nesnimljenog filma braće Marks. Sa pojedinim umetnicima uđeš u njihov film – sa njima uđeš u crtani film.

Tako, na primer, i jedinstveni Džonatan Ričman – osim što gleda da svuda ide vozom i što više hoda okolo peške, on nema mobilni telefon niti i-mejl adresu, i smešno mu je kad ga pitate za njih. Međutim, svuda sa sobom nosi crtanku i, naravno, stalno crta predele, ptice, ljude, drveće – u stvari, beleži svoje uspomene na neki kraj, ali onako kako ih je on video, a ne neko nepogrešivo oko kamere. To je kao da kreirate svoje buduće uspomene – po sposobnosti za takav čin se umetnici razlikuju od nekog običnijeg sveta. Verovatno nema lepšeg načina da se putuje.

Neki ljudi imaju vremena da upražnjavaju svoje hobije pred koncerte, pa je Peti Smit išla sama po Egzitu i fotografisala prisutne, kao i Najl Rodžers, mnogo godina kasnije, dok su Kraftwerk vozili bicikl, Tom Jork i Fli pešačili okolo značajno zamišljeni, a MIA kupovala scensku garderobu kod Kineza. Drugim umetnicima, kao što su Morisi ili Nik Kejv, hobi je da ostanu nedodirljivi i nepristupačni, i to se sa razlogom poštuje. Treća vrsta, posebno oni iz kategorije simpatičnih starijih momaka sa ponosnom prošlošću, kao što su Bernard Samner iz New Order, Mik Džouns iz The Clash odnosno Big Audio Dynamite, te Pol Veler iz The Jam, uglavnom vreme provodi praveći lepu atmosferu svuda oko sebe, ugošćavajući drugare i usput stečene prijatelje pićem iz garderobe, što je uvek bonus, jer tad čujete i neke anegdote koje posle nikom ne smete da prepričate.

Sve što ste čuli o Igiju Popu istina je, ali je još veća istina ono što niste čuli. Najveća među slabo poznatim istinama u vezi sa njim jeste ta da je Nina Alu, njegova supruga, jedna od najatraktivnijih ženskih osoba koje hodaju okolo, i to do te mere da se tur menadžer uvek posebno brine da Nina ne dolazi na tonske probe, ako ih Igi uopšte radi – ukoliko ona dođe, tehnički tim prestaje sa smislenim radom i zadivljeno je posmatra dok sedi na pogodnom mestu na bini (tačan i proveren istorijski podatak). Kao što je nepoznat, ali provereno tačan istorijski podatak da su tehnička uputstva za održavanje Igijevog koncerta apsolutno najsmešniji zvanični dokumenti od kojih zavisi neki posao na svetu, pošto su sročeni kao satirični spisi u kojima se ismevaju svi zvanični dokumenti kao takvi. Navodim primere u celosti. Odeljak: specifikacija zahteva za ozvučenje; uputstvo: Iggy and the Stooges žele da zvuče baš glasno i opasno, pa odvrnite reglere na ozvučenju do kraja – to bi bila dobra fora, da vidimo šta će biti. Odeljak: specifikacija zahteva za osvetljenje, uputstvo: Iggy and the Stooges žele da se vide dok sviraju, ali nije neophodno da ih publika vidi baš najbolje.

Sa druge strane, slabo je poznato, ali je suva istina da i mi u Beogradu imamo svoje globalne bisere zbog kojih ljudi dolaze kod nas svesni da ih treba bar jednom videti u životu, a da ipak nije u pitanju nijedan splav, na šta ste možda pomislili. Tako su u mom prisustvu Lori Enderson, Kraftwerk, The Residents, Coldcut, Mercury Rev, i posebno željno The White Stripes obilazili Muzej "Nikole Tesle", a Džek Vajt se pokazao toliko velikim poznavaocem Teslinog lika, da je samo njegova dobrodušnost spasla dodeljenog kustosa neprijatne situacije da zna manje o nekim detaljima od svog gosta. Džek je potom izveo bend i svoju tadašnju ženu, supermodel Karen Elson, u klasični beogradski restoran "Lovac" da rekapituliraju ovo iskustvo i steknu neko novo – tu je već ona bila kustos, do detalja određujući šta će se i kako konzumirati u još jednoj egzotičnoj evropskoj zemlji (šta je sve bilo praćeno i određenom koreografijom; lepo je kad ljudi imaju podeljene sfere interesovanja, pa se dopunjuju).

Prvi veći bend koji nas je posle godine 2000. obišao, Stereo MCs, bio je pun bratskog saučesništva, pa nas je savetovao o poslu, ali najvažnija poduka koju smo dobili bila je da nikako ne menjamo ovaj predivni starinski hotel u koji smo ih smestili – glasno su tvrdili da će ga Nemci upropastiti ako ga kupe, jer će sve standardizovati na isti način kao svuda po Evropi, a to je da ti se život smuči… Hotel koji ih je oduševio svojim unikatnim enterijerom iz sedamdesetih jeste "Jugoslavija", kasnije – naravno – prodat strancima, ali ne Nemcima, i očigledno ne da bi radio, na gubitak svih nas.

Neki put se jedna vrsta neprepričljivog bratstva sa muzičarima izgradi slučajno. Često smo umorni na koncertima i stalno ponavljam da me od tolike muzike više bole noge nego uši, ali nikad nisam video da je neko zaspao na sceni – sve dok za vreme nastupa sjajnog džez-fank benda Freda Veslija nisam stao zaista blizu bine i shvatio da legendarni saksofonista Pi Vi Elis sedi na stolici zatvorenih očiju. Pošto ih dugo nije otvarao, počeo sam malo da se brinem šta se tu stvarno dešava, bilo bi stvarno neverovatno postignuće da mu se ne daj bože nešto desi na sceni baš dok ja radim koncert, ali, na svu sreću, kako se pesma u kojoj nije učestvovao završila, tako se Pi Vi trgao od aplauza i sa prvim tonom sledeće numere bez greške uleteo u svoju deonicu, koju je, naravno, ushićujuće nadahnuto izveo. Članovi benda koji su bili bliže shvatili su da je legenda dremnula i smijuljuli su se zajedno sa mnom pošto su iz mog iskolačenog pogleda iz prvog reda i hvatanja za glavu shvatili da sam i ja primetio isto što i oni. Sad, kad bolje razmislim, ko zna koliko je puta Pi Vi slatko odspavao na sceni… Kakvu smo veliku zajedničku tajnu od tada stekli da čuvamo…

Vejn Kramer i posebno Denis Tompson iz MC 5 ispričali su mi sve moguće tajne priče sa regrutacija za Vijetnam šezdesetih godina i kako je u tom trenutku zaista vrlo realno bilo pitanje života ili smrti uspešno se pretvarati da si lud ili bar gej, da ne bi zaista završio u nekoj džungli. Hladna jeza koja obuzima dok slušate ova sećanja – jer vrlo dobro znate kako funkcionišu obavezne narodne vojske, a američka je u tom trenutku bila baš takva – povezuje muškarce na neprepričljiv način.

Veze među nama se neki put uspostavljaju na nedokučiv, ali negde već predviđen način. Aleks Čilton je stigao kao živi sinonim za palog anđela rokenrola, se reputacijom nesnosne osobe, ali smo od svega toga videli samo to što je istakao neobičan uslov da dođe – tražio je da ostane u Beogradu četiri dana, po svom izboru i o svom trošku, odsevši u hotelu "Moskva". U jednom trenutku, na ručku dan posle koncerta, povela se rasprava o političkim problemima ovog sveta kad je legendarno nepredvidljivi južnjački džentlmen ispričao kako veruje da su sindikati jedina prava snaga koja će spasti ljude. Tu mi je već bilo ponešto prepoznatljivo, te sam ga direktno pitao zar nije to malo marksistički rečeno – da, proučio je dela Karla Marksa koja je imao priliku da svojevremeno vidi kod svog brata, studenta u koledžu na Istočnoj obali; očigledno je tu bilo i više od samog čitanja klasika, neka reč mora da je pala, jer je aktivistička svest koju je Čilton u sekundi pokazao, negde morala da bude pokupljena i preuzeta. Nigde, ni pre ni posle, u svetskoj štampi nisam pročitao da je Aleks Čilton bio levičar, čak možda i vrlo obrazovani marksista, ali on je u Beogradu hteo da u tom pogledu bude jasan i direktan, i osećao se srećan što to ovde može, sa nežnošću ispunjavajući sebi jednu veliku želju. Možda nije sve tako slobodno u slobodnom svetu?

Model alternativne muške privlačnosti, Evan Dendo iz Lemonheadsa, proveo je posle koncerta još nekoliko nezaboravnih dana u Beogradu, plaćajući sam dodatno sobu u Hajatu, koju je svaki dan punio uredno poređanim ispijenim konzervama piva. Razlog za ovo neobično ponašanje bio je privatan – Elizabet Mozes, žena koju je smatrao svojom, letovala je porodično u Grčkoj, a njeni roditelji ga nisu podnosili, pa je želeo da joj bude blizu, nadajući se da će ga pozvati… Ova priča je bila dirljiva, koliko i neproverljiva, pa ne mogu sa sigurnošću da kažem zašto je u stvari Evan ostao još par dana kod nas, no postoji jedna koliko romantična toliko i luda činjenica koja je potkrepljuje. Ljubavni putnik je sa sobom nosio samo jednu priručnu hipi torbu za na rame, sa nekolicinom odličnih knjiga koje je tokom svog boravka poklanjao ljudima koji su mu postali dragi. No, jednu knjigu je svima samo pokazivao iz svoje ruke. Bio je to foto album sa slikama njega i njegove drage na nekim nepoznatim letovanjima, zimovanjima i šumovanjima, obične privatne uspomene dvoje običnih privatnih ljudi, bez obzira na to što je jedan rok zvezda, a druga uspešan model. Kao da sve to već nije bilo dovoljno da se čovek oseti emotivno uvučen u neki veliki svet, i on je punom brzinom ulazio u naš, terajući nas da shvatimo da smo njegov deo. U nekom trenutku smo išli poluraspadnutim starim kolima u zgradu BIGZ-a, na probu jednog benda kojoj se Evan kasnije pridružio, samim tim je učinivši delom gradskih legendi koje se i danas prepričavaju – vozili smo se preko reke, krivinama autoputa ka mesečinom osvetljenom gradskom pejzažu, dok je sa kasetofona išla jedina kaseta koju je vlasnica automobila imala, i to Nik Kejv. Kao običan fan, kao bilo ko od nas, Dendo je komentarisao sedeći pozadi kako je Kejv ovde odličan, a čim je neizbežno počela Do You Love Me, uzeo je da peva iz sveg glasa. Ta scena u kojoj sam i sam igrao, kad Evan Dendo peva Do You Love Me iznad Beograda oblivenog mesečinom, spada u nenapisanu antologiju priča ovog grada.

Svaki put morate biti spremni na reality check. Andre Vilijams je plašio devojku koja je prodavala sendviče preko puta Doma omladine tako što joj je rekao da mu sipa majonez u šaku prvo, a onda ga je olizao sa svoje ruke da vidi da li je dobar, sve gledajući curu pravo u oči. Potom se ogromni stari crni čika nadvio nad mene i dohvatio da me ispituje: "Zašto ti radiš koncerte?" "Pa da bih video nešto što inače ne mogu u svom gradu". "E, pa dobro onda, to je pravi razlog – tako rade koncerte i na Srednjem zapadu…".

U današnje vreme nije baš tako lako biti toliko stvaran.

Kao što reče Dilan, "novac ne priča, on psuje". Možda to nije rekao dok se vozio od Hajata do Arene, ne znam, nisam radio taj koncert, ali mogu da ga zamislim kako o tome razmišlja u još jednoj sportskoj svlačionici, ovaj put u našem gradu.

Godinama sam slušao kako se ovakve stvari ne mogu i nikad neće desiti kod nas. Kafanske priče o nekom ko to neće dopustiti. Razna opravdanja od kojih boli glava, a koja skrivaju pravu istinu – da niko nije ni radio na tome da pomenuti muzičari dođu kod nas i da se ta velika pop kultura, eto, desi malo baš u našoj ulici.

Nije bilo čak ni zamislivo.

Ali sve se to desilo u našoj zemlji.

(Nastaviće se…)

(Autor je programski urednik Doma omladine Beograda i programski menadžer Mejn stejdža festivala Egzit)

Iz istog broja

Primenjeno pozorište – Teatar u zatvoru

Zatvor, zakon, zabrana

Jovana Gligorijević

Reč autora

Zašto Srbija nema muzeje?

Nikola Božović

Reč ilustratora

Šta crtam, a šta mi se dešava

Vladimir Stankovski

More, zemlje, ljudi

Nedosanjani Mediteran

Tijana Krivokapić

Knjige

Pozorište potkazuje istoriju

Đorđe Matić

Knjige – Samo deca

Gladni dendi i cura iz Džersija

Teofil Pančić

Čas pozitivne geografije – Amerika

Zemlja u kojoj se mnogo i pošteno radi a dobro i slobodno živi

Muharem Bazdulj

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu