Opasnost ispod sjaja

Nije tajna da velikih ženskih uloga nema mnogo u našem filmu. Ostvarenja naših autora u čijem središtu se nalazi ženski lik nisu onoliko česta koliko bi trebalo i moralo da budu, a muška vizura je po pravilu preovlađujuća i sveprožimajuća. U takvoj postavci, naše glumice se, uglavnom, moraju zadovoljiti epizodama – one su nečije majke, nečije supruge, nečije ćerke, retko kada im je dozvoljeno da na duže zauzmu centar kadra i iznesu filmsku priču. Iako se poslednjih godina to polako menja, između ostalog i zahvaljujući sve većem broju rediteljki i scenaristkinja koje deluju u okvirima srpskog i regionalnog filma, mesta za poboljšanje po tom pitanju i te kako ima. Ova, 2022. godina je važna jer je već donela nekoliko filmova sa ženskim likovima u fokusu, filmova kao što su Leto kada sam naučila da letim i Mrak (koji, svaki na svoj način, govori o odrastanju i hvatanju u koštac sa svetom), zatim Heroji radničke klase i Da li ste videli ovu ženu? (u čijem središtu su zrele žene u zamci tranzicione svakodnevice), kao i Sveta Petka – Krst u pustinji (biopik o čuvenoj hrišćanskoj svetici, o kome sam nedavno pisao za “Vreme”). Ovom nizu sada možemo pridužiti i film Vera koji je prošle nedelje ušao u naše bioskope. Ova istorijska melodrama sa elementima trilera inspirisana je istinitom pričom o Veri Pešić, višestrukoj špijunki iz vremena Drugog svetskog rata. Debi Nedeljka Kovačića je u potpunosti usredsređen na naslovnu junakinju koja je, ako se izuzmu dve kraće scene, sve vreme prisutna na platnu. Imajući to u vidu, odabir glavne glumice bio je jedan od ključnih preduslova za uspeh filma – pa raduje što je odlučeno da uloga Vere pripadne Jovani Stojiljković, najtalentovanijoj srpskoj glumici mlađe generacije.

NAIVKA ŽELJNA AVANTURE

FILM VERA – plakat

Jovana Stojiljković je pažnju srpske i svetske filmske javnosti skrenula pre sedam godina ulogom u filmu Panama Pavla Vučkovića (premijerno prikazanom u Kanu), da bi nakon toga stekla veliku popularnost zahvaljujući filmsko-televizijskom serijalu Južni vetar, i TV serijama Senke nad Balkanom i Jutro će promeniti sve. Ipak, mlada glumica tek u Veri dobija priliku da glumu lik koji je od početka do kraja u središtu priče, oko koga se sve vrti i koji “nosi” film. Sada, kada je Vera pred publikom, teško je zamisliti bilo koju drugu glumicu u toj roli. Jovana Stojiljković je sjajna kao mlada žena koja se, sticajem okolnosti ali i zbog vlastitih pogrešnih poteza na koje ju je navela njena divlja krv, uplela u opasnu špijunsku mrežu. Vera na početku filma je mlada naivka željna avanture koja uoči Drugog svetskog rata dolazi iz Leskovca u Beograd, željna da što pre započne svoj ples pod svetlima prestonice, da uživa i provede se. Kako radnja odmiče, Verina životna situacija postaje sve komplikovanija i mračnija. Njena veza sa nacističkim špijunom Karlom Klausom (u tumačenju odličnog Petra Zekavice, glumca koji je karijeru izgradio u Rusiji, da bi se poslednjih godina vratio u Srbiju i svojom pojavom obogatio srpski film) skupo će je koštati. Vera tako stiže do tačke posle koje nema povratka, a razbuktvanje rata je samo još dublje uvlači u smrtonosna zamešateljstva zaraćenih strana. Puna dva sata filma možda nisu dovoljna da se prikaže sva kompleksnost ovog lika (kompletnu Verinu “biografiju” videćemo u već najavljenoj desetodelnoj televizijskoj seriji koja na male ekrane stiže tokom sledeće godine), ali zato daju sasvim dovoljno prostora Jovani Stojiljković da se razigra i pokaže svoje glumačke sposobnosti.

Verin lik je izgrađen kroz odnos sa ključnim muškarcima u njenom životu. Pre svih tu je pomenuti Karl Kraus, Nemac u koga se naša junakinja istinski zaljubljuje i koji i sam nije ravnodušan na njene čari. Zekavica i Jovana Stoiljković su zaista fantastičan glumački spoj, a veza Vere i Krausa, uz sve uspone i padove, zanose i razočaranja, predstavlja glavnu pokretačku snagu priče, i uz to je – što je za film poput ovog od izuzetne važnosti – veoma, veoma seksi. Druge važne muškarce u Verinom životu glume Viktor Savić, Nikola Kojo, Nebojša Dugalić i Vuk Kostić, s tim da su njihovi likovi svedeni na epizode koje, u zbiru, ne ostavljaju jači utisak. Bolje su prošli Tihomir Stanić i Aleksandar Srećković koji, svaki na svoj način i na ograničenom prostoru, uspevaju da uverljivo dočaraju muškarce koji su od suštinske važnosti za razvoj događaja i formiranje glavne junakinje. Isto što i za njih dvojicu, važi i za Anitu Mančić – iako u filmu ima samo nekoliko scena, Verina majka Anđa je od izuzetnog značaja za senčenje i produbljivanje Verinog karaktera, što je podržano scenarijem, režijom i nadahnutom saigrom dveju talentovanih glumica koje znaju da pogode pravu emociju u pravom trenutku.

SENKE I GUSTI DIM

Vera – iz filma 02

Prva polovina ovog dvosatnog filma teče bez većih problema donoseći jedno veoma prijatno bioskopsko iskustvo, komunikativno i narativno pregledno, sa neophodnom dozom vragolije i nestašluka koji povremeno prerastaju u nešto mnogo mračnije i zloslutnije. Oživljavanje epohe je urađeno sa stilom, a posebne pohvale zaslužuju direktor fotografije Dušan Ivanović, SAS i kostimografkinja Nevena Milovanović koji su veoma predano obavili svoj deo posla. U produkcionom pogledu, “Vera” je vizuelno raskošan i za oko prijatan film koji ubedljivo dočarava glamur poznih 30-ih i ranih 40-ih godina prošlog veka. Tu su plesne dvorane (kojima se ori retro-hit Roberta Pešuta Manjifika Ja te volim), odlasci u bioskop, posete operi i obilasci likovnih galerija, balovi na kojima se u svakoj ruci nalazi po jedna kristalna čaša puna iskričavog šampanjca… Ipak, ispod sveg tog sjaja, sve te čipke i satena, krije se velika opasnost. U svojoj biti, Vera je melodramski noar, sa likovima koji se gube u senkama i gustom duvanskom dimu, brojnim intrigama i prljavim špijunskim igrama. Sjaj i prljavština su u Veri u istom kadru, združeni i neraskidivo povezani. Vera Pešić pokušava da sačuva dostojanstvo i ne pogne glavu, ali to s vremenom postaje sve teže, a onda i nemoguće. U trenutku kada postane svesna u šta se uplela, Vera više ne može natrag. Započeti valcer mora biti odigran do kraja, bez obzira na posledice.

Kovačić i Ivanović su odličan tandem, a Vera je krcata ukrasima i posvetama. Tu su, na primer, vizuelne posvete Diplomcu i Titaniku, te scenaristički omaži Otpisanima i Crnoj knjizi, doživljaj žanra koji je blizak velikom Žiki Mitroviću. U pitanju je film koji su snimili filmofili za filmofile i u kome lajtmotiv posete bioskopu postaje veoma važan aspekt scenarija (a naročito imajući u vidu rešenje koje su scenarističko-bračni tandem Nedeljko Kovačić i Kristina Đuković osmislili za sam kraj ove filmske priče), što Veri daje i zanimljiv metatekstualni sloj koji manje pažljivi gledaoci neće uočiti. Ozbiljniji dramaturški problemi filma počinju tek u njegovoj drugoj polovini. Iskusna montažerka, profesorka Snežana Ivanović naišla je na veliki izazov, jer kako priču od osam sati (koliko, otprilike, traje serija) “ugurati” u dvosatni film? To svakako nije bio nimalo lak zadatak i mi ovde stižemo do jedne od krupnih i u poslednje vreme gotovo neizbežnih nedaća kada govorimo o srpskom filmu – a to je prepakivanje serije u film (i obratno). Preko nekoliko važnih ratnih godina se tek tako preleće, da bi onda iz priče nestao jedan od ključnih junaka – što stvara dodatni problem i vakuum koji je nemoguće do kraja popuniti. Nakon toga sledi neka vrsta polusatnog epiloga u kome se razrešava Verina sudbina – završnica obiluje akcijom i atraktivna je mada, istovremeno, kao da pripada nekom drugom filmu.

Kada uzmemo u obzir sve navedeno, nameće se zaključak da je pred nama jedan sasvim zdrav repertoarski film, svakako ne bez mana, ali istovremeno dovoljno atraktivan i kvalitetan da privuče širu publiku u mrak bioskopskih sala (o čemu govori i podatak da je za prva četiri dana prikazivanja Veru pogledalo oko 15.000 gledalaca). Iako će, u to čvrsto verujem, Vera svoj pun zamah i reljefnost dobiti tek u formi televizijske serije, razlozi za obavezan odlazak u bioskop i te kako postoje. Kovačićev debi zaslužuje da se pogleda na velikom platnu zbog izvanredne glume Jovane Stoiljković i nadahnutog oživljavanja epohe, kao i ukupnog ugođaja koji u žižu vraća jednu do juče gotovo u potpunosti zaboravljenu istorijsku figuru koja zaslužuje da se o njoj zna i priča. Film Vera prilično precizno ogoljuje mehanizam rata u kome ništa nije potpuno crno ili potpuno belo. Veri Pešić su muškarci namenili sudbinu marionete i seksualnog objekta, na šta je ona isprva pristala, da bi se s vremenom izborila za jedinu slobodu koja joj je bila dostupna i moguća. Radeći za sve zaraćene stane, Vera Pešić više nije pripadala nikome – osim samoj sebi.