Kultura

In memoriam – Dušan Jovanović (Beograd, 1. oktobar 1939 – Ljubljana, 31. decembar 2020)

Odlazak »kulturnog teroriste« 2

Odlazak »kulturnog teroriste«

Kao avangardista i modernista bio je deo intelektualne slovenačke elite, pobunjenik koji je "osnivao pozorišta i ostavljao ih u ruševinama", politički jeretik, borac za jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor, pisac, reditelj i pedagog koji je umeo da zatvori krugove svojih lutanja

Koncem sedamdesetih godina prošlog veka, bezmalo u istom času kad je pozorišni Beograd imao priliku da (na Bitefu) vidi inscenaciju njegove drame Oslobođenje Skoplja u režiji Ljubiše Ristića, Dušan Jovanović je na sceni prestoničkog Narodnog pozorišta postavio Bihnerov komad Dantonova smrt. Tako je, makar i delimično na posredan način – blagodareći prilično radikalnom Ristićevom rediteljskom čitanju Skoplja i Jovanovićevoj režiji tuđe drame – glavni grad Jugoslavije mogao da uspostavi paralele između Dušana pisca i Dušana reditelja. Na jednoj strani, u slavnoj predstavi koja je označila rođenje KPGT-a (akronim za kulturno-politički projekat Kazalište Pozorište Gledališče Teatar), upoznao je pisca čija je poetika satkana od neobične kombinacije nežnosti, zasnovane na amarkordskim sećanjima na vlastito detinjstvo, i surovosti proistekle iz karaktera ratnog vremena u kojem se ovo detinjstvo dešavalo, dok je, na drugoj, prepoznao reditelja čiji stavovi o revoluciji nisu ništa manje provokativni od onih Bihnerovih, a opet su jasno vezani za sudbinu jugoslovenske revolucije. A to 1978. godine nije bila odveć popularna i rado tretirana tema.

Obe predstave su podelile (ne samo beogradsku) kritiku, a zamerke su se mahom odnosile na rediteljske postupke. I Ristiću i Jovanoviću je, naime, zamereno da su režirali ideje a ne dramske tekstove. Kritičari su tada, recimo, upotrebu mikrofona, uvođenje simultanih prevodilaca u sudnicu te modernu kaznionicu u koju je Jovanović smestio zatočenog Dantona tumačili kao rečite dokaze u prilog tezi da reditelj banalnim sredstvima nasilno aktuelizuje Bihnera. Prevideli su, s druge strane, širi kontekst koji se ticao ne samo odnosa tada savremene režije prema literarnom delu (predlošku), nego i razvoj Dušana Jovanovića – i pisca i reditelja.


LUDIZAM BUNTOVNOG CINIKA

Između ostalog prevideli su i njegovu prethodnu teatarsku fazu koju je Taras Kermauner označio kao ludističku, a koja se manifestovala u dramama Pupilija, tata Pupilo i Pupilčići, Marke a na to još Emilija, Ludaci, Život provincijskih plejboja posle Drugog svetskog rata ili tuđe hoćemo, svoje ne damo, Igrajte tumor u glavi i zagađivanje vazduha i Žrtve mode bumbum, koje je napisao tokom 60-ih i početkom 70-ih godina 20. stoleća. Zahvaljujući njima Jovanović će se etablirati kao angažovani dramatičar čija se provokativnost zasniva na iracionalizmu, odsustvu kauzalnih odnosa u toku dramske radnje, neobičnim dramskim likovima o čijoj doslednosti pisac svesno ne vodi računa, ali i na naglašenom autorovom cinizmu i neiscrpnoj maštovitosti. Veći deo ovih karakteristika prisutan je u njegovoj prvoj drami Predstave neće biti koju je 1963, kao dvadesetčetvorogodišnji student engleskog i francuskog, te apsolvent režije na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (AGRFT), objavio u časopisu "Perspektive", gde je, zajedno sa Primožem Kozakom, Jožetom Javoršekom i Tarasom Kermanuerom, pripadao elitnom krugu slovenačkih avangardista i slobodnomislećih intelektualaca. A to je, pored ostalog, podrazumevalo i nepomirljiv stav prema realizmu i svakom obliku dogmatizma – u umetnosti ali i društvenim relacijama. U pomenutim dramama jasno se oseća da Jovanović u potpunosti pripada atmosferi koja je ranih 60-ih sve intenzivnije nagoveštavala 1968. Iz te atmosfere, obeležene ciničnim podsmevanjem svetu u kojem živi i kritičkim pogledom na ideologizovanu stvarnost, rodio se i razvijao Jovanovićev modernizam. Tada, pored ostalog, nastaju i obrisi Dušana Jovanovića kao "kulturnog teroriste".

Nakon svega što se 1968. dogodilo (ili što se te godine nije dogodilo), započeće nova spisateljska faza Dušana Jovanovića. Njegov dramski rukopis se menja; umesto ludističkih komada on piše drame koje Jovan Ćirilov određuje pojmom političkog poetskog teatra. Početak ove faze označiće znamenito Oslobođenje Skoplja, a uslediće neke od najboljih Jovanovićevih drama – Karamazovi i Vojna tajna. Sve tri, kao i ranije napisanu dramu Igrajte tumor…, režirao je Ljubiša Ristić. Njihova saradnja započinje je još u Študentskom aktuelnom gledališču (ŠAK), Gledališču Pupilije Ferkeverk i Eksperimentalnom gledališču Glej, teatrima čiji je jedan od osnivača bio i Dušan Jovanović, no Jovanovićev i Ristićev odnos nije moguće ograničiti samo na relacije između pisca i reditelja.


GODINE KPGTA

Docniji Ristićev marš kroz institucije (i njihov temeljni, premda kratkotrajni preobražaj) startovao je zapravo u času kada Jovanović 1978. dolazi na čelo Slovenskog mladinskog gledališča, a ovo ljubljansko pozorište je možda najsnažniji uzlet imalo upravo u Dušanovom periodu, dakle do 1985. godine. Pišući o Jovanoviću Ćirilov konstatuje da on "spada u onu vrstu dramskih pisaca koji su ponikli u samom krilu pozorišta". On, dodaje Ćirilov, "nije glumac iako ima nesvakidašnji lik kakvi su uvek riđokosi: bledi ten sa pegama, brkovi morža iz kojih niče moćan nos"; no, Jovanović "je osnivao pozorišta i ostavljao ih u ruševinama, režirao predstave svojih i tuđih komada, prepuštao svoja dela na milost i nemilost svojih prijatelja, družio se sa najboljim duhovima svoga grada i nervirao pravoverne svojom jeretičnošću…".

Upravo će Jovanovićeva jeretičnost, udružena s Ristićevom, nakon međunarodnog trijumfa Oslobođenja Skoplja, docnije i Karamazovih, posle uzleta Mladinskog (gde je Ristić režirao Misu u Amolu, jednu od najznačajnijih predstava jugoslovenskog teatra) i uspostavljanja KPGT-a kao projekta baziranog na funkcionisanju jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, provocirati Josipa Vidmara da ovu dvojicu pozorištnika označi kao "kulturne teroriste". S druge strane, izbor koncepta jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora u Jovanovićevom slučaju nije predstavljao samo izraz ideološkog stava, jer on, rođen u Beogradu, od oca Srbina i majke nemačko-hrvatskog porekla, nakon detinjstva u Makedoniji, s punih 10 godina doseljen u Sloveniju, čiji jezik ne zna, kao da i nije mogao da načini drugačiji izbor. Trag ovog Jovanovićevog jugoslovenstva videli smo (i čuli) pre desetak godina u sjajnoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta Rođeni u YU. Po pozivu reditelja Dina Mustafića, za predstavu je Jovanović poslao svoj esej iz 1993. pod naslovom Šta sam sada? – Skica za autobiografiju. U predstavi su fragmenti ovog teksta postali epizoda naslovljena kao Priča o Dušanu. Pored ostalog u njoj Jovanović piše: "Dušan je radio u Ljubljani, Mariboru, Celju, Novoj Gorici (Slovenija), ali i u Zagrebu, Dubrovniku (Hrvatska), Sarajevu, Zenici (Bosna), Beogradu, Subotici i Novom Sadu (Srbija). Države u kojoj se sve to događalo više nema, one u kojoj bi to moglo da se dogodi, možda nikad više neće biti…"

Odlazak »kulturnog teroriste« 3

foto: promo


ZATVARANJE KRUGOVA

U trećoj spisateljskoj fazi Dušana Jovanovića, kojoj pripadaju drame Zid, jezero ili poslednja Boris, Milena, Radko, Ristić nije učestvovao. Od mladalačkog buntovnog cinizma, preko političkog poetskog teatra kojim je otškrinuo vrata lične vizure na krupne istorijske društvene i političke lomove (Drugi svetski rat u Oslobođenju Skoplja i Infmorbiro u Karamazovima), Jovanović još dublje zaranja u vlastitu intimu; sa ogromnim iskustvom – i životnim, i spisateljskim i teatarskim – on se bavi temama koje se najdirektnije tiču njegovog života, pa i – u poslednjem svom komadu – pričom o bračnom trouglu čiji su akteri bili Milena Zupančič, Radko Polič i on sâm. Na taj način, Dušan Jovanović kao da je zatvorio veliki krug svojih životnih i pozorišnih lutanja, pobuna i mirenja, literarnih tema i spisateljskih prosedea.

U Sloveniji, ali i nekadašnjoj Jugoslaviji, Jovanović nije cenjen samo kao dramski pisac. Za sobom je ostavio na desetine pozorišnih režija, od 1989. do 2006. je predavao na pozorišnoj akademiji u Ljubljani, pisao je novinske kolumne, autor je jednog romana i zbirke eseja. Poslednja njegova režija u Srbiji izvedena je u Novosadskom pozorištu, gde je postavio Elektru kompleks, prestavu nastalu po drami Danila Kiša.


PRTLJAG ZA HARONOVU BARKU

Posebno poglavlje životne priče Dušana Jovanovića čini prijateljevanje i saradnja s Ljubišom Ristićem. Ristić je režirao njegove najznačajnije drame, kao saborci su, skupa sa Nadom Kokotović i Radetom Šerbedžijom, osnovali KPGT, zajednički su označeni kao kulturni teroristi, a ostaće zabeležene i reči Dušanove supruge, glumice Milene Zupančič, koja je konstatovala da kada bi se u podivljaloj reci prevrnuo čamac u kome bi bilo njih troje – Dušan, Milena i Ljuša – Jovanović bi prvo spasavao Ristića, a tek potom nju. Nedavno je u jednom od svojih poslednjih intervjua Jovanović rekao da se s Ristićem nije čuo dvadesetak godina. Ako je to i tačno, da li njih dvojica i tokom te dve decenije nisu, na drugačiji, nemi način, nastavili neke od svojih disputa, ne uvek nužno vezane za političke teme?

U tematu časopisa "Scena", posvećenom Ljubiši Ristiću, Dušan Jovanović se pre petnaest godina pitao koja će svoja dela – ona pozorišta ili ona iz sfere svog političkog angažmana – Ljubiša jednog dana poneti sa sobom u Haronovu barku u času prelaska reke smrti. Kaže Dušan: "Za sebe mirno mogu da kažem da je moje delo bilo tako sudbinski isprepletano s Ristićevim da u Haronovu barku ne mogu da uzmem gotovo ništa od onog što mi je najdraže a da, istovremeno, ne ponesem i Ristićev udeo u svemu tome. Bićemo zajedno u toj barci – u to nema nikakve sumnje".

I sa ovim bagažom je Dušan Jovanović otišao poslednjeg dana najstrašnije godine koju pamtimo.

Biologija tajne alias Dušan Jovanović

Nauka je danas došla do nesrazmerne granice prihvatljivog, može nam sve objasniti teoretski, ubediti nas u jednostavnost tajne stvaranja i opstanka, generalizovano poistovetiti živote različitih a istovetnih oblika živih bića, složiti nas i arhivirati u foldere kojima kao takvi pripadamo i rešiti tajnu našeg i tuđeg postojanja sa nepobitnom biološkom i genetskom tačnošću koja nam ostavlja malo ili ni malo prostora za diskusiju i suprotstavljena mišljenja.

Pas je pas, Slon i miš – miš i Slon, a čovek kao najsavršenije biće odeven u kožu svog trajanja, ipak samo i jednostavno čovek.

Pa nije tako.

Umetnost će postaviti veliko pitanje na koje bez želje da je opovrgne ili uvredi, nauka neće imati odgovor. Gde počinje naša različitost i može li se ona naučno objasniti? Verovatno da svi pokušaji i rezultati završavaju na Science i Discovery kanalima lokalnih TV kablova, a pravi odgovori leže u nedokučivosti jedinstvenih ličnosti na ovoj planeti koje se opiru svrstavanju u jednostavne kategorije živih bića.

Dušan je bio neko ko je "van". Van svrstavanja, van vremena, van života kao trajanja. Makavejev mi je dok smo snimali film o rasklapanju najvećeg spomenika Lenjinu na svetu u istočnom delu Berlina, ispričao "verovali ili ne" priču o tome da je nakon Lenjinove smrti u politbirou odlučeno da se naučnički ispita mozak ovog genija tako što će se izdeliti na mikroskopski vidljive listove i sačuvati za večnost budućnosti. Mozak lidera svetske revolucije je tako izlistan na desetine hiljada ćelijski vidljivih listova. Vrlo praktično. A tajna revolucije je i nadalje ostala na nivou teorije.

A kako mi da izlistamo dušu Dušana Jovanovića. Izlišno je reći – nemoguće. Nema te biologije, nema te teorije, nema te nauke koja će Dušana uvesti u statističko pa makar i naučno proučavanje. Ostaje Duša, Dušanova, koja plovi po našoj stvarnosti, prošlosti, sećanjima ali i budućnosti jer je nemoguće ispustiti je, nemoguće ne osetiti je, nemoguće zaboraviti je u svemu onome što je ovaj predivni čovek učinio za svog zemaljskog trajanja. O onom drugom bezvremenskom trajanju, možda nisam ovlašćen da govorim, ali vreme jeste, što već i čini opet se opirući nauci, biologiji.

Slušajući ove svoje reči čini se da govorim o nekom teatarskom übermenschu koji nas je svojim delom podario a svojim odlaskom zatekao, ali njegova bitnost i veličina se i jesu sastojali od vrhunske ljudskosti i jednostavne ljudske ranjivosti i boli, koju je njegov duh uvek mogao samoironično da preokrene u smeh pod svojim crvenim brkom.

Sa Dušanovim delom smo se školovali, mi u Beogradu bili ponosni na ulicu Proleterskih brigada zamišljajući poratne godine dečaka koji će postati zaštitni znak novog teatra dvadesetog veka zajedno sa svojim drugom iz iste ulice Ljubišom, učili do tada u nas neviđenoj fragmentarnoj dramaturgiji, filozofski gledali na postojanje, rat (onaj i ovaj) i trajanje kroz njegova dela, izgovarali reči koje je on napisao kopajući u njihovoj jednostavnosti jedan duboki smisao i zapitanost nad životom… Sa Dušanom smo kitili trubače po beogradskim ulicama, pridržavali šank u Ateljeu 212, SKC-u ili Mladinskom i SNG-u u Ljubljani, pa onda radili sa njegovim učenicima koji su samo najbolje uzimali od njega, ono najbolje koje im je on svesno predavao za vreme koje dolazi. Kisnuli smo sa Dušanom u svetlom mantilu koji mu je bio predug, plakali ljubavi uz poslednju rundu, pa se onda divili igri njegovih glumaca sa kojima je bergmanovski slikao najsvetlije trenutke slovenskog teatra vodeći ih po tankoj žici genijalnosti koja je potpuno neobjašnjiva. Dogovarali smo se kako i kada da radimo njegov tekst koji je upravo postavio u Ljubljani, u istoj rečenici pričali o Šugmanovoj i Natašinoj igri ali i kvalitetu mercedesa za čiju se cenu šeretski "pogađao" sa disciplinovanim prodavcem pre par dana. Grickali smo sa Radetom frigane lignje uz hladnu malvaziju u starom "Feralu" u Fažani i onda nogu pred nogu lagano kročili na brod koji će nas prevesti na novu Brijunsku premijeru.

Pričao mi je Dušan da voli užas Beograda, a Beograd se ljutio što je Dušan o užasu objektivno pisao.

Dušan je u bolu umeo da pronađe nadu, u sreći opasnost, u igri zabrinutost, u životu tragiku i radost. I sve to je uspevao da smesti u svoje reči, predstave, glumce, sve to je bio njegov život koji statistički gledano završava negde između kraja prošle i početka ove godine.

Ali, vrativši se na početak, nauka je nema pred Dušanom, biologiji se opire, vreme nema trajanje i Duša Dušanova ostaje zapisana u "vremenu prošlom koje se sa vremenom sadašnjim sastaje u vremenu budućem" za koje je ovaj veliki a običan, divni čovek živeći ispred svog vremena i trajao.

Svetozar Cvetković

Iz istog broja

Intervju – Zoltan Puškaš, reditelj

Umor bez katarze

Nataša Gvozdenović

Premijere – Tri sestre, »Kostolanji Deže«, Subotica

Između svetova, između polova

Nataša Gvozdenović

Intervju – Ivana Bodrožić, književnica

Zlogluke vibracije i kriva zarastanja

Nedim Sejdinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu