Od straha do razigranog konzumerizma

Iako filmska fešta Sandens (Sundance), ta meka nešto drugačijeg filma, datira još od kraja osamdesetih godina veka za nama, ekonomične ilustracije radi moglo bi se reći da je ostvarenje Kicking and Screaming (1995) u režiji Noe Baumbaha (čak i sa današnje tačke gledišta) postojan epitom onoga što bi onovremenski ili savremeniji američki nezavisni (tzv. indie) film želeo da bude – šarmantan, a zauman, u dovoljnoj meri inovativan i osoben sa vidnim otklonom u odnosu na uvrežene postavke glavnotokovskog/studijskog izraza, a uz to neupitno pitak, te uglavnom u evidentnoj vezi sa verističkim pristupom, pa još neretko dinamičnog ritma pripovedanja i naglašeno verbalizovan.

Gotovo trideset godina kasnije u prilici smo (pa još pod okriljem Netfliksa i malo je reći domaćinskim budžetom od čak 80 miliona tamošnjih dolara) da pogledamo u šta je to nakon tog gore navedenog prvenca evoluirao autorski izraz Noe Baumbaha, reditelja u čijoj su se filmografiji u tom dugom međuvremenu nanizali brojni zapaženi i mahom silno hvaljeni filmovi (Lignja i kit, Grinberg, Francis Ha, Dok smo još mladi, Priče o Mejerovicu (Nove i odabrane), Priča o braku…). Ulog je dodatno podignut jer Baumbah se ovog puta prihvatio ekranizacije dobro poznatog romana Beli šum (White Noise) i kod nas prevođenog Dona DeLila.

U tom pogledu, u aspektu odnosa prema knjiškom izvorniku, Baumbah je ostao veran onome što je i najprepoznatljivije i najvažnije za duh i samu narativnu i drugu prirodu strukturu te konkretne DeLilove proze – glavni junak je univerzitetski profesor, stručnjak za studije o Hitleru, koji sa suprugom, osim četvoro što zajedničke, što “rasparene” dece, deli još jednu važnu stavku – opsesivan i duboko ukorenjen strah od smrti, odnosno fiksaciju na razmišljanja o vlastitoj, gle čuda, neumitnoj smrtnosti. Nakon prvog čina, u kome Baumbah prilično verno na ekran prenosi DeLilovo nešto tiše i diskretnije viđenje takozvanog (američkog) histeričnog realizma, u središnjem činu stižemo do kopče ponajpre romana Beli šum i ovih naših nekoliko poslednjih pandemijskih godina – nakon ekološkog akcidenta baš u kraju u kome žive i delaju glavni junaci sada i filma dolazi do ozbiljnih rizika po zdravlje, što na realnu kušnju stavlja gorepomenuti korenski i nepremostivi strah ponajpre supružnika, a onda i mlađih naraštaja, kolega i ostalih “satelita” u toj priči. Do ove tačke, Baumbah pokazuje čvrstu veru u potentnost DeLilove proze za ambicioznu ekranizaciju (mada se veliki Kronenberg ozbiljno potklizao i ugruvao prilikom pokušaja da roman Cosmopolis istog autora preinači u filmski jezik i medij); pomenimo da je u slučaju Belog šuma, povrh svih drugih manje ili više evidentnih aduta, velika prednost bila i sama struktura tog romana (prisutnog i kod nas – u izdanju Geopoetike), a koja se tiče prilično radikalno u delo sprovedene dijaloške prirode tog dela, što je, naravno, već samo po sebi u vidnoj i značajnoj meri nalik filmskom scenariju.

foto: wilson webb / netflix

Baumbah je iskusan autor, to je očigledno i u ovom i ovakvom Belom šumu, ali, mimo tog teško osporivog suda javlja se i impresija da se DeLilova prefinjena i čak pomalo samozatajna satira u Baumbahovom filmu preinačila u sprdnju koja u sebi nosi i podosta samodovoljnosti i samodopadljivosti, pri čemu onda i dosta onoga prenetog iz knjige deluje prenaglašeno ili opterećeno odveć intruzivnom simbolikom. Tu kao primer možemo da uzmemo jednu od iznimno važnih karakterno-biografskih stavki glavnog junaka (igra ga precizno, ali donekle i kruto/nerelaksirano mnogouposleni Adam Drajver), koja nam brzo otkriva da taj ugledni profesor i akademska zvezda jeste sinonim za narečene studije o Hitleru a da, pritom, sam ne zna ni reč nemačkog jezika, koji, doduše, po ubrzanoj proceduri i u ilegali uči ne bi li se praktično u zaustavnom vremenu pripremio za jako mu značajnu konferenciju svetskog kalibra na hitlerovske teme. Naprosto, još neke stvari u ovom filmskom ostvarenju, slično upravo izloženom primeru, za razliku od DeLilovog romana pate od manjka finese i distance, pa nosila ona sa sobom i podosta pipave i tek u naznakama date ironije spram predmeta interesovanja. To u velikoj meri doprinosi (kako film odmiče, sve primetnijoj) nedopadljivosti likova, uz sve pomenuto okovanih u vlastitu i površnost društva protiv koga se naoko bune, a čiji su zapravo verni i pouzdani sitni šrafovi i efemerniji potporni stubovi. Recimo, nekako uvek odličnog Dona Čidla u Belom šumu gledamo kao anksioznog i vlastitom javnom personom opsednutog profesora čija su predavanja tu u stvari primer samosvrsishodnosti diskutabilnih vidova i ogranaka (para)nauke i (para)akademske misli današnjice, ali to je nešto što je i onima manje usredsređenima na porazno stanje intelektualne dimenzije nekih naših opštih postojanja danas već poduže vreme sasvim očigledno opšte mesto. Baumbahovi junaci se kreću po minskom polju između dve jednako upitne kote – vlastitih solipsizama i jalovosti borbe za poziciju u očito krivo sraslom svetu, a da Baumbah ne uspeva da, navodeći ih tom vrludavom putanjom, gledaocu ne predoči ništa dovoljno osobeno i promućurno, na što nas je dosad, u više navrata, u ogromnoj većini ranijih dela krajnje neusiljeno i ubedljivo navikavao.

Drugi čin sa pominjanim oročenim odbleskom apokalipse pomalo funkconiše kao film za sebe ili postpostmodernim rečnikom kao “film u filmu” (pri čemu junaci ostaju zarobljeni u uverenju da je to stvaran život), mada mora se priznati da Baumbah tu pokazuje zavidnu zanatsku finesu u sferi akcionih segmenata u kojoj se dosad nije okušavao. Treći čin, u kome glavni junak krene da razreši misteriju sve čudnijeg ponašanja svoje supruge (igra je Greta Gervig, nepogrešivo svoja i “tačna” u svakoj roli, kao i do ovog trenutka i ovog filma), a koja je očito razvila nekakvu zavisnost od kriptičnog, eksperimentalnog leka koji bi trebalo da joj pomogne u borbi protiv tog kletog straha od smrti i smrtnosti, Baumbaha dovodi na teritoriju koju bismo, imajući u vidu njihova dela koncem devedesetih i početkom novog veka, ponajpre povezivali sa poetikom braće Koen. Time se negde kompletira okviran utisak da je Beli šum izrazito zanimljiv film (u dovoljnoj meri zanimljiv za gledanje, a još zanimljivi za analizu i eventualna sučeljavanja, nadajmo se, što oprečnijih ocena i sudova o njemu), koji je pak poprilična stilska i idejna pometnja (u SAD to nazivaju “hot mess”) proistekla iz, reklo bi se, ne toliko komplikovanog književnog izvorišta. Srećom, tu je ubedljiv humor, tu je i sinestetska ubedljivost u gotovo svim podaspektima, a tu je i dokaz onog starog i osvedočeno tačnog uverenja da “konac delo krasi”, te ovaj film doseže vrhunac upravo u samom finišu, kada krene detaljna odjavna špica pokraj koje se odvija maestralno-bravurozna orkestrirana muzičko-plesna tačka u hipermarketu (uz možda ponajbolju pesmu LCD Soundsystema u ovom stoleću), gde Baumbah snažno poentira, te kao integrativan faktor u slučaju međusobno krajnje raznorodnih anksioznosti, teskoba i ostalih nesnađenosti postavlja razdragani i hedonizmom dobrano zadojeni konzumerizam koji, poput smrti i smrtnosti, stavlja ubedljiv znak jednakosti među gotovo svima. Naravno, uz tu i tamo finesu u vidu fatumski dodeljene klasne pozicije, koja omogućava da se konzumerizmu, baš kao i onome što nam sleduje između rođenja i smrti, pristupi sa više ili manje relaksiranosti i samozaborava.