Kultura

BELEF

„Očaravajuća noć“

Po tekstovima Beketa, Joneska i Mrožeka; adaptacija i režija Aleksandar Morfov; Nacionalni teatar "Ivan Vazov" iz Sofije

Piše: Ivan Medenica
"Očaravajuća noć" 1

Bugarski Nacionalni teatar "Ivan Vazov" iz Sofije predstavio se publici Belefa predstavom "Očaravajuća noć" u režiji Aleksandra Morfova, jednog od vodećih bugarskih pozorišnih reditelja, koji je, inače, i umetnički direktor ovog pozorišta. Predstava "Očaravajuća noć" je autorski projekt Aleksandra Morfova; njena dramska "partitura" zasnovana je na različitim tekstovima Beketa, Joneska i Mrožeka, ali je osnovna situacija izvedena iz drame "Čekajući Godoa" Semjuela Beketa.

Izuzetno otvorena struktura ovog komada oduvek je trpela različita tumačenja, pa čak i drastične adaptacije; Morfov zamišlja situaciju u kojoj je Vladimiru i Estragonu, posle saznanja da Godo – u ovom tumačenju spasenje – definitivno neće doći, ostala još samo jedna noć života. U toj noći oni pokušavaju da otelotvore razne čudnovate svetove, one koji su im bili nedostupni za vreme njihovog mizernog života, i tako ostvare svoje snove. Tako Morfov stvara osnovni dramaturški okvir, koji zatim pruža mogućnost za beskonačne varijacije, za maštovito razigravanje, za preplitanje i pretapanje najraznovrsnijih scenskih dešavanja. Nije slučajno što se izbor muzike gotovo u potpunosti svodi na džez: džezerske varijacije predstavljaju najtačniji strukturni ekvivalent ovakvoj organizaciji dramsko-scenske građe.

Ipak, jedna tema uvek opstaje i ne dozvoljava da se junaci, a i publika zajedno s njima, potpuno prepuste radosnim, virtuoznim, zavodljivim dramskim varijacijama: usamljeni reflektor iz gornjeg dela pozornice – uznemirujući pogled s neba – podseća na neminovnost kraja, na vreme koje ističe, na blizinu smrti. Ovi kratkotrajni prekidi ne samo što, na planu strukture predstave, stvaraju ritam odbrojavanja, ritam približavanja kraju (kako predstave, tako i života njenih junaka), već uvode i jedan uozbiljujući tonalitet, koji predstavlja oštar kontrast atmosferi radosne igre. To preplitanje kontrastnih tonaliteta dobija punu potvrdu u završnom, tužno-komičnom prizoru: jedan prijatelj prislanja sebi revolver na slepoočnicu, dok drugi prinosi širom otvorena usta prijateljevoj drugoj slepoočnici, kako bi ih jedan metak i u smrti spojio.

A igra je, bez obzira na kraj, zaista radosna. Kao najveća vrednost predstave "Očaravajuća noć" izdvaja se upravo očaravajuća scenska igra, kojom reditelj i glumci Teodor Elmazov i Plamen Peev, uz pomoć malobrojnih ali višenamenskih elemenata dekora i rekvizite (kandelabr, paravan, dve klupe, kišobran, šešir, jaje…), bez prestanka grade, razgrađuju, nadgrađuju i pregrađuju čitave svetove. Odličnom govornom i telesnom tehnikom, uz visok stepen koncentracije koja ne dozvoljava da scenska zaigranost preraste u neobuzdano i nategnuto komičarsko batrganje, glumci oživljavaju predmete na sceni: klupa i paravan grade u jednom momentu gondolu na venecijanskom kanalu, da bi već u sledećem postali aeroplan koji leti nad Parizom. Posebno se izdvaja scena u kojoj Peev i Elmazov, uz pratnju još četvoro glumaca, počinju bojažljivo da isprobavaju svoje "instrumente" (pendrek kao klarinet, kišobran kao saksofon, itd.), da bi se zatim razbuktao urnebesni džez koncert.

Kao što se iz svega ovoga već moglo pretpostaviti, ovako osmišljena scenska igra u potpunosti se odvija u znaku klovneraja; tako su u predstavi "Očaravajuća noć" Aleksandra Morfova Vladimir i Estragon, koji su u različitim tumačenjima bivali metafore za različite vidove egzistencije, postali neka vrsta "metafizičkih klovnova". Naravno, ni ova zamisao nije preterano originalna, ali to i nije ono što je najvažnije; ova krajnje nepretenciozna predstava se i tako ne iscrpljuje u nekom visokomisaonom konceptu, njena osnovna funkcija nije razvijanje složenih značenjskih slojeva. Naprotiv, jedno od najvećih dela dramske književnosti podseća nas, u ovakvoj nepretencioznoj postavci, da je suština pozorišta, ona koja prethodi intelektualnim i društvenim namerama ili ambicijama na planu scenskog izraza, slobodna, nesputana i radosna igra.

Iz istog broja

Pozorište

„Bash“ (Bečki festival)

Katarina Vešović

CD: Letnje ploče (2)

Tricky, Tool, Tindersticks, Jeff Buckley

Slobodan Vujanović

Prvi prevod "Uliksa" na srpski

Prevratnička knjiga

Nebojša Grujičić

Hronika Miloševićevog robijanja: dokument ili pornografija

Šta je Upravnik video

Teofil Pančić

Enki Bilal u Beogradu

Plava boja pepela

Zoran Penevski

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu