Kultura

Intervju – Vida Ognjenović

Obnavljanje vrednosti

"Ponekad mi naša stvarnost deluje kao permanentni sabor trubača, gde mi pokušavamo da nadtrubimo svoje gubitništvo, umesto da se dogovaramo o načinu kako da se iz njega iskobeljamo"

Piše: Sonja Ćirić
Obnavljanje vrednosti 1

Nekoliko je povoda razgovoru koji sledi – ako je za razgovor sa Vidom Ognjenović uopšte potreban poseban povod: u Narodnom pozorištu upravo priprema Sofoklovog Cara Edipa – premijera na Velikoj sceni je planirana krajem oktobra, Jugoslovensko dramsko pozorište počinje sezonu njenom predstavom Don Krsto, koprodukcijom sa Budva Grad teatrom, premijerno izvedenom u ambijentalnoj verziji ovog avgusta kada je dobila i nagradu za dramsko stvaralaštvo Grad teatra, priprema regionalnu konferenciju PEN centra i mrežu PEN centara Balkana, njen roman Preljubnici u izdanju Stubova kulture dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu prošle godine, i tako dalje.

Najpoznatija je po predstavama: Maj neim iz Mitar, Kanjoš Macedonović, Jegorov put, Trus i trepet, Mileva Ajnštajn, objavila je devet knjiga drama, zbirke priča Otrovno mleko maslačka, Stari sat, Najlepše priče Vide Ognjenović i Izabrane i nove pripovetke, romane Kuća mrtvih mirisa i Preljubnici. Njena dela su prevedena na nekoliko jezika.

Vida Ognjenović je po obrazovanju reditelj i pisac, zatim i predsednik Srpskog PEN centra, potpredsednik i jedan od osnivača Demokratske stranke, pedagog, predsednik Saveta ovogodišnjeg Bitefa, doskorašnji ambasador u Norveškoj, prevodilac. Ali, pre svega, Vida Ognjenović je Dama.

"VREME": Počnimo od nečeg što se još nije desilo, od Sofoklovog Cara Edipa, čiju adaptaciju pripremate u Narodnom pozorištu. Mitovi su deo naše svakodneviceda li ste se zbog toga odlučili da nas suočite s jednim od njih? Šta bi se desilo da Edip nije nadmudrio Sfingu?

VIDA OGNJENOVIĆ: Bio bi junak šablonski obične dvorske priče o smeni vladara. Ako bi ga, naime, zavidljivi bogovi ostavili na miru, ne bi postao car Tebe, već bi živeo u rodnom Korintu na roditeljskom dvoru, kao carević. Prirodna smrt oca Poliba oslobodila bi ga strepnje od ranijeg proročanstva da će biti oceubica i carska kruna bi mu pripala po naslednom pravu. Drugim rečima, priča bi bila toliko predvidiva da pesniku, mitotvorcu ne bi ni zapala za oko…

Niti bi bila toliko privlačna za pozorišno prikazivanje.

Ne, jer izgleda da bi bila suviše prizemna čak i za španske serije.

Rođeni ste u Crnoj Gori, ali ste tamo proživeli samo prvih nekoliko godina. Ipak, ona je česta tema vašeg dramskog stvaralaštva. Kako biste objasnili tu inspiraciju?

Ne bih rekla da sam pisala drame o Crnoj Gori, već sam koristila neke mitske priče i junake iz tamošnjih krajeva. Ne umem da baš objasnim zašto, znate, teško je do kraja definisati puteve književne inspiracije. To u stvari govori da ona i ne postoji u onom romantičnom obliku o kojem se uči u školi. Reč je možda o nekoj vrsti privlačnosti motiva. Ideje su zapravo lutajuće, baš kao i motivi, neobični sižei i pripovesti o zanimljivim junacima. Kad i kako se opredeljujemo za njih može biti stvar različitih okolnosti. Nije redak slučaj da nas neka priča, ili motiv o nekoj ličnosti prosto progone i stalno se zalećemo da pišemo o njima, obećavamo to i sebi i drugima, al’ nikad se to ne dogodi. Ko zna zašto…

Kako bi u ovom vremenu živeli vaši dramski likovi Mitar i Kanjoš Macedonović?

Čemu taj pogodbeni način. Oni obojica žive i sada, kao deo duge povorke od milionske grupe iseljenika, ili radnika u inostranstvu. Mitar danas prvo više meseci provede u redu i čekanju za vizu, a zatim putuje avionom, najčešće sa porodicom, i to ne samo u Ameriku već u Australiju, na Novi Zeland, ili u Južnu Afriku, u predele za koje njegov predak nije ni znao. Možda je malo bolje obavešten o tome kuda ide, jer je o tim zemljama ponešto naučio gledajući TV. Video je neke predele i gradove, ima fotografije koje mu je slao rođak, zajedno sa pozivnim pismom. Kod njega će se smestiti za početak. Pa ipak nije ništa manje preplašen, zabrinut i izgubljen. Često ga vidimo u avionu kako široko gestikulira pokušavajući da cvokotanjem objasni stjuardesi da mu odnekle duva pravo u lice, pa mu dete već kašlje. Kold, kold, pomaže mu žena, prisećajući se školskog znanja engleskog. Današnji Mitar ima bolje uslove za iseljavanje, ali isti su strahovi, iste zebnje i muke.

Obnavljanje vrednosti 2

Kanjoš upravo završava obuku za UN vojnika. Srešćemo ga kasnije u Avganistanu, ili Iraku, ili već gde bude bilo potrebno. Ja sam u svom komadu o njemu izmenila mitsku priču. Kanjoš ne ubija Furlana, nego se s njim sprijatelji. Furlan se slučajno utopi kao neplivač, dok Kanjoš na sve načine pokušava da ga spase, a zatim gorko oplakuje svoga prijatelja. Današnji Kanjoš će, međutim, kao dobro istreniran vojnik, vršiti svoju dužnost i za to dobijati odlikovanja.

Drama Don Krsto, za koju ste ovog avgusta dobili nagradu Budva Grad teatra za dramsko stvaralašto, najavljivana je kao drama o veselim gubitnicima. Da li bismo mogli i sebe da svrstamo u tu grupu?

Ne znam ko je izrekao tu oksimoronsku formulaciju da je Don Krsto drama o veselim gubitnicima. Pisac, kao što znate, nije odgovoran za tumačenje onoga što je napisao. Šta da kažem na vaše pitanje o tome da li bismo mogli da se vidimo kao veseli gubitnici. Pa ponekad mi naša stvarnost zaista deluje kao permanentni sabor trubača, gde mi pokušavamo da nadtrubimo svoje gubitništvo, umesto da se dogovaramo o načinu kako da se iz njega iskobeljamo.

Predstavu Don Krsto će početkom oktobra videti i Beograđani, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje je koproducent ove festivalske predstave. Da li je to najava zvaničnog obnavljanja saradnje Budve i Beograda, nakon nekoliko godina izvesnog zahlađenja odnosa?

Jeste, ovaj zajednički posao je producentski odlično vođen, što dokazuje da beogradska pozorišta i budvanski festival treba da nastave da rade festivalske predstave koje će se igrati tokom godine na zatvorenim scenama. Koji festival danas sebi može da dozvoli luksuz da radi predstavu sa brojnim ansamblom, saradnicima i energijom i da se igra samo nekoliko puta u kratkoj festivalskoj sezoni. Smatram, recimo, da je odlična budvanska izvedba Šekspirove Bure, u režiji Slobodana Unkovskog, surovo proćerdan vrhunski rezultat. Mogla je još da bude na repertoaru nekog beogradskog pozorišta da je bilo pravog saradničkog dogovora.

Nakon premijere Mileve Ajnštajn u beogradskom Narodnom pozorištu komentarisano je da ste predstavom definisali vaš stav o odnosu ljubavi i dužnosti. Kako biste ga definisali rečima?

Rekla bih da je dužnost bez ljubavi opresivna prisila, ljubav bez dužnosti prijatna, ali površna i prolazna slučajnost.

Zbog Mileve Ajnštajn ušli ste u Narodno pozorište koje ste osam godina ranije morali da napustite. Tada je na vašem primeru svima pokazano i predočeno kako može da deluje vladajuće političko mišljenje. Sada je demokratija, ali se rečenica "to drži taita stranka" nije izgubila. Da li je na izbor najnovijeg ministra kulture uticala partijska pripadnost kandidata?

Koliko znam, sadašnji ministar kulture, prvak našeg glumišta, Voja Brajović jeste demokrata po političkom ubeđenju, ali nije član nijedne stranke. Inače, stranačka pripadnost je kod nas još važan činilac u postavljanju ljudi na rukovodeća mesta, jer su i razlike u političkim pogledima na ključne strateške odluke velike. Nadam se da će se to vremenom izgubiti.

Da li u romanu Preljubnici ima autobiografskih elemenata?

Nema. Osim interesovanja za dela dveju književnica: Virdžinije Vulf i Anice Savić-Rebac, i nekih svetonazora o srodstvu, nemam mnogo zajedničkog sa junakinjom svog romana.

Kaže se da kultura najlakše spaja ljude. Kakva su bila vaša iskustva dok ste bili naš ambasador u Norveškoj?

Veoma dobra. Komunikacija je po definiciji sinonim kulture. Kulturne vrednosti su, inače, najbolja spona među narodima i ta je veza trajnija od drugih, jer se te vrednosti stalno obnavljaju. Ako se to zanemari, kao što je kod nas, zbog siromaštva i nebrige, često slučaj, zaostajemo u svemu. Neko će reći da trgovina najbolje povezuje svet. Ne slažem se. Ne zaboravimo, trgovina sa kulturno zaostalom zemljom je zapravo kolonijalna eksploatacija.

Počinje Bitef, redak trejdmark naše kulture prepoznatljiv i uvažavan i u svetu. Ove godine se zbog njegovog naslova "I to je pozorište" očekuje neštoradikalno. Da li i vi mislite da pozorište može da bude, pa i da jestesve?

Da, sve može da se pretvori u pozorište pod uslovom da postoje dva neophodna učesnika: glumac i gledalac.

Na nedavnom kongresu Međunarodnog PEN centra u Senegalu pokrenuli ste ideju o stvaranju balkanskog PEN centra. Koliki je autoritet naše književnosti na Balkanu?

Veći nego što je javnost o tome obaveštena. Naši pisci su prevođeni na sve balkanske jezike i objavljivani u visokim tiražima. Tome najviše doprinose prevodioci kao što su Gančo Savov u Bugarskoj, ili Gaga Rosić u Grčkoj. Zahvaljujući prevoditeljki Rosić koja je tamošnjoj kulturi predstavila veliki broj naših pisaca i knjiga, naša književnost je u Grčkoj prisutna bezmalo u rangu zastupljenosti autora sa velikih svetskih jezika. Što je još važnije, naše knjige imaju čitalaca u zemljama Balkana, a to je razumljivo, budući da su nam mitovi, nasleđe i tradicija izmešani.

Na internet encikopediji Vikipediji, između ostalog, piše i da ste "free thinker". Učenje naroda slobodi mišljenja je, moguće, vaša najteža misija.

Ne znam šta da vam kažem. Slobodno mišljenje je kod nas još opasna sintagma. Jeste da nema više ideološke opresije, ali se zato sloboda govora shvata kao prilika za proizvoljno trućanje o svemu, svačemu i svakome, bez uzmaka, skrupula, ukusa i moralnih obzira. Naš javni forum je zbog toga, sa časnim izuzecima, zatrpan kičem, zacenutim isključivostima i škrgutanjem očnjacima. Slobodno mišljenje i govor se od toga načina, po mom mišljenju, razlikuju. Najpre po tome što je rasuđivanje oslobođeno od obaveze da bude jedno i neporecivo. Slobodno mišljenje je otvoreno i odgovorno istraživanje istine, ali sa svešću da se do nje teško dolazi. Nasuprot je svakoj diktaturi, pa i diktaturi vrline. Ko god misli da je istina samo ono što on kaže, ogrešio se o sam proces, jer mišljenje je zapravo stalna provera onoga što mislimo da je samo po sebi jasno.

Iz istog broja

TV manijak

Alo, ođe mobilni

Dragan Ilić

Bitef 2007

I to je pozorište

Olga Dimitrijević

Odlazak najvećeg – Lučano Pavaroti (1935–2007)

Adio, maestro

Đorđe Matić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu