O srodnosti melodrame i didaktičnosti

I pored toga što nauka ni približno ne spada u primarnu sferu naših zanimanja i sklonosti, iskustvo nas uči da u njoj, uz sav taj univerzum formula i utabanih procesa, nikako nema prostora za histeričnu rigidnost i isključivost; isto tako, gledalačka “kilometraža” daje nam dovoljno ubedljive osnove za uverenje da čistunstva i jasnih granica nema ni na planu poimanja specifikuma svakog od filmskih žanrova (a isto važi i za podžanrove pa i metažanrove). Rafaela Moan je u studiji Filmski žanrovi (s francuskog preveo Aleksandar Luj Todorović, a 2006. godine objavila izdavačka kuća Clio), između podosta toga drugog domišljatog i vrednog, istakla i sledeće: “… Žanr postoji samo ukoliko je neka zajednica spremna da ga prihvati. Prema semantičko-sintaksičkoj definiciji Rika Altmana, pojava i prihvatanje žanra zavise od uspostavljanja stabilne semantike i sintakse, to jest od uspostavljanja filmske formule koju su gledaoci u stanju da prepoznaju i koja povezuje filmove na različitim žanrovskim nivoima. Uspostavljanje i korišćenje ovog semantičko-sintaksičkog obrasca pretpostavlja da oni koji naprave ʼžanrovski filmʼ (producenti, scenaristi, reditelji…) mogu da ga osmisle i snime tako da se on uklopi u taj žanr, kao i da gledaoci mogu da ga kao takvog prepoznaju. Prema tome, neophodno je da publika prepozna žanr kome neki film pripada, da ga identifikuje i da prihvati semantičko-sintaksički obrazac čiji je cilj da tom filmu obezbedi uspeh i dugovečnost.”

U tom smislu, naravno, čak mimo objektivnih i vazda krutih brojki koje se tiču bioskopske posete, odnosno broja gledalaca koji su načinili onaj izrazito krupan korak (ne samo u vidu svesne ekonomske odluke koja ga prati) od prihvatanja saznanja da određeni film postoji i da je nedavno/upravo stupio u kino-ponudu, pa do samog odlaska u bioskop, biće zanimljivo pratiti kako će publika reagovati na film Čuvari formule (raniji/radni naziv Lančana reakcija je u međuvremenu postao “teglajn”) u režiji Dragana Bjelogrlića. Ovaj film je sada pred širim gledateljstvom, u ponudi ovdašnjih bioskopa, u svom “prirodnom habitatu”, dakle dalje od statusa uvek nezgodnog filma-slučaja (ovde konkretno – filma koji je umalo postao nacionalni predstavnik u trci za Oskara u kategoriji najboljeg međunarodnog filma), te je pravi trenutak za susret sa onima kojima se prevashodno i obraća – na prvom mestu i sada posetiocima bioskopa. Koji, povrh svega, treba da iznesu sud i barem implicitno pokažu da poimaju i prihvataju žanr kojim je ova priča zaodenuta i kojem, ne samo u svetlu proskribovanih semantičko-sintaksičkih odrednica i formula (!), Čuvari formule nastoje da pripadaju. Izabrani okvir je (kao i u slučaju filmskog diptiha Montevideo… i Toma istog reditelja) melodrama, s tim da je ovde nešto odrešitije i rizičnije data u vidu medicinske drame i rekreacije stvarnog slučaja sa jasnim implikacijama i vezama sa sadašnjim trenutkom. Melodrama, možda katkad u svojoj biti “najrazbarušeniji” filmski žanr, ipak je kodirana pojava i terminološka stavka, a u Čuvarima formule data je u vidu pola veka i kusur stare povesti o boravku srpskih naučnika ozračenih u nuklearnom reaktoru u Vinči na hitnom i, kako će se ispostaviti, rizičnom pa i revolucionarnom lečenju na klinici u Francuskoj.

Između ostalog, melodrama meritokratski i moralistički iziskuje da makar relativan srećan ishod (doduše i naravno, ne za sve aktere priče) sleduje onima koji pobede nedostatnosti vlastitih karaktera, a to je u Čuvarima formule jasno naglašeno. Makar u slučaju dva ključna aktera – srpskog pacijenta (pogibeljnog i suštinski neposlušnog naučnika, vođe projekta u Vinči) i francuskog doktora (barem jednako sklonog klinču s autoritetima, a pored toga i nemirnog i nepopravljivo razmahanog duha na putu ka višim istinama). Međutim, Bjelogrlićevi Čuvari formule u tom domenu pokazuju nepotrebno čistunstvo, i svakako bi im dobro došlo vidljivo odstupanje od te formule i takve formuličnosti barem na mahove i u izvesnim aspektima. Ta privrženost odrednici žanra, koja je davnih dana postala uvrežena pa potom okoštala, a onda posledično i samim tim i upitna tropa, ovde je izrodila predvidivost, koja ima sigurno mesto u “genetskom kodu” melodrame kao žanra poput svakog drugog, ali koja je autorima i eksponentima ove priče nepovratno omeđila prostor u značajnoj ravni gledalačke empatije i identifikacije sa likovima priče, što sa sobom nužno i poželjno nosi i svojevrstan tobogan emocija kojim gledaoci žude da prođu i protutnje. Jednostavno, stiče se utisak da se autori odveć sramežljivo kreću po samoizabranom prostoru ove priče (a da to ne proističe iz činjenice da je u pitanju ekranizacija stvarnih i, dakle, faktografski proverljivih događaja, odnosno o prenošenju Milašinovićeve knjige Slučaj Vinča u filmski medij), na šta se nadovezuje nepotrebno kruta vera u dramaturški potencijal “sudara” oprečnosti između udarnih protagonista ove povesti.

Jer ovde u znatnoj meri i na prominentnoj poziciji unutar strukture same priče (u delo sprovedene u obliku društvene hronike, doduše svedenijeg i sputanijeg zamaha) pratimo koliziju oprečnih mentalitetskih i svetonazorskih skupova vrednosti – srpski pacijenti su skloni hedonizmu, euforiji, kao i melanholiji i fatalizmu, kada postane očigledno da se stvari kreću u nepovoljnom i možebiti egzistencijalno fatalnom smeru po njih same, dok kod francuskih naučnika imamo neutaživu i nepokolebljivu veru u moć novih i novih pokušaja, kao i nemogućnost da suštinski pojme razbarušenost onog drugog i drugačijeg. Melodrama jeste skup komplementarnih i u međuvremenu osvedočeno učinkovitih kodova, ali svako novo posezanje za njom istovremeno predstavlja i priliku da se ta isprobana formula razdrma i proigra, a u Čuvarima formule nemamo dovoljno dokaza da je tako nešto bila namera, što pak stupa u počudnu kontradikciju sa prevratničkim porivima očito ne samo dovoljno odvažnih likova koji su u fokusu priče ovog filma.

Ova se priča, dakle, tiče događaja iz prošlosti, što je, mimo imena najznačajnijeg od svih tu okupljenih autora, dovodi u jasnu analogijsku vezu sa prethodnim Bjelogrlićevim filmskim režijama, te je ishod na tom planu u skladu sa očekivanjima – prošlost je u Bjelogrlićevom viđenju uvek bezbedno ukotvljena sasvim blizu odrednice retro-šika; i to je sasvim legitiman izbor, sada već i potvrđen i opravdan manir, u smislenoj vezi sa korenom i najviđenijim aspektima ove priče. U tom pogledu, Čuvari formule donose dostatna scenografska i kostimografska rešenja, baš kao i dovoljno uverljive zahvate po pitanju oslikavanja duha izabrane ere, i tu se ovom filmu nema šta krupnije zameriti. U redu je i pristup događajima, tim pre ako se iz svesti ne izgubi neprolazna potreba filma da domašta priče koje nastoji da ispriča i predoči filmskim jezikom (najposle, i sam prethodni Bejelogrlićev film, Toma, u zvaničnim medijskim saopštenjima predstavljan je kao “impresionistički biografski portret”), a na mestu, premda suštinski zbilja upitan, jeste upliv motiva tajnih službi, očigledno u smislu filmskog motiva tako važnog ovdašnjim filmskim “pripovedačima”. Na stranu opšta uprizorenost i konsekventnost na polju izraza i prikaza događaja, Čuvari formule u izvesnoj meri problematizuju svoju sveukupnu vrednost na dva bitna “fronta”. Naime, ovom filmskom prikazu pominjanih događaja nedostaje zamaha koji je krasio prethodne filmove u režiji Dragana Bjelogrlića, te se deo dramskog i značenjskog potencijala iscrpi u podužim sekvencama koje se nižu i sa sobom nose detaljističke dijaloške razmene na, recimo, ona metaforička 33 obrtaja. A tu je i sasvim izlišna didaktičnost (pre)naglašena u završnom monologu doktora Popovića (lika koji tumači Radivoje Bukvić), i to ne samo stoga što melodrama nikako ne trpi tako ogoljenu didaktičnost kojom se iznova u prvi plan gura ono što su gledaoci već i sami jasno shvatili. Pomenuti manjak zamaha učinio je i da je većina likova, mimo konkretnih i sasvim korektnih i svrsishodnih glumačkih kreacija koje ih prate, zastala na poziciji funkcije, uz izuzetak ubedljive iluzije tragizma vitalističkog Živote i retkog primera čvrstine doktora Matea, te se (u skladu s tim) u glumačkom ansamblu izdvajaju upravo Ognjen Mićović i Aleksis Maneti.

Melodrama nas uči i empatiji i podrobnijem razumevanju tuđih namera i mogućnosti, te s tim u vezi nije zgoreg podvući da, i pored gore iznetog i obrazloženog, Čuvari formule svakako pripadaju “gornjem domu” ovdašnje i regionalne filmske ponude, očekivano se nametnuvši kao profilisan i profesionalan rad zasnovan na dovoljno zanimljivoj crtici iz (naše nuklearne) prošlosti, pri čemu je aktuelan sociopolitički okvir sa globalnog plana pridodao nešto aktuelnosti i vidljivije kopče sa ovim trenutkom. Nema ovde navijačke strasti i lahoraste biti Montevidea… kao podsećanja na prizore iz bolje prošlosti, nema saharinskog sentimenta i derta znanog iz Tome, ali Čuvari formule jesu i crowd-pleaser, te se lako prate i gledaju; to svakako stoji, a sve drugo na stranu, na krajnjim primaocima ove poruke sa melodramskih stvaralačkih adresa je da procene da li, po njihovim ličnim merilima i sudovima, Čuvari formule pružaju dovoljno argumenata u prilog vlastitoj žanrovskoj tezi i prirodi. A ako ćemo iskreno, u iskustvenom smislu i na duže staze uvek su ponajpre dobrodošli filmovi sa kojima se može polemisati. ¶