Kultura

Sećanje: Miomir Grujić Fleka

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu 2

Rupa

foto: promo

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu

O Flekinoj umetnosti će se tek pisati. Njegova zaostavština je ogromna, slojevita i kompleksna, raštrkana u različitim sferama. Nužno je obraditi je iz više uglova – idejno, etički, estetski, fenomenološki. Ostavio je značajan trag, pre svega u načinu mišljenja

“Da li je umetnik savest društva? Da li je umetnik bolest društva? Da li je umetnik ogledalo društva? U svakom slučaju – on je tu da postavlja pitanja i sebi i okolini. Da podstiče ljude da postavljaju pitanja sami. Za iznalaženje bilo kakvog odgovora bitno je, za početak, postavljati pitanja. To je šok terapija bez anestezije: kada ljude privedeš pred ogledalo i nateraš ih da vide sve ono što su uporno odbijali da vide. Taj proces pojedinačne, pa onda i kolektivne samospoznaje nije moguće ni odlagati ni eskivirati. Ko ste, šta ste i kuda ste krenuli?”

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu 3

Ove reči istrgnute iz gotovo manifestnog intervjua datog 1994. beogradskom magazinu za kulturu i umetnost “Eterna”, odzvanjaju svojom aksiomskom aktuelnošću i danas. Razgovor zabeležen u jeku ratova vođenih na teritoriji urušene Jugoslavije, uz prateći raspad civilizacijskih normi i posledični embargo u kojem se većinski preživljavalo na teritoriji Beograda, mogao se voditi bilo kad, bilo gde. Ipak, nije naodmet istaći da je ovaj iskaz iz doba naoko drugačijeg od današnjeg, objavljen u gradu okruženom sa svih strana žandarmerijskim kontrolnim punktovima i poplavom vešto rukovođenog i nadziranog kriminala koji je, ispostavilo se, sve vreme služio dvojako – za prelivanje dojučerašnjih javnih dobara u novostečeni kapital unutar vladajuće vrhuške i kao efikasan metod zastrašivanja stanovništva. Ali ovo je, navodno (kako to najčešće biva), priča o nečem drugom.

Umetnik o kojem je ovde reč svet je ugledao 1954. u Šapcu, evidentiran u matičnoj knjizi rođenih kao Miomir Grujić. Polovinom sedamdesetih dolazi u Beograd na studije prava u vreme obeleženo postšezdesetosmaškim previranjima u društvu, od kraha Maspoka u Hrvatskoj i sloma Liberala u Srbiji, progona Crnog talasa i hapšenja Lazara Stojanovića i Mihaila Đurića, do uspona rokenrol scene, omladinske štampe i nove umetničke prakse koja se odvijala u Studentskom kulturnom centru. U isto vreme vrvelo je u svetu, nonkomformizam postao je vodeća mantra u borbi protiv oveštalosti vladajućeg poretka što buržoaskog što realsocijalističkog, oba s imperijalnim tendencijama, sve se ljuljalo i – ništa. Ali sedamdesetih je još izgledalo kao da su trajnije promene moguće, preobražaj iza ugla, antikolonijalizam, gradska gerila, sindikati, protesti, štrajkovi, eksperimentalna muzika, erotika, nekonvencionalni filmovi, Bouvi, Fasbinder, Emanuela, Enriko Berlinguer i evrokomunizam. Duh epohe kao plodno tle za razvoj kritičke misli s različitih izvora.

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu 4
foto: vesna pavlović

Na prelasku sedamdesetih u osamdesete Miomir Grujić upisuje slikarstvo na beogradskoj akademiji u trenutku kad svet zahvata niz promena koje će usloviti stvaranje poretka kakav poznajemo i danas. U Svetu stolicu je zaseo teolog iz Krakova, u Dauning strit Čelična ledi, u Belu kuću kauboj iz holivudske B-produkcije i pojavio se humani imunodeficijentni virus poznatiji kao HIV – četiri jahača postmoderne apokalipse. Svet je zapravo lagano tonuo u neokonzervativizam putem deregulacije države blagostanja po neoliberalnom (sic!) modelu uz floskulu da je država teret, tržište jedini regulator, konkurencija slobodna, te će, kad bogati postanu još bogatiji, biti više i za nas ispod stola. Sve dojučerašnje društvene prakse glavnog toka gurnute su na marginu, laburiste i socijaldemokrate u vodećim zemljama zapadne hemisfere zamenili su demohrišćani i torijevci, u bioskopima ste umesto Rolerbola gledali Top gan, a rokenrol kao izvorište uličnih i klupskih potkultura postaje spektakl i seli se na stadione.

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu 5

“Lični napor ka uspostavljanju celovitog bića. To je sve što individua može da učini za sebe i najviše što može da priloži kolektivu. Ali, taj projekat je neostvariv među ljudima, u okviru zajednice. Tim poslom se oduvek odlazilo ili u pustinju ili u pećinu. Urbani adept tu dobrovoljnu izolaciju postiže silaskom u simboličku pećinu, u ‘Underground’. Dole, pod zemljom, pod užasnim pritiskom i strahovitim temperaturama – kristališu se dijamanti.”

Tokom studija slikarstva, uveliko ostvaren u omladinskoj i studentskoj štampi svog doba kao kolumnista i urednik, Miomir Grujić čini ključni zaokret – 1984. postaje programski urednik kluba studenata FLU, kolokvijalno zvanog “Akademija” i, istupajući istovremeno u javnosti s upečatljivim stvaralačkim opusom pod imenom Fleka, postavlja temelje jedne nove paradigme koja je obeležila ovdašnje društvo u vremenima koja su usledila.

Nikad ništa u ovom životu nije bilo niti će ikada biti kao noći između 1984. i 1994. provedene u suterenu kuće advokata Marka Stojanovića, viceguvernera Narodne banke i fotografa amatera rodom iz Šapca, impozantne građevine u Knez Mihailovoj, u kojoj su smeštene slikarske klase, s ulazom na adresi Rajićeva 10. Prostor u podzemlju ovog neorenesansnog zdanja iz 1889. rađenog po nacrtu Konstantina Jovanovića, bio je u tom periodu epicentar kontrakulturnog života Beograda. Stvoren je čitav jedan univerzum za koji se nemali broj nas zakačio instinktivno ne bi li preživeli. To tad nismo znali na način na koji se ukazuje danas jasnije no ikad.

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu 6

Fleka je u tom prostoru svesno objedinio sva dotadašnja iskustva, nastojanja i prakse ovdašnjeg života kao temeljno urbanog i progresivnog, referentnog polja slobode – od avangardi dvadesetih i zenitizma do gluvarenja, od konceptualizma do mode, od nastupa domaćih i stranih zvezda do performansa anonimusa, od akcione poezije do flipera, od alternativnog pozorišta do kabarea. Sve se to odvijalo u katakombama noćnog kluba sred socijalizma. U kojem se isključivo služilo Bipovo zidarsko svetlo pivo i sok. Koji su vodili, opsluživali i čistili studenti. Čije se radno vreme kretalo od 10 uveče do pola 2, pa 4, da bi na kraju radio do 6 izjutra. Svakog dana u nedelji, tokom koje bi radnim danima prošlo i po 500 ljudi za veče, a vikendom i 1000. Zidovi su bili islikani žestoko, u duhu vremena, od strane samih studenata i ta postavka se menjala intenzivno tokom godina. Tako skrojen ambijent predstavljao je jedinstveno iskustvo za sve, uvodeći mase željne provoda u autentičan prostor rađen po meri aktuelnih radikalnih umetničkih trendova. Tako je među ‘plebsom’ počela da se širi jedna slika o mogućem svetu drugačijih nastojanja, koji je tu nadohvat ruke i izvodljiv, za koji nije bio potreban veliki novac da bi se pokrenuo i opstao. Celokupna filozofija uradi sam i umreži se praktikovana je otvoreno uvlačeći se pod kožu galeriji likova u okviru večernjeg izlaska i zabave.

Krajem osamdesetih, spletom nepovoljnih zdravstveih okolnosti, Fleka iznenada ostaje bez vida. U tako zatečenom stanju, pravi još jedan lucidan, autorski ingeniozan iskorak. Fizički onemogućen da slika, svoju kreativnost pretače u audio-performans pokrećući Radio šišmiš, tročasovni multidisciplinarni pačvork u duhu antičkog foruma, tokom kojeg su se preplitali duhovi i demoni ovdašnje zajednice u samopokrenutom rastakanju. Taj format zvučne slike i filma koji se emitovao u ciljano profetskom diskursu od ponoći do 3 ujutru između ponedeljka i utorka na Radiju B92, predstavljao je steg slobode u spolja zatvorenom, a iznutra zarobljenom društvu devedesetih.

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu 7

“Propast u totalu i totalitetu. Totalitarna propast. Na sceni su Glupost, Primitivizam, Pohlepa i Laž. To su imena jahača ovdašnje apokalipse. Tradicionalni pristup: niko ništa neće da vidi, čuje i zna. Neznanje je ovde oduvek važilo kao izgovor. Kratka dijagnoza: anarhističko-komunističko-pravoslavni kameleonizam. Dobitna kombinacija – simbioza hajdučkog i podaničkog mentaliteta. Sve pozicije i opozicije, koncepcije i kontracepcije, deluju mi podjednako tragikomično. Većinski čovek je, po sopstvenoj meri i ukusu, u sve strukture društva izgurao i delegirao smešne pseudoelite. Ništa je postalo veće od svega, a život se smanjio na ljudsku veličinu. To je ovde mali format, minijatura. Ja lično nemam nikakvih pritužbi. Važno je da je narodu dobro i ne razumem one koji se žale na tiraniju. Pa tiranija je ovde istorijski zapamćena kao jedini delotvoran oblik vladavine. Za moj ukus, umesto ovog primitivnog oblika vredelo bi pokušati, barem za promenu, s malo prosvećene tiranije. Ukoliko to sa stanovišta cenjenog naroda i aktuelnog režima ne predstavlja suviše neprihvatljivu razliku. Čak i da postoji sveopšta saglasnost u pogledu pomenutih promena, teško da bi se našli igrači sposobni da to sprovedu. Uostalom, tim koji je trenutno u igri odlično zabavlja narod, a kada đavo odnese šalu, sve će, po dobro poznatom običaju, biti rešeno uz upotrebu sekire.”

O sebi sve najgore ili srećni dani u Kenjigradu 8

Tokom ratnih preoblikovanja teritorije Jugoslavije 1992, osmišljava i vodi tokšou “Linija EX” na novopokrenutom Art TV-u, nastupajući u istom maniru, nesputano. U jeku sankcija i hiperinflacije 1993, nedugo po Miloševićevom nasilnom postavljanju svojih kadrova na čelo svih republičkih institucija kulture, pokreće projekat Urbazona kao vid otpora u obliku vaninstitucionalne produkcije događaja u kulturi i umetnosti koji su uključivali izložbe, koncerte, štampu, izdavaštvo, tulume, inscenacije, plakatiranja, uz učešće poznatih i neafirmisanih autora, raznorodne publike, aktivista, otpadnika, prolaznika i opšte uzev svakog ko bi se zatekao u blizini, što je u velikoj meri homogenizovalo zajednicu koja je počela da se otvara šireći inicijalna iskustva kao plamen. Krajem iste godine započinje saradnju sa škotskim arhitektom i rediteljem Markom Hokerom (1964–2014) na dokumentarnom filmu Zombietown (1995) u produkciji Channel 4 britanskog BBC-a o životu alternativne scene u Beogradu pod embargom. Iz te saradnje dolazi i do susreta u Beogradu s dvojcem KLF, Bilom Dramondom i Džimijem Kotijem, koji krajem 1995. uključuju Flekin glas kao lajtmotiv pesme The Magnificent objavljene, pod za tu priliku izmenjenim imenom benda – One World Orchestra, ni manje ni više nego na kompilaciji The Help Album fondacije War Child koja prikuplja sredstva za decu pogođenu ratom u Bosni. Upad i nasilno preuzimanje Radija B92 od Miloševićevog režima početkom NATO bombardovanja 1999. bio je ujedno i kraj Šišmiša. Desetog oktobra 2000. svega pet dana po svrgavanju omražene vlasti, Fleka potpisuje možda i najznačajniji tekst u svom opusu, proglas naslova Prigovor savesti, istinsko remek-delo upozoravajućeg, manifestnog istupa slobodnog čoveka, koji bi po svim parametrima humanizma zasluživao da se objavljuje redovno u medijima na kraju kalendarske godine kao opomena iz koje bi možda jednog dana smogli snage i pokušali da izvučemo pouke za život koji nam predstoji. Ali to se nikad neće desiti. Preminuo je leta 2003.

O Flekinoj umetnosti će se tek pisati, u to sam duboko uveren. Njegova zaostavština je ogromna, slojevita i kompleksna, raštrkana u različitim sferama. Nužno je obraditi je iz više uglova – idejno, etički, estetski, fenomenološki. Ostavio je značajan trag, pre svega u načinu mišljenja. Bio je slikar superiornog, ekspresivnog gesta, čiste misli i jasnog izraza. Način na koji je oslobodio sebe u slikarskom postupku prelio je na sredinu u kojoj se formirao. U tom smislu nije preterano reći da je bio najistrajnija i najuticajnija figura u kreiranju beogradskog društvenog i kulturnog miljea od osamdesetih pa do ovog kakvog poznajemo danas. Obimna monografija u izdanju Remonta daje upečatljivu sliku o autoru i vremenu u kojem je stvarao. Prošlogodišnja izložba u Salonu muzeja savremene umetnosti i ovogodišnja u galeriji B2 (koja traje do 26. avgusta) dale su značajan doprinos u formiranju građe i predstave o sudbini jedne nesebične i nesvakidašnje autorske ličnosti i vremenu koje ga je tvorilo.

“Beži, Zombi, beži… Kako si mali… Preplašen… Al’ sloboda je čudna stvar, Zombi…Svako je slobodan onoliko koliko može da podnese. Onoliko za koliko može da se izbori. Nemoj da bežiš, Zombi.”

Najbolje tek sledi.

Iz istog broja

Sarajevo Film Festival 2022.

Četiri ženske priče

Zoran Janković

Novi prevod

Sve samo ne običan bend

Dragan Ambrozić

Teorija

Ovladavanje autonomijom pojedinca

Aleksandar Ostojić

Jedno čitanje

Leksikon za Borisa Davidoviča

Nenad Rizvanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu