Svako je vreme dobro vreme za novo izdanje Časa anatomije, ali ovo sadašnje kao da je najbolje moguće: čak i skoro dve decenije mrtav, Danilo Kiš i dalje ume sam najbolje da se brani od novog talasa pokušaja da se njegova ličnost i delo ospore – zapravo: oblate – odozdo, iz mišje perspektive, sa pozicije nekakvog grotesknog, ali ne i bezopasnog „neojeremićizma“. Retorika napada ovaj je put čak mnogo brutalnija i eksplicitnija, u skladu s duhom vremena i (ne)prilika u potkontinentalnom vilajetu. A opet, nema tu ničega uistinu novog: sve je to, mada uglavnom potuljenije, bilo već izrečeno vo vremja ono, u sezoni 1976-1977, dok je u Belom Svetu Bog uzaman spasavao Kraljicu od poganog jezika Džonija Rotena, a u našem se socijalističko-patriotskom svračijem zakutku dokono koliko i nesuvislo i bezobrazno, prvo po kafanama a posle i po novinama, razglabalo o iz domalog prsta isisanom „slučaju Kiš“, o famoznoj aferi u kojoj je medijsko-književna čaršija pisca Porodičnog cirkusa sačekala na krivini – vrebalo ga to u zasedi ko zna još otkad – i nabedila ga da je podli plagijator, to jest da se u Grobnici za Borisa Davidoviča kiti tuđim perjem, a dotično ne prijavljuje na književnoj carini (na kojoj su, pak, Kišovi progonitelji neka vrsta večitih Šefova Smene). Ubrzo potom, čaršija je svoju optužnicu – da ne rečem svileni gajtan – proširila i na vaskoliku Kišovu književnu i društvenu pojavnost, na podlo podrivanje osnova socijalističkog nam poretka, na njegovo jevrejstvo, evropejstvo i kosmopolitizam – što su i danas najužasniji mogući grehovi, samo se mrvičak drugačije zovu – i, u skladu s tim, na žalosni, dal’ stečeni ili urođeni, deficit srpskosti njegovog ljudskog i literarnog bića…
ČKALJA: Čudno je to bilo doba, te pozne sedamdesete u SFRJ, u sveopštem se mrtvom moru jednog okamenjenog, naizgled vanvremenog i večnog političko-ekonomskog poretka stvari, gde o bilo kakvoj slobodnoj političkoj raspri nije moglo biti ni primisli, jedino još u i oko umetnosti i književnosti gdešto gdegde uzbibavalo. Otuda nije čudno da je i isfabrikovana „afera Kiš“ neko vreme bila Velika Stvar čak i među onima – dakle: većinom – koji inače drže da se knjiga treba kloniti jerbo u njima svašta piše (što je, pak, u izvesnom smislu nedvojbeno tačno). Doguralo se bilo dotle da je čak i siroti Čkalja u jednom prigodnom TV-skeču igrao Pisca – neimenovanog, jakako – koji je imao jasno podsećati na Kiša, prikazanog, otprilike, kao nekakva odveć ambiciozna i častohlepna zamlata… Na drugoj strani, ono što je piscu učinjeno preko „Duge“, potom i „NIN“-a (iz jedne od njegovih ciklično-i-zakonomerno-se-pojavljujućih idiotskih faza), primer je i zapravo autentična preteča dejstva onog tupoglavog i plitkog, a navalentnog „istraživačkog novinarstva“ kakvo su aktuelni tabloidi usavršili do hiljaduodstotno čiste ogavnosti; ovo će reći da je Kiš u izvesnom smislu možda i prva (javna) žrtva tabloida u posleratnoj Jugoslaviji.
Daleko nadilazeći, to jest kao-uzgredno „transcendirajući“ svoj bedni i nedostojni povod, Čas anatomije se, u ponovnom čitanju (izd. Prosveta, Beograd 2006), potvrđuje kao jedna od onih „kanonskih“ knjiga koje se imaju pročitati nekoliko puta, po jednom u svakoj novoj životnoj, ali i istorijsko-društvenoj konstelaciji, i svaki će se put čitaocu otvorene svesti otkriti neki njeni novi slojevi; tačnije rečeno, nešto preko čega smo prethodni put ovlašno preleteli sada će nam se ukazati kao jedan od ključnih aspekata ove polemičko-esejističko-(auto)poetičke rasprave. Zašto? Zato što će ono što gledamo oko sebe, neka najnovija mutacija našeg tužnog slučaja, naći svoju rezonancu upravo na tim, tek sada zbiljski primećenim stranicama…
S druge strane: ako To što se ostrvilo na Kiša iznova ovako veselo i berićetno džiklja, ako je To odnelo nekakvu otužnu istorijsku prevagu – ne zato što je „bilo u pravu“ nego zato što je većini bilo lakše slediti ga! – zar nije onda i Kišovo goropadno pregnuće nekakva donki(š)hoterija, rasipno zamahnjivanje na vetrenjače? Jeste da ih Kiš pogađa pravo u srce svojim ubojitim argumentacijskim oružjem, ali tamo gde saseče jednu vetrenjaču koja lapara i klopara uprazno, kao da potom iždžikljaju dve nove?! Tja, možda je sve to stvarno tako, ali šta ti drugo preostaje? Biti Sančo Pansa i nije baš neka dostojna alternativa.
PROMENADA: Anno Domini 2006, Čas anatomije i dalje živi kao najbriljantniji polemički spis srpske (i južnoslovenskih?) književnosti druge polovine XX veka; pri čemu ni u onoj prvoj polovini veka nema nikoga do Krleže ko bi mu mogao biti parnjakom, kamoli učiteljem. A njeni glavni „junaci“, od ponešto ružičićevski pompeznog i ispraznog vilozova i vantaste imenom Jeremić M. Dragan – veselnika koji slaže i presuje svoje urnebesno duboke Misli u herbarijum i potom ih katalogizuje, i onda ih tako numerički obrađene ponosno publikuje – preko nadobudnog, a duhom priprostog novinskog nadničara Golubovića – koji će kanda još dugo živeti jedino kao Pigeon, stvarno-fikcionalni kišovski lik! – pa do nesrećnog Branimira „Gospodin Goluža“ Šćepanovića i niza nešto sporednijih, ali ništa manje živopisnih likova, svi su oni, velim, tek sfumatozna, ugluvo promičuća lica iz kakvog pira malograđana ili neke davne banjske promenade na kojoj se lenjo ližu sladoledi i umereno indiskretno zagledaju negližirane gospođice. Utoliko bi bilo najlakše reći, za Daniilom Harmsom, kako svi ti naši fjodori fjodoroviči i stepani stepaniči – tek što smo ih evo upoznali – uopšte nisu zanimljivi, pa je bolje da pređemo na nekog drugog… A opet, više je nego važno iznova, sa ove distance i sa ovim istorijskim iskustvom, videti – ako već ne ko, a onda barem šta je to zapravo naskočilo onomad na Danila Kiša?
Ta smešna smeša pravoverno „socijalističkog“ i zadriglo „srbstvujuščeg“, dodatno izmućkana u jednoj ubogo provincijalnoj „kritičkoj“ retorti, u kojoj je oplemenjena s ponešto beznadežno izanđalog „estetičkog“ mudrijašenja – a sve to su zapravo ključni sastojci diskursa grupe književnih i priknjiževnih jalijaša koja se bila sjatila da Kišu proda ciglu, tako je otrovna, ali i tako karakteristična za neka potonja, otvoreno neovarvarska vremena koja će neopozivo nastupiti kada Nadirući Prostak radosno prepozna novog etno-mesiju i njegove Proroke u vidu pratećih „filozofa“ i „p(j)esnika“, da mi pada na pamet da neću preterati ako kažem da se Danilo Kiš iz ove perspektive ukazuje kao prva žrtva antibirokratske revolucije, deset godina ranije! Kiš, dakle, jeste nedvojbeno i bez ostatka pobedio u toj iznuđenoj polemici, ali Oni su zato pobedili u svemu ostalom! Ali tu nam već Kiš svakako nije ništa kriv – on je za vakta učinio svoje.
VARAŽDIN I PARAĆIN: Kako god bilo, plaisir du texte ostaje ona poslednja linija odbrane, možda jedina preostala tvrđava koju varvarski upadi spolja ne mogu da sruše. Čak i onim (kvalitetnim) čitaocima koji se ne sećaju Kišovih nekadašnjih hajkača niti imaju neku jasniju i detaljniju predstavu o prilikama jednog već relativno davnog vremena, Čas anatomije će biti uzbudljivo štivo jer je Kiš i tu, ništa manje nego u najboljim trenucima svoje raskošne proze, onaj lucidni i ironični, jetki, lirični ili pak melanholični ili na trenutke rableovski grohotno duhoviti ili floberovski („Buvar i Pekiše“, pre svega!) pronicljivi i cinični (samo)opservator, posednik apsolutnog sluha za otkrivanje i „eksterminiranje“ žarišta i kliconoša Opštih Mesta, iza čijeg gomilanja vazda zjapi odsustvo talenta, ubogost pismenosti i korozija misli. Njegovi su, pak, uvidi u korene, prirodu i mehanizme uspostavljanja i delovanja zaplotnjačkih, etnocentričnih misaono-jezičkih paradigmi i dalje od neprocenjive vrednosti, nažalost, na najsuroviji način do poslednjeg detalja overeni i potvrđeni kroz neslavnu istoriju devedesetih. Oni štovatelji kulta Samo Našeg licitarskog srca, o kojima je Kiš te prividno tako „spokojne“ hiljadu devetsto sedamdeset i sedme ostavio zapis neprolazne vrednosti, preći će, baš nedugo nakon Kišove smrti, sa paraknjiževnih nadgornjavanja na direktni, terenski paravojni etnokanibalizam i(li) hobističko–kibicerski genocid. Možda je „bolje što to Kiš nije video“? O, video je, i osetio, i detetom i kao odrastao čovek, i napisao o svemu tome, o toj tupoj, a devastirajućoj tuzi i duhovnoj bedi svih tih naših uskopišćenih varaždina & paraćina stranice koje, na nesreću, nikako da postanu puka „muzejska vrednost“.
Kad je već tako, dobro je što je ovaj i ovakav čas ponovo među nama, mada ne treba imati iluzija: mnogi opet neće paziti na času, a neki će se i slaboumno kreveljiti iz magareće klupe.
Činjenica je, velim, da pisac ima svoje mitsko genealoško stablo kao drevne plemićke loze, i grb svog porekla s gordošću ističe na svom rukopisu, na svom palimpsestu: to je kao vodeni žig na hartiji na kojoj piše; vidljiv znak porekla. A kad je pisac tabula rasa, a hartija mu bez vodenog žiga (govoreći simbolično), onda mu ne ostaje ništa drugo nego da se pozove na istorijsku tradiciju, da stvori svoje lažno porodično stablo ne na književnoj baštini, ne na (evropskom) kulturnom nasleđu, nego na istorijskom, na lokalno-mitskom. To su oni lažni knezovi i boljari sa lažnim krunama, ljiljanima, lorenskim krstom i svakojakim simbolima što su ih dali da im se utisnu na hartiju u vidu mandata, i koji proglašuju sebe čuvarima vladarskih pečata i narodnih predanja, čistote jezika i čistote folklornih običaja, a svoju nacionalnu pripadnost smatraju svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može roditi sa lozom, kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim mlekom, kao da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je, bodlerovski rečeno, la noblesse unique, plemstvo jedino. I sasvim je u pravu Eliot: „Tradicija se ne može naslediti, a ako vam je potrebna, morate je (gospodo) steći velikim trudom„.
(Danilo Kiš: Čas anatomije)
