Kultura

Film

O novoj izgubljenosti

Filmovi Nema zemlje za starce braće Koen i Biće krvi Pola Tomasa Andersona ispovedni su na dirljivo nepoučan način. Uvidi glavnih junaka ne pružaju utehu neke mudrosti ili zaokruženog iskustva. Ova dva filma govore da je nešto umrlo

Piše: Ivan Jević
O novoj izgubljenosti 1

Nominacije za najprestižniju filmsku nagradu Oskar objavljene su 22. januara. Toliko je sigurno. Izvesno je i koji su filmovi i filmski radnici, ispred i iza kamere, nominovani. Sve ostalo visi u vazduhu. Nije poznato ni da li će se glumice, glumci, reditelji, montažeri, scenografi i ostali uopšte pojaviti 24. februara da prisustvuju najglamuroznijoj večeri u Holivudu zbog solidarnosti sa kolegama piscima koji su još u štrajku. A ako se ne pojave, da li će se, kao nešto ranije u slučaju sa Zlatnim globusom, sve svesti na šturo televizijsko saopštenje o nagrađenima. Ogranizatori najavljuju da čak ni pod tim okolnostima neće odustati od televizijskog prenosa. U tom slučaju ne samo da će ceremoniju svesti na besmisleno preskupu reviju filmskih inserata već će dodelu nagrada lišiti crvenog tepiha, skupih haljina, zahvaljivanja, suza, ukratko, čitave njene drame koja je čini onim što jeste: praznikom šljašteće površnosti koja život znači.

O novoj izgubljenosti 2

U najznačajnijoj kategoriji, za najbolji film u 2007. godini, nominovani su filmovi Nema zemlje za starce braće Koen, Biće krvi Pola Tomasa Andersona, te ostvarenja Iskupljenje, Majkl Klejton i Juno. Prva tri od njih biće premijerno prikazani na predstojećem FEST-u. Isti ovi filmovi uz Američkog gangstera Ridlija Skota i Ronilačko zvono i leptir Džulijana Šnabela (takođe ga možete videti na FEST-u) nominovani su za većinu preostalih, što glumačkih, što tehničkih nagrada. Ipak za najveće favorite važe Nema zemlje za starce i Biće krvi, dva po mnogo čemu slična filma, pripadnika i ponajboljih predstavnika žanra u ekpaniziji a koji bi se mogao nazvati novi vestern.

Možda je malo preterano, ali ne u potpunosti netačno, reći da distribucija nagrada i nominacija za Oskara, predstavlja sliku mentalnog zdravlja čovečanstva. Najčešća diskvalifikacija ove nagrade (kao i Nobelove nagrade) jeste da cela stvar nije umetničke, već političke prirode. Naravno da jeste. Zamislite da nema veze sa politikom, sa elementarnom svešću o svojoj ulozi u društvenom kontekstu i o svom moralnom autoritetu, onda ne bi imala veze ni sa čim, pa ni sa filmom. Povezanost sa politikom, pa i mogućnost projekcije i manipulacije, nije osobina koja može a i ne mora da se pojavi kod jedne nagrade, uslov je i opravdanje njenog postojanja. U vezi s tim, mnogo šta zanimljivog se može uočiti ako pogledate liste nominovanih i nagrađenih ostvarenja prethodnih nekoliko godina. Kao prvi i najdalekosežniji nameće se zaključak da Holivud više ne postoji. Barem ne u obliku u kome smo ga poznavali. Za glavnim pretedentima na nagrade sve više se kopalo po nezavisnim produkcijama i malim indi filmovima koji su prethodnih dekada životarili po marginama vidljivosti. Filmova kao što je Planina Broukbek, Mala mis Sanšajn ili Sudar snima se na desetine u Sjedinjenim Državama, ponekad i boljih od ovih koji su iz nekog razloga, ni krivi ni dužni, izbačeni u prvi plan. Nešto drugačija, ali podudarna, jeste situacija i sa veteranima koji su gurani u vatru opšte filmske pažnje kao što su Martin Skorseze i Klint Isvud. Prvi pored svih legendarnih filmova koje je snimio tokom karijere dobija Oskara za Dvostruku igru, rimejk jednog azijskog filma, dok drugi snima anahrone melodrame koje otkrivaju žal Akademije za gubitkom žanrovskog filma kao stubom starog Holivuda. Trijumf Gospodara prstenova Pitera Džeksona na dodeli Oskara od pre nekoliko godina, svojim kvalitetom pre potvrđuje tezu o smrti Holivuda nego što je opovrgava.

VESTERN BEZ KAUBOJA: Kako se novi vestern uklapa u ovo stanje stvari? Treba pre svega reći da su i Nema zemlje za starce i Biće krvi veoma dobri, a vreme će, verujem, pokazati i veliki filmovi, na način na koji ništa slično nismo videli na dodeli Oskara dugo vremena. Njihovo suvereno vladanje narativnim i ideološkim prostorom kadra samo je znak da su, smišljeno ili slučajno, u svojoj unutrašnjoj strukturi dobro pogodili odovarajuću strukturu istorijskog trenutka njihovog prikazivanja. Ovde, žanr nimalo nije slučajan. Tradicionalni vestern je ultrakonzervativan žanr koji beskrajno replicira jedan isti utvrđeni osećaj za funkcionisanje ideološkog poretka. Moralno samozadovoljstvo koje je iz njega zračilo služilo je za učvršćivanje društvene kohezije. Ukratko, vestern je žanr koji proizvodi stvarnost – prethodi joj a ne oslikava je. Upravo je postojanje žanrovskog okvira, njegove jednostavnosti i pouzdanosti, a vesterna pogotovo, kao najžanrovskijeg od svih žanrova, u osnovi celovite slike sveta koju je tvorio stari Holivud. Te slike više nema, tačnije stanje stvari je takvo da je njena proizvodnja besmislena. Naivno je misliti da je samo Jedanaesti septembar odgovoran za to. On je svakako bio katalizator, ali stari poredak je načet i pre toga. U domenu filmskog stvaralaštva, koji nas ovde interesuje, prvi znaci dekonstrukcije žanra iz samog žanra desili su se početkom devedesetih filmovima Neoprostivo Klinta Istvuda u vesternu i Vrisak Vesa Krejvena u hororu. Dovršenje tog procesa vidimo u novom vesternu koji u, užem, ikonografskom smislu više nije čak ni vestern. Naime u ova dva filma nema konja (sem nekoliko slučajno prolazećih u par kadrova). A kakav je to vestern bez konja?

Iza filma Nema zemlje za starce stoji rediteljsko-producentski duo Itan i Džoel Koen. Iako su braća Koen zaslužni za nekolicinu solidnih ostvarenja koja su doživala značajan uspeh kod gledalaca pa čak bila primećena od Akademije, njihov bizarni i često samozadovoljni smisao za humor ih je, možda do ovog filma, sprečavao da snime nešto što bi zaslužilo da dobije svoju stranicu u istoriji kinematografije. Ako gledate Nema zemlje za starce ne znajući ko su autori, ne bi ste ni prepoznali da je ostvarenje iz produkcije braće Koen. U središtu priče smeštene na jugu Amerike u današnje vreme, nalazi se ni po čemu izuzetan kauboj koji, posle obračuna dve bande trgovaca drogom, dolazi u posed velikih para. Kako to već biva na tragu tih istih para je plaćeni ubica koga odlično tumači španski glumac Havijer Bardem. Glavni junak je, ipak, narator u liku matorog šerifa koji sa radnjom ima tek sporedne veze. On se doživljava kao glavni lik ne zato što je u centru radnje nego baš zbog toga što je van nje. On je upravo taj koji autoritetom svoje životne mudrosti sumira nemogućnost da se iz događaja u filmu izvuče bilo kakvo konzistentno i smisleno životno iskustvo.

SLIKA SVETA: Ostvarenje Biće krvi potpisuje jedan od najznačajnih američkih reditelja mlađe generacije Pol Tomas Anderson čiji su filmovi Magnolija i Noći bugija zajedno uz Američku lepotu Sema Mendeza predstavljali ključne prodore poetike nove američke izgubljenosti koja se, dugo kompresovana u lobanjama pripadnika američke srednje klase, pomoću ovih ostvarenja, izlila direktno na ekran. Biće krvi je delimično biografija Denijela Plejnvjua koja prati njegov posao eksploatatora nafte s jedne strane a sa druge potpunu moralnu eroziju od preduzimljivog selfmademana pa sve do samoizolovanog i do kosti zluradog starca na tragu Građanina Kejna Orsona Velsa. U taj pad inteligentno ispripovedan u toku trideset godina trajanja radnje filma upleten je i trenutno glavni ideološki sukob američkog društva između liberalne levice i hrišćanske desnice i to tako da autor nije štedeo ni jedne ni druge.

Postoji neliko zajedničkih odlika kojima filmovi Nema zemlje za starce i Biće krvi uspevaju da se obrate savremenom trenutku pre nego ovom ili onom gledaocu. Prva je fragmentarnost, odsustvo čvste dramaturgije kao izraz nemogućnosti sveobuhvatnog smisla pripovedanja. Kao što je vestern bio adekvatan filmski izraz starog poretka kao proizvođač konzistentnosti njegove slike sveta, tako je fragmentarnost novog vesterna izraz gubitka celovitosti slike sveta. Druga odlika su heroji. U oba slučaja oni su stari tvdoglavi matorci, ne antiheroji, već pre ne-heroji, koji govore o nemoći formulacije klasičnog junaka kao nosioca moralne paradigme jedne zajednice. Ova dva filma sumiraju novo osećanje epskog koje je negativno. Kada iz epskog senzibiliteta odstranite trijumf pobede, u njemu ostane samo umor ratnika. Treće, i možda najzanimljivije, oba filma su ispovedna i to na dirljivo nepoučan način. Naime, uvidi glavnih junaka ne pružaju utehu neke mudrosti ili zaokruženog iskustva. Filmovi Nema zemlje za starce i Biće krvi govore da je nešto umrlo.

Iz istog broja

TV manijak

Baba za dedu, deda za berzu

Dragan Ilić

Roman

Vrdalama sa Zelenjaka

Teofil Pančić

Pozorište

Nivoi slike

Olga Dimitrijević

Scena

Dragan Kremer

CD - Goribor

Čudo iz Bora

Teofil Pančić

Intervju – Ljubivoje Ršumović, pesnik

Dug detinjstvu

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu