Kultura

Knjige

O deci i špijunima

Dejan Tiago Stanković, Estoril, Geopoetika, Beograd

Dejan Tiago Stanković (1965) je mlad pisac. Ne po godinama, naravno, već zato što je tek odnedavno zabasao u srpski književni život, nakon što je proveo dvadeset i kusur godina u Portugalu, gde je i stekao srednje prezime (po običaju da mladoženja doda devojačko prezime supruge ispred sopstvenog). Njegova prva knjiga, Odakle sam bila sada više nisam, zbirka priča i crtica iz svakodnevnog života u Lisabonu, dosta je dobro prošla i kod publike i kod kritičara. Sada, nakon što je objavio i prvi roman, može se reći da je Stanković maturirao i stupio u svet odraslih proznih pisaca.

O deci i špijunima 1

Estoril već u podnaslovu sadrži jednu obmanu. Piše, naime, da je to "ratni roman", mada se među koricama barut ne može ni omirisati. Radnja se, istina, odvija u ratno doba, između 1941. i 1945, ali se sve dešava daleko od fronta, u neutralnom Portugalu, preciznije u letovalištu Estoril, još preciznije u legendarnom hotelu "Palasio" na obali Atlantskog okeana. Jedino ubistvo je na marginama glavnog toka, pa i ono je beskrvno; kroz petsto stranica, ni jedan metak nije ispaljen.

Obmana je ključna reč za čitanje ovog romana, jer većina protagonista nisu ono što se prave da jesu. U "Palasiju" je tokom rata, uglavnom pod lažnim imenima, odsedala bogata klijentela koja je bežala iz okupirane Evrope, čekajući vize i prevoz do Engleske ili Amerike; tokom tih godina, Lisabon je bio jedina severnoatlantska luka iz koje se moglo putovati u te zemlje. Kroz hodnike i sale luksuznog hotela, kao i preko stranica knjige, promiču Rotšildi, zbačeni kraljevi i premijeri, umetnici, književnici, nacisti i, naravno, špijuni, pod brižnim okom portugalske tajne policije, oličene u višem inspektoru Kardozu. On vodi računa da na tu eksplozivnu mešavinu ne padne iskra koja bi mogla da stvori problem za diktatorski režim Antonija Salazara, koji je slično svom španskom kolegi Francisku Franku, negovao "neutralnu ekvidistancu" prema silama Osovine i Saveznicima, ali je ipak malo više naginjao Berlinu.

Imajući u vidu klijentelu "Palasija", nije čudno što su većina protagonista Estorila istorijske ličnosti, baš kao što je i hotel svojevrstan protagonista, lik od cigle i mermera koji svejedno pulsira životom (postoji i danas). Većina njih ne samo što su postojali nego se sa sigurnošću može tvrditi da su u vreme radnje zaista boravili u Esturiju. Među njima su dvojica diplomata iz okupirane i raskomadane Jugoslavije, Miloš Crnjanski i Jovan Dučić, jedan na putu za London, a drugi za Ameriku; vojvoda i vojvotkinja od Vindzora; obezvlašćeni rumunski kralj Karol sa ljubavnicom Elenom Popesku; bivši predsednik Poljske Panderevski, virtuoz na klaviru, koji u "Palasiju" drži poslednji koncert; svetski šampion u šahu Aleksandar Aljehin, koga je u hotelskoj trpezariji zadesila smrt… i naravno, britanski pisac Jan Fleming, koji je upravo u "Palasiju" upoznao legendarnog dvostrukog britanskog i nemačkog tajnog agenta Duška Popova, čoveka koji mu je poslužio kao model za Džemsa Bonda. Hotelski bar, u ratno vreme "Engleski bar", danas se po njima dvojici zove "Špijunski bar", a deo filma "U službi njenog veličanstva" snimljen je u "Palasiju".

Jedan od glavnih likova, međutim, ipak je fiktivan, mada ne bi trebalo isključiti mogućnost da je neko sličan njemu zaista postojao. Desetogodišnji Gabael, od milja zvani Gabi, iz hasidske porodice trgovaca dijamantima, našao se u hotelu bez roditelja, ali sa većim delom porodičnog bogatstva; on se sve vreme nada da će otac i majka, koji su ostali u okupiranoj Francuskoj, jednog dana doći da mu se pridruže. U međuvremenu, o njemu se brinu posluga i gosti hotela. Ovaj radoznali i pomalo starmali "mali siroti bogataš" svima je simpatičan, te stoga s lakoćom preskače socijalne i ostale barijere. Gabi je istovremeno vodič kroz lavirinte "Palasija" i spona koja povezuje ostale protagoniste, upoznaje ih jedne sa drugima, a čitaoca sa svima njima. Njegovo ime, prema anđelu koji će trubom najaviti dolazak Sudnjeg dana, verovatno nije slučajno izabrano, jer se Gabijev dolazak u hotel poklapa sa početkom Drugog svetskog rata i krahom evropskog poretka pod nacističkom čizmom.

Gabi, međutim, ima još jednu funkciju, i tu se autor dosta slobodno upustio u metatekstualnu igru: dečak u jednom trenutku upoznaje i počinje da se druži sa izbeglim francuskim pilotom po imenu Tonino, za koga se brzo ispostavlja da nije niko drugi nego Antoan Sen-Egziperi; iz njihovih razgovora na hotelskoj plaži izrasta "Mali Princ", a na pilotovu sugestiju ušato štene, Gabijev verni prijatelj, dobija ime Fenek, što je arapski naziv za pustinjsku lisicu, jednu od glavnih protagonista "Princa".

Drugi glavni protagonista je već pomenuti Duško Popov, ocrtan veoma detaljno (njegova fotografija je na koricama romana). Stanković je očigledno uložio dosta napora da prođe kroz razne arhive, pa se čak domogao i nekih ličnih stvari ovog legendarnog špijuna koji je, inače, Srbin rođen u Titelu, odrastao u Dubrovniku, a umro 1981. na Azurnoj obali. Njegov višestruki život ženskaroša, kockara i dvostrukog agenta teško je opisati bez upadanja u klišee i prizivanja njegove književno-filmske inkarnacije Bonda, pa je Stanković i tu morao da se pomuči i u dobroj meri je uspeo. Njegov Popov je šarmantan, snalažljiv i elegantan kakav je stvarno bio. A opet, u romanu ga vidimo i kako se kao crv uvija pred svojim nemačkim i britanskim kontrolorima, beskrupulozno žica novac od prijatelja, a kad ostane sam u hotelskoj sobi, drhti u strahu da će ga svakog časa likvidirati. U jednom od retkih trenutaka iskrenosti Popov se poverava Gradimiru Bajloniju (da, i članovi te čuvene beogradske porodice su tokom rata izbegli u Estoril): "Ja ti se, moj Grado, bavim nečim što liči na septičku jamu. Od onih što upadnu većina ih se udavi, a ono malo što preživi smrdi na govna."

Kao jedna od zamerki ovom romanu moglo bi se reći da je odviše muški: ženskih likova ima tu i tamo, ali uglavnom su dvodimenzijalni i ne izlaze iz svojih društvenih, odnosno žanrovskih uloga: sekretarice, supruge, metrese, razmažene bogataške kćeri… Jedan od retkih živopisnih ženskih likova je kuvarica Lurdes koja kuva za poslugu, i stojeći za šporetom iz rukava sipa mudre misli o sudbini, životu i pripremanju hrane. Uopšte, može se reći da je Stanković većinu hotelskog osoblja, vratare, liftboje i šofere, opisao življe nego mnoge istorijske likove, što mu služi na čast.

Druga zamerka je upravo višak istorijskih likova, od kojih neki nemaju stvarnu ulogu u romanu, nego su se u njemu očigledno našli zato što su autoru očigledno bili pri ruci pa nije odoleo iskušenju da ih ubaci. Crnjanski i Dučić su prikazani sa malo više sentimentalnosti i poštovanja nego što su verovatno zaslužili. Sve to, međutim, nije mnogo važno, jer Estoril nije prevashodno roman o ljudima, stvarnim ili izmišljenim.

Ovde je reč o nečemu suptilnijem: o procesu stvaranja književnosti. Dva glavna junaka, "fiktivni" Gabi i "stvarni" Popov su klice iz kojih se pred našim očima razvijaju Mali Princ i Džejms Bond, likovi koji su u životu svakog od nas imali značajniju ulogu od bilo koje krunisane glave, špijuna, pa i pesnika iz lektire. Taj proces, a ne hotel i njegovi gosti, istinski je protagonista Stankovićevog romana. Ovaj mladić Tiago, mora se reći, mnogo obećava.

Iz istog broja

Festival

Svetovi unutar sveta

Aleksandar D. Kostić

Bitefov jubilej

Slike važnog vremena

Sonja Ćirić

Intervju – Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

Oštar zaokret ka svetskom pozorištu

Sonja Ćirić

Povodom Hamleta

Šest beležaka o pristupu

Goran Stefanovski

Premijere

Hamlet u krizi (urnebesna tragedija)

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu