Ako neko može da napiše sublimativni roman o današnjem Novom Sadu, Ujvideku, Neusatzu i ostalim „narodnim“ imenima one marijterezijanske Neoplante – onda je to Laslo Vegel. Iz više razloga, mada je dovoljan taj što Novi Sad nema boljeg živog pisca-hroničara, esejističkog komentatora (i lamentatora, zašto da ne) svojih mena i turbulencija od ovog sada već klasika savremene mađarske, vojvođanske i jugoslovenske književnosti. I Vegel je taj roman, bogme, i napisao: zove se Neoplanta – obećana zemlja, izašao je na mađarskom a uskoro će izaći i na srpskom jeziku.
Ako neko, pak, može po motivima tog romana da režira relevantnu pozorišnu predstavu, onda je to Andraš Urban. A gde? I to je jasno: u Novosadskom pozorištu tj. Ujvideki szinhazu, a gde bi drugde? Još i ponajmanje zbog imena pozorišta, tek nešto više zbog toga što se tamo predstave igraju na Vegelovom i Urbanovom maternjem jeziku, a ponajviše zato što i preovlađujući umetnički senzibilitet Ujvideki szinhaza i njegovo specifično mesto na društveno-kulturnoj mapi ne samo Novog Sada nego Vojvodine i Srbije čine ovu scenu najprirodnijim mestom za teatarsko promišljanje složenih identiteta i traumatičnih mesta jedne nimalo jednostavne istorije, kompleksne sadašnjosti i budućnosti ispunjene svakovrsnim zebnjama, ponajčešće onim neizrečenim ili u jastuk prošaputanim.
To što Urban nije Novosađanin (a šta tačno, uostalom, znači biti „Novosađanin“?) nego Subotičanin celom projektu pre pomaže nego što odmaže. Ovo, uostalom, i nije jedna od onih sentimentalno „lokalnih“ priča za šošoljenje malograđanske samozaljubljenosti, nego pozorište koje misli i daje misliti.
O romanu (čitao u rukopisu) više kada za to dođe vreme, sada tek toliko da je Vegel Neoplantom superiorno zaokružio (ili još, nadati se, nije zaokružio?) kompleks tema započetih na jedan način još u Memoarima jednog makroa, a potom na drugačiji, današnjem njegovom poimanju pisanja bliži način razvijanih u knjigama poput Pareneze, Duple ekspozicije, Života na rubu ili Priča iz donjih predela.
Preovlađujući ton romana je, rekao bih, rezignirano-kontemplativan; donekle prezasićen i premoren Istorijom, nimalo milosrdnom prema ljudima na panonskim vetrometinama. Urban za svoje pozorišno čitanje podiže pripovedački glas za značajan broj decibela, ironijski se, neretko i rugalački poigravajući traumatičnim toposima istorije kolektivnom, preciznom igrom glumaca koji „rafalno“ izgovaraju replike iz ili izvan romana, a koje imaju ilustrovati taj novosadski kompleks večitih piona u nacionalnim i političkim igrama igranim preko njihovih leđa.
Oni koji su gledali Urbanovu Passport trilogiju, a pogotovo njen prvi deo posvećen Subotici, lako će prepoznati neke postupke i rešenja; ovo nije (pomalo banalan) prigovor u smislu „Urban se ponavlja“, nego samo konstatovanje očiglednog i logičnog: reditelj je uistinu imao svaki razlog da „propusti“ Novi Sad kroz sličan revizijski postupak ritualnog oslobađanja od mitova (i namernog, „psihodramskog“ prenaglašavanja svega onoga o čemu se „u boljim kućama ne govori“) kroz koji je propustio Suboticu. Sve drugo ne bi vodilo – makar intencionalnoj – katarzi, nego nastavku uljuljkivanja u „tamnicama (od laži) u kojima smo izabrali da živimo“.
Srpsko-mađarsko-nemački kompleks; odnos starih i novih većina i manjina; države, granice i daleke, hladne prestonice na severu ili jugu; „starosedeoci“ i „dođoši“; „urbano“ i „ruralno“; racija 1942. i retorzija 1944-45; identitetske mene i prilagođavanja u svrhu preživljavanja; K u. K. sentiment i južnoslovenski polet naše mladosti; „Balkan“ i „Mitteleuropa“; socijalizam i posledice; rajska kič-slika multikulti ravničarske idile i skladnog cvrkuta zvona sa ovdašnjih crkava iza koje se kriju masovne grobnice i nataložene predrasude svih prema svima; sve to i još štošta u Urbanovom je teatarskom panoptikumu prvo izloženo a onda rasparčano do kraja, ne bi li se videlo od čega se „zapravo“ sastoji i kako se s tim može živeti, ako može (a mora se).
Jasno je da tu nema i ne može biti ništa od „klasične dramaturgije“ ili „psihološkog realizma“ – za šta sam Vegelov roman ionako ne bi bio pogodan predložak, jer je i sam daleko od „pričam ti priču“. Umesto toga, Urban je celom angažovanom ansamblu, mahom mlađem, namenio ulogu aktera u furiozno se izmenjujućem prizorijumu konstitutivnih događaja („srećnih“ ili „nesrećnih“, što ionako prečesto zavisi od ugla gledanja) jedne gradske istorije, koja je pak neodvojiv deo jednog šireg srednjoistočnoevropskog veltšmerca. A glumice i glumci UVSZ to rade onako kako smo od njih i navikli: zadivljujuće srčano i tačno, nadareno a opet nimalo razmetljivo, posvećeno jedinom relevantnom cilju – predstavi samoj. Zato je teško reći ko je tu bolji: Gabriela Crnkovič, Agota Ferenc, Agota Silađi, Emina Elor, Ištvan Kereši, Daniel Husta, Atila Nemet, Gabor Pongo, Arpad Mesaroš, Zoltan Širmer – svi su u svakom od devedesetak minuta na stoodstotnom učinku! Ipak, Silvia Križan kao – između ostalog – Marija Terezija prekrivena euro-novčanicama iz upečatljivog finala predstave ona je koja možda presudno definiše konačnu sliku „Neoplante“.
I skoro na kraju, još jedan rediteljski i glumački trijumf: izašavši potpuno iz košuljice romana-predloška i iz samih „uloga“, glumci u sceni od nekih desetak minuta, a u maniru koji najbolje poznajemo iz nekih Frljićevih predstava, zapravo „igraju sami sebe“, to jest, naglas razmišljaju i burno diskutuju o sebi, o pozorištu, o sopstvenoj budućnosti, o identitetu, o tome jesu li ili nisu (i po čemu) Mađari i šta to konkretno znači u kontekstu današnje Vojvodine i Srbije, i kakva je budućnost svega toga, uključujući i pozorište na mađarskom jeziku, u kojem je sve veći i veći udeo publike koja prati predstavu uz pomoć titla… Duhovito, oporo, pametno, bolno… snažno! Vrhunac predstave koja je sama po sebi jedan od malobrojnih Događaja jedne tunjave sezone naših života, na daskama i mimo njih.
