Kultura

Bioskop: Fabelmanovi i Vavilon

Nostalgija i melanholija 2

Fabelmanovi

foto: merie weismiller wallace / amblin entertainment

Nostalgija i melanholija

Da li je Spilberg prevashodno zabavljač (entertainer) ili autor? Odgovor na tu usiljeno-iznuđenu, te i ne baš ozbiljnu dilemu daje jasne naznake i krajnje ocene o onome što je neosporno iskusni i vešti Spilberg pokazao u slučaju Fabelmanovih

Disput je na pomolu – brojni (pa još i, označimo to tako, ozbiljniji) mediji su prethodnih dana prenosili da je glasovita spisateljica Džojs Kerol Outs iznela poprilično oštar i posve nedvosmisleno negativan sud na temu dometa/kvaliteta najnovijeg filma Stivena Spilberga, Fabelmanovi (kako glasi ovdašnji prevod naslova, izvorno The Fabelmans). Tom prilikom Outs je istakla da je tu reč o “izrazito prosečnom/srednjačkom filmu”, kao i da takav film “mora da predstavlja obeshrabrenje za mlade filmske stvaraoce”; pritom je vinjetu unutar filma u kojoj Dejvid Linč u ulozi velikog Džona Forda izdvojila kao “najmaštovitiju stvar u čitavom filmu”.

Na Spilbergov odgovor se čeka, ali mora se pomenuti i da je Outs krajem prethodnog leta i početkom jeseni bila aktuelna i u domenu sedme umetnosti kada je pred gledateljstvo stigao film Plavuša u režiji Endrjua Dominika, a po njenoj prozi, a, izuzmemo li nominacije za glumačku kreaciju Ane de Armas u naslovnoj roli, to je ostvarenje u potpunosti skrajnuto u ovih nekoliko sedmica izjašnjavanja esnafa i znalaca. Može onda biti da se tu radi o reaktivnoj konsternaciji, posebno imajući u vidu da Spilberg odlično stoji u tom kontekstu i sva je prilika da će njegovi Fabelmanovi “požnjeti” nekoliko Oskara u najprobitačnijim kategorijama, dok za Plavušu tu gotovo da nema mesta (pomenuti Dominikov film je naišao na vidno nerazumevanje dela kritike i publike, te se došlo i do prozivki koje su to ostvarenje u par mahova stigmatizovali i kao feminističko delo i kao filmski rad čiji autori zastupaju stavove koji su protivni slobodnom izboru žena kada je abortus u pitanju).

Disputa i potonjih zavada ovog ili onog tipa, ovog ili onog intenziteta, bilo je i kanda će zauvek biti, ne samo u Holivudu, ali gore izložena crtica je ovde značajna jer u priču o kakvoći Fabelmanovih nanovo uvodi dihotomiju koja decenijama prati Spilberga – da li je on prevashodno zabavljač (entertainer) ili autor? Odgovor na tu usiljeno-iznuđenu, te i ne baš ozbiljnu dilemu daje jasne naznake i krajnje ocene o onome što je neosporno iskusni i vešti Spilberg pokazao u slučaju Fabelmanovih. Naime, ostavimo li po strani esnafske i kritičarske pohvale, manje ili više utemeljene i uverljivo izložene, Fabelmanovi je ipak i film i evidentnih prikazivačkih i distributivnih ambicija. I dobro je što je tako. Jer ovako zamašan film nostalgije (a to bi, uz autobiografski okvir, bila i daleko najpreciznija i najrečitija podžanrovska odrednica tog dela) nužno mora da bude komunikativan, odnosno, lako pojmljiv sa tačke gledišta (poželjno što brojnije) publike. A iza ugla takvih postavki nužno se krije i svoj trenutak čeka ranije pominjano srednjačenje koje, eto, Outs sada stavlja na dušu možda i najpouzdanijeg i najpostojanijeg od velikih filmskih autora današnjice. Srećom po sve (pa i one u manjoj ili većoj meri nezadovoljne i/ili razočarane), u Fabelmanovima je teško zametiti ciljano srednjačenje – ovo je naprosto vrlo dobar glavnotokovski film višeg autorskog kalibra koji ponajpre nastoji da ispriča priču o ličnom porodičnom zamešateljstvu, ali pre toga i o filmofiliji kao moćnom motornom pogonu individualne autoemancipacije, pri čemu prvi susret sa (igranim) filmom (u mraku bioskopske sale) biva krunsko transformaciono iskustvo sa jasnim i snažnim posledicama tokom nekoliko decenija koje slede.

Upravo tako – posmatran kroz vizir uz pomoć koga se vaga valjanost i smislenost filmova nostalgije (a nagledali smo ih se dosta tokom prethodnog i ovo malo novog veka, pa i u sadejstvu sa kinofilijom kao dodatnim okvirom i udarnim ukrasom), ovaj film je jednostavno besprekoran, pa još i vrhunski ispoliran i promišljen u vizuelno-kinestetskom aspektu, dakle, ostavimo li po strani filmsko pripovedanje koje kod Spilberga nije bilo upitno čak i u slučaju nepotrebnosti poput Parka iz doba Jure i ostalih neubedljivijih mu izdanja. Fabelmanovi počivaju na fino izbrušenoj strukturi priče o mnogoljudnoj porodici čiji članovi imaju različite potrebe i katkad oprečna htenja, a sve to u vremenu kada je suštinska promena i dalje bila realna i izvodljiva mogućnost. To je propraćeno nenametljivim gorko-slatkim opštim tonom, svakako najprikladnijem i najpodatnijem izboru kada je reč o filmovima nostalgije sa jakim retro-šik štihom, i to je plan na kome Spilberg sasvim očekivano suvereno poentira. Priključimo li tome i krak koji se tiče filmofilmske strasti, pa i opsesivnosti malog junaka (isprva dečaka, a onda i momka koji i zvanično treba da zakorači u sferu krupnih i dalekosežno važnijih životnih odluka i prizora), a čime je zadovoljena ta autobiografska dimenzija, koja zgodno dođe prilikom marketinškog pakovanja i medijskog plasmana filma, a to je nešto što u produkciono krajnje ambicioznom vidu Spilberg sebi može da dopusti, a da, pritom, gledaocu suptilno predoči zašto je jedna takva i tako ustrojena i “obojena” priča relevantna za ovo naše kilavo i mrljavo danas. Od odlične ocene dele ga samo jedna pozamašna manjkavost i jedan diskutabilan zahvat – prvo se tiče nedostatne glume Mišel Vilijams u roli majke, pri čemu ona nije uspela da upečatljivo dočara složen i pipav lik osobe koja se zagubila u magli vlastite potrebe da bude doživljena kao nesvakidašnja i atipična, a drugo se odnosi na scenu u kojoj pratimo ne preterano znalački isprovociran sukob mladog sineaste u povoju i “savršenog” momka koji ga je zlostavljao i omalovažao tokom zajedničkih školskih dana, a koga je taj mladi reditelj dokumentarnog ffilma o danu koji su budući maturanti proveli u ludorijama na plaži predstavio kao krajnje pozitivnog junaka i mogućeg uzora za druge (a to je segment i izbor koji je “zaparao” oči i um i Džojs Kerol Outs, pri čemu ta scena daje ponajviše osnova za prozivke na temu prevashodno sentimentalističkog i saharinskog kalkulantstva).

Nostalgija i melanholija 3
Vavilonfoto: promo

Ako kod Spilberga u Fabelmanovima zatičemo sijaset dokaza za tezu koja upućuje na njegovu bespogovornu veru u odmerenost kao najvažniju mustru koja mora biti rabljena na putu ka, kako je već istaknuto, besprekornom filmu nostalgije, u Vavilonu, najnovijem ostvarenju dokazano osobenog Damijana Šazela, autora filmova Ritam ludila (Whiplash), Ad Astra i La La Land, sve pršti od preterivanja i prenaglašenosti. Koje su, da to odmah bude jasno, ovde povod za sasvim nedvosmislene pohvale, i bez kojih, kao ključnih idejnih uporišnih stubova, ne bi ni bilo ovakvog Vavilona, tog srčanog i bučnog omaža starom Holivudu i neretko i beslovesnom hedonizmu koji se naprosto tokom svih ovih decenija u međuvremenu povlačio i na kraju u potpunosti ustuknuo pred pragmatičnošću i utilatirističkom svrsishodnošću bez pogovora. Istina, Šazelu je za tako lake zaključke i jednostavne teze bilo potrebno negde oko 190 minuta prilično jednostavne priče o usponu kao fatumskoj klacklalici i padu kao neumitnosti u slučaju onih kojima je kismet u nekom trenutku namignuo, pružajući im time priliku da barem na neko vreme postanu upadljivi izvori svetlosti na nebu holivudskog sazvežđa. Svakako je dobra stvar što Šazel ima šta da kaže i zna kako da sa samozadatim temama i tog tipa izađe na kraj, sve i kada su u pitanju opšta mesta kao odrešita i neobuzdana devojka (srčano je igra Margot Robi) koja će pristati na bezmalo sve ne bi li postala deo tog društva na, recimo, stotu decimalu probranih, cenjeni i traženi glumac (pouzdano izvrsni Bred Pit) koji se nađe u ozbiljnoj identitetskoj dubiozi u danima kada je Holivud iz neme zakoračio u ipak osetno zahtevniju eru zvučnog filma, te mladi dođoš (jednako dobar Dijego Kalva) koji, opijen tim svetom povremenog sjaja i neprolaznog hektičnog ludila, biva medij kroz koji mi, kao gledaoci, dobijamo uvid u svet ekstremističkog hedonizma i nepopravljivog narcisizma, koje onda treba da što preciznije odmerimo na vagama vlastitih svetonazora, tj. naivnosti, zabluda, moralnih uverenja i dodeljene nam “običnosti” (ili takozvane normalnosti neznatnih civila).

Šazel je na tom planu besprekoran i u vrhunskoj formi, a ponajviše pleni umeće kojim je uspeo da Vavilon, sav satkan od preterivanja i razmetljivosti, zadrži s ovu stranu samodopadljivosti i najčešće jalovog samoljublja. Naime, on uspeva u iznimno važnoj ravni – da njegovi junaci do samog kraja zadrže jasnu i neokrnjenu auru punokrvnosti i dopadljivosti pri susretu sa dobronamernim (i, imajući u vidu gabarit filma i minutažu) i odmornim gledaocima.

Vavilonom, povrh mahom frenetičnog ritma, koji na um zaziva i Kusturicu iz perioda Podzemlja i Crne mačke, belog mačora, na primer, i zamašnih segmenata (poput onog koji se tiče bahanalija bez ikakve granice i kočnice na početku filma ili segmenta tokom kojeg gledamo kako na jednoj livadi istovremeno u mahnitom modu biva snimano nekoliko sasvim oprečnih filmova), te detaljistički, pa i neporecivo minuciozno orkestriranih scena sa desetinama i stotinama aktera i podosta toga što se zbiva i u takozvanoj dubini kadra, dakle, mimo svega pomenutog, provejava zametljiv duh melanholije kao posledice pomnog gledanja u svet koji se raspada, nejasno ukazujući šta i koliko korenski različito treba da ga zameni. Na to se nadovezuje pomalo neočekivan, ali svakako efektno konstruisan moralistički kraj koji nam predočava da u srećan ishod (eventualno) pravo imaju da veruju samo oni zbilja nadareni i pogibeljni, što pod znak pitanja stavlja sladostrašće kojim je Šazel prikazao taj svet oportunista, zaluđenika, narcisa, opsenara… a što nam onda ukazuje da je i jedan autor tog kalibra i takvih mogućnosti za rad ipak kadar da i dalje preispituje sopstvena uverenja i izbore.

Poput Fabelmanovih, Vavilon je sinematski biser, izvrstan rad u svim aspektima kinestekog izraza, i na to onda ne treba trošiti previše reči, mada mora biti barem pomenuta maestralna veština na planu upotrebe naporedne montaže; ipak, kao najzametljivija zamerka ovde može biti izvesna derivativnost koja brzo Vavilon sateruje u nezgodne analogije sa, recimo, klasicima Dan skakavaca i Noći bugija. Međutim, stiče se utisak da je narečena derivativnost ovde bila Šazelov ciljan izbor i reakcija na primetne pokude koje su se tu i tamo čule u slučaju hiperestetizovanog a na polju sadržaja i ne toliko zaumnog i osobenog La La Landa dokaz za to nenadano obilje grossout trenutaka, kao uteklog iz ranijih komedija braće Fareli, što je potcrtano čak i šokantnim prizorom sa početka filma gde ogroman slon u trenu isprazni creva u lice aktera te scene, ali i u kameru. To može biti shvaćeno i kao jedak komentar autora koji je shvatio da je, između ostalog, i derivativnost u srži holivudskog mita, a publici je ostavljeno da svari tu istinu u ovoj eri neprekidnog lova na ono “atipično, nesvakidašnje, neponovljivo, unikatno, nikad ranije viđeno…”.

Iz istog broja

Fenomeni: Dejvid Bouvi – Hunky Dory (RCA, 1971) / Divine Symmetry (Parlophone, 2022)

Postojbina Bouvijevog genija

Dragan Ambrozić

Izložba

Ni lula, ni kuća

Ivan Milenković

Pozorište

Luda žurka… na papiru

Marina Milivojević Mađarev

Roman

Razmahana društvena hronika

Đorđe Bajić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu