Kultura

Pozorište

Nivoi slike

Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji
Po romanu Bore Ćosića
Režija: Dušan Jovanović
Dramatizacija: Dušan Jovanović i Katarina Pejović
Uloge: Branko Cvejić, Dara Džokić, Seka Sablić...

Nivoi slike 1

Kultni roman Bore Ćosića, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, već je jednom dramatizovan i igran na velikoj sceni Ateljea 212, 1971. godine, uz imanentnu mu subverzivnost i kritiku tadašnjeg društvenog sistema, tako različitog od ovog u kom živimo danas. Ono što bi bilo zajedničko za vreme nastanka romana (1969. godina), vreme koje opisuje (II svetski rat i postratni period), i današnje vreme (nazovimo ga tranzicijskim) jesu društvene turbulencije, pretumbavanja, izvesne promene, kao i to kako sve te promene utiču na jednu "građansku" porodicu. Na tu potencijalnu univerzalnost su se fokusirali reditelj Dušan Jovanović i dramaturg i koautorka dramatizacije Katarina Pejović, te je i nova postavka Uloge moje porodice… vizuelno očišćena od ideoloških predznaka. Scenografsko rešenje Marije Jevtić je vrlo neodređeno – sive metalne pregrade sa po tri otvora sa strane koje se sužavaju u perspektivi, između kojih se nalaze i običan old fashioned drveni sto i glanc nove radne stolice sa točkićima; dok kostim Jelene Proković ipak odiše šmekom četrdesetih godina XX veka, ali je i vrlo jednostavan i samo ovlašno markira likove. Međutim, sam ton predstave je potpuno suprotan od ove smirene slike. Na ovakvoj jednoj vizuelno neutralnoj i neodređenoj sceni razbaškarila se silna igrarija, groteska i apsurd – i u mizanscenu i u glumi. Za ovaj odmak od realizma pokriće se vrlo lako dâ pronaći u romanu kao i u samoj dramatizaciji: nabrajanje situacija i likova i događaja, gotovo taksativno, skakanje sa teme na temu, brzo smenjivanje istih, veliki broj pojedinačnih zanimljivosti… Branko Cvejić igra dete koje piše i crta svoj dnevnik/domaći zadatak i čije pripovedanje daje šlagvort za dešavanja na sceni i projekcije na video-bimu koji predstavljaju scensku ilustraciju njegovih reči – galimatijas jurnjave, dranja, povremenih akrobacija i slepstika. Izuzetno brzo smenjivanje scena navodi na postupak primeren mediju stripa, u pokušaju da se na odgovarajuć način prenese miks histeričnosti i nostalgičnog tona romana. Pojedine od tih scena uspevaju, kao, na primer scena večere ili brojanja šibica, ali generalno ovaj pristup ostaje samodovoljan i ne odlazi dalje od nevinog scenskog poigravanja. Povišen ton je manje-više konstatan i posle izvesnog vremena izaziva zamor, kao i neodoljivi dojam sveopšte neartikulisanosti – od glumačke igre do teme predstave. Ne možemo izvući nijednu jasniju tezu i autorski stav koji opravdava novo postavljanje Uloge moje porodice… u ovom specifičnom vremenskom trenutku. Sveopšte ludilo i infantilnost ubijaju razlike između vremena pre i posle društvenog prevrata i stiče se utisak da se nikakva suštinska promena u životu porodice Ćosić nije zapravo ni dogodila, pa čak ni kada se groteskni oslobodioci pojave i okupiraju kuću. Dodatni problem je što se nerealističko igranje shvatilo preslobodno i dovoljno, tako da su svi likovi, osim Deteta, kroki ilustracije – Janoš Tot (Ujak) kicoš je ženskaroš, Dara Džokić frustrirana domaćica-majka, Branimir Brstina (Otac) istovremeno izgubljena i energična pijandura, Dubravka Stojanović i Nada Šargin (Tetke) kao pasionirane čitačice ljubavnih romana samo se njišu, vrište i pipkaju, a cinični Deda Seke Sablić se cima po sceni u maniru grotesknog slepstika. Video Katarine Pejović, sastavljen uglavnom od crteža Maje Veselinović, i muzika Vladimira Pejkovića evociraju nostalgiju, zabavni su i dečije jednostavni, i sami za sebe su vrlo dobri. Opet, u sklopu celine, sam video-rad služi samo da bi dodao još jedan nivo ilustracije u inače preterano ilustrativnoj predstavi. Na kraju, čini se da roman, duboko vezan za vreme u kojem je nastao, u novoj predstavi Ateljea 212 nije dobio potvrdu da je i dalje aktuelan. Sa jedne strane oslobođena od jasnih vremenskih oznaka (osim što Oslobodioci šire neko crveno platno), a s druge ispunjena proizvoljnim odrednicama univerzalnosti (pre svega u scenografiji), nova Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji stala je negde na pola puta, ni tamo ni ovde, i ovako očišćena od jasnijih društvenih i vremenskih referenci ova predstava takođe biva očišćena i od bilo kakve društvene kritike relevantne za današnjicu, koju su roman i stara predstava skoro četrdeset godina ranije nedvosmisleno nosili sa sobom.

Iz istog broja

TV manijak

Baba za dedu, deda za berzu

Dragan Ilić

Roman

Vrdalama sa Zelenjaka

Teofil Pančić

Scena

Dragan Kremer

CD - Goribor

Čudo iz Bora

Teofil Pančić

Film

O novoj izgubljenosti

Ivan Jević

Intervju – Ljubivoje Ršumović, pesnik

Dug detinjstvu

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu