Kultura

Polemike i(li) denuncijacije

Nimalo naivno klepetanje 2

foto: robert belošević

Nimalo naivno klepetanje

Kako je Miljenko Jergović postao "četnik", i to baš zahvaljujući "Vremenu", i kako je zla "beogradska čaršija" postala mesto u kojem se ne može uspeti bez hvaljenja Draže Mihailovića

Skromne i samozatajne ljude sve što se događa nekome drugom podseti na nešto što se dogodilo njima; ni ja nisam izuzetak. Elem, bilo je to negde prošle godine, prelazio sam raskrsnicu ulice Maršala Tita/Srpskih vladara/Kralja Milana sa ulicom Kralja Milutina/Kralja Milutina/Kralja Milutina; bilo je zeleno za pešake, spokojno sam gazio po zebrinim rebrima, i našao se sučelice na zeleno svetlo čekajućem automobilu čiji je vozač, gle, najedared izvio glavu kroz prozor i zaurlao: "Ustašo, marš iz Beograda!". Osvrnuo sam se okolo da vidim da se nije zombi u obličju Ante Pavelića odnekud stvorio tu, na zebri, ama jok: bio sam sâm. Dakle, bilo je upućeno meni.

Tjah, nije mi bilo prvi put, a kanda ni poslednji, da me neko, iz ko zna kojeg sociopatskog poriva, namerno pobrka sa pripadnikom hrvatske kvislinško-zločinačke formacije iz Drugog svetskog rata; obično to, u nekom smrdljivom zapećku sajber-prostora, rade anonimni internet-komentatori, taj nesumnjivo najniži i najbedniji oblik postojanja u poznatom kosmosu, no ponekad mi se to dešava i na ulici, takorekuć fejs-tu-fejs.

Nije da se nešto žalim i kukumavčim; tamo gde čak i izabranog predsednika Srbije javno nazivaju ustašom, tamo je sve stvarno i sve je moguće. Više me zanima jedan veličanstven paranormalan fenomen: nije li pomalo neobično da danas ima više ustaša u Beogradu nego u Zagrebu, baš kao što, videćemo, i četnici danas bolje uspevaju u zoni Jelačić placa nego Kalenićevog pijaca? Kako je to moguće? Pa, lepo: ustaša i četnik u ovom "diskursu" nisu ono što izvorno jesu, bilo u svojoj istorijski premijernoj verziji iz Drugog svetskog rata ili savremenijoj, reprizno-mutantnoj varijanti iz devedesetih, nego su samo najjači, najotrovniji i najpoganiji ideološki diskvalifikativi upereni ka najozloglašenijim "unutrašnjim podrivačima" malograđanskog, ćiftinskog nacionalističkog konsenzusa.

Pre nekoliko godina Miljenko je Jergović, sećam se, napisao zanimljiv tekst o tome s kakvim se sve bizarnim, ali bogme nekad i – blago rečeno – veoma neugodnim reakcijama na svoj lik i delo susretao na zagrebačkim ulicama, a i šire. Da li je nekada zaradio i uličnu etiketu "četnika"? Nemojte ni sumnjati: to kanda ide u rok službe.

Pa dobro, sve dovde – sve pet. Mislim, niko te ne tera da čačkaš mečku i suprotstavljaš se krvožednim nagonima svetine i bezmernoj niskosti i podlosti onih koji lepo žive od toga što je huškaju; dakle, budi sad i ustaša u Beogradu i četnik u Zagrebu, istrpi, ko ti je kriv. Prava nevolja nastaje kada ova vrsta poganog, radikalnog i potencijalno nimalo bezopasnog difamacijsko-diskvalifikatorskog jezika uđe u mejnstrim, u legitiman javni prostor, štaviše, kada dođe iz usta koja ne pripadaju nekakvoj ekstremističkoj margini. Miljenku se Jergoviću nedavno desilo nešto slično: književni kritičar, leksikograf i predsednik Hrvatskog društva pisaca Velimir Visković proglasio ga je jedinim – najblaže rečeno – simpatizerom četništva u Hrvata. A kao potporu tome naveo ništa manje nego deo iz intervjua pisca "Sarajevskog Marlbora" – Vremenu. Dakako, biti "simpatizer četnika" u poratnoj Hrvatskoj, treba li uopšte napominjati, znatno je pogibeljnije nego biti simpatizer svinjetine u svetom šiitskom gradu Komu. Znajući i sam da mu tvrdnja zvuči bizarno i tanušno čak i za unapred zahvalne uši hrvatskih desničara kojima se obraćao (u "Vijencu", časopisu Matice Hrvatske), Velimir V. još je i pojasnio – to jest, motivacijski "podebljao" svoj fiktivni književni lik koji iz nejasnih razloga ima isto ime i prezime kao i stvarni pisac Jergović Miljenko – kako taj kvarni Jergović, eto, hvali Dražu Mihailovića i četnike ne bi li se dodvorio onoj po zlu poznatoj "beogradskoj čaršiji". U kojoj, poznato je Viskoviću, ne možeš postati Neko i Nešto ako ne napišeš bar dve-tri "Ravnogorske čitanke". Plus odu Kalabiću, mladome majoru. Ili to beše Đurišić?

DOMOLJUBNO SUDIŠTE: Malo mi je mrsko da razlažem šta je sve i grešno i pogrešno u Viskovićevim rečima jer je – baš sve takvo. Ono što ovom slučaju "prijavljivanja" Jergovića javnom domoljubnom sudištu u permanentnom zasedanju dodaje začin perverznosti činjenica je da denuncijacija – a ona jeste baš to, nezavisno od inicijalne Viskovićeve namere, za koju (hoću da) verujem da nije bila takva – dolazi odakle ne bi smela da dođe. I baš to je ono što srozava ionako dronjave ostatke elementarnog, ne više ni profesionalnog, nego bazično ljudskog osećanja… hm, ma ne čak ni za meru nego za… ono što se nipošto, nikada i nikome ne sme činiti.

Kad god se desi neka slična zvizdarija u živopisnom javnom prostoru u južnih Slovena, setim se one Harmsove opaske glede (ne samo) spisateljskih paklenih nadgornjavanja: "sve fini ljudi, samo nikako da uhvate korena". Evo, i ovde vrvi od finih ljudi. Fini ljudi brane Jergovića, a opet, i oni iz vrha Hrvatskog društva pisaca, koji implicitno brane Viskovića, nije da nisu fini. Dalje, Jergović je vodeći pisac svoje generacije, o njemu već ionako "sve znate", a bogme neću kriti od vas ni to da mi je taj čovek prijatelj – zbog toga sam se već nadobijao packi od svakakvih bezveznjaka, ali nadam se da to ipak još nije ilegalno. Znam, međutim, i Viskovića: imali smo neke manje, sasvim korektne saradnje, a čovek je inače ljubazan, prijazan i pametan. Fin, takoreći. To jest, dok mu ne spomenete Jergovića. Šalu na stranu, Velimir Visković odavno je poznat i srpskoj intelektualnoj javnosti kao odmeren i pouzdan tumač savremene književnosti. Nije nikada bio nikakav nacionalista i šovinista – da je tako hteo da prosperira, valjda ne bi čekao 2011: ratnih devedesetih je mogao da zablista u Tuđmaniji. ali nije; dobro, ne kažem da je baš ginuo u prvim redovima antituđmanističkih barikada, ali se nije ni brukao.

ODAPETA STRELA: U pitanju, dakle, nije principijelno neizbežni sudar nepomirljivih svetova, nego (očigledno obostrana) lična netrpeljivost prilično komplikovane anamneze, i to među ljudima, kamoli među piscima, nije ništa neobično, ali zastrašuje način na koji je ona kroz Viskovićeve reči mutirala u neku vrstu potmule legitimizacije linča. Pa dobro, da li ja verujem da bi Visković zaista želeo da se Jergoviću zaista desi Nešto Ružno? Ne, ne verujem. Možda sam naivan, a možda sam samo trezven, tek: ne verujem. Ali ono što Visković kao da ne želi da shvati, ustrajavajući na svojoj upravo slaboumnoj bezobraštini, jeste da to više nije ni važno: strela je odapeta, što bi rekli oni bradati humanisti u Teheranu.

Ima tu još nešto što ne sme ostati nepomenuto. Neobično kako je "Beograd" postradao kao kolateralna šteta Viskovićevog obračuna s Jergovićem, bivajući predstavljen kroz najgori mogući nacionalistički stereotip. Ne zato što Visković "tako misli" (zna on predobro da nije tako) nego zato što mu je tako bilo zgodno, za potporu suvislo neodbranjivog difamatorskog ispada. Dakle, stavljam ime tog grada pod navodnike jer se očigledno radi o fiktivnom mestu, koje sa postojećim deli samo ime. U tom Viskovićevom "Beogradu", sve sa njegovom grozomornom Čaršijom, moguće je talambasati ode četnicima i četništvu – baš preko Vremena. Pa jašta, poznato je da je Vreme neka vrsta gibaničarske Biblije. A jasno je da Jergović i želi i mora da se udvara četnicima, jer mu knjige objavljuje Rende, sa edicijama prepunim četnika podlo maskiranih u pankere, Hrvate, Bošnjake, bitnike, homoseksualce, anarhiste i tome slične. Plus Biblioteka XX vek vojvode Ivana Čolovića, koji decenijama pečata sve četničke klasike, od Edgara Morena, preko Ludviga Gica do Slavoja Žižeka (au, taj što je tek bradat!). A kad treba da promoviše svoje knjige u Beogradu, Jergović to obično čini kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju. A tamo, zna se, ne možeš ni priviriti ako nisi bar član Centralne otadžbinske uprave.

Desilo se da je nekako baš ovih dana Slobodan Blagojević, govoreći o umeću polemike, podsetio na reči Vladimira Dvornikovića kako većina naših polemika ostaje na nivou osobne difamacije – "prikači kome kakvu kantu, da klepeće za njim…". To što je Visković prikačio Jergoviću da klepeće za njim baš i nije tako obična kanta: više liči na tempiranu bombu, za koju se samo možeš nadati da je prethodno ostala bez eksplozivnog punjenja. Ali niko ne bi bio rad da to prvi isproba na svojoj koži.

Hronologija

Nimalo naivno klepetanje 3

BEOGRAD KAO KOLATERALNA ŠTETA: Velimir Visković (foto: a. anđić)

Miljenko Jergović o Draži Mihailoviću:

"Moram priznati da ja ne bih znao ni umio da pišem prozu o Tuđmanu ili Miloševiću. Nije da me njih dvojica ne zanimaju, jako me zanimaju, bavim se obojicom, evo već pola života, ali ja do njihovih razloga, pameti i koncepcije ne dopirem, iako puno o tome mislim, i volio bih jednom shvatit kako tu stvari stoje. Ali, do koncepcije takozvanih običnih ljudi koji se nađu u centrifugi istorije i velikog i masovnog zločina mogu misliti i tu nalazim razloge i motivaciju. Od takozvanih velikih istorijskih ličnosti, u mojim knjigama se pojavljuje samo jedna, i to kao epizoda. To je Draža Mihailović u Dvorima od oraha. Moram priznati da, kada sam to pisao, bilo me je malo strah šta će ljudi u Hrvatskoj reći i ko će me i kako zbog tog Draže Mihailovića napasti. Jer, on nije prikazan kao sotona, što bi iz hrvatske perspektive bio red i obaveza, nego je prikazan kao jedna prilično tragična ličnost. No, dogodilo se da to niko živ nije primijetio. Iz toga zaključujem da su tu knjigu čitali ili ljudi koji su mi naklonjeni pa su razumjeli o čemu pišem, ili su mislili da je to neka moja ekscentričnost, ili nisu shvaćali o čemu je i o kome tu zapravo riječ. O Draži sam mogao pisati jer sam razumio njegove motive. Naravno, to ne znači da o njemu mislim ni pozitivno ni negativno. Jednostavno, on je trodimenzionalna ličnost, koja je imala i svoju tragiku i motive i biografiju, sve ono što Milošević i Tuđman nisu imali…."

("Vreme" broj 959, 21. maj 2009,
u intervjuu pod naslovom "Između gradova")

Velimir Visković o Miljenku Jergoviću:

" – U posljednje vrijeme neki hrvatski pisci zagovaraju nekakav jugoslavenski kulturni prostor. Je li to realno?

– U ovom trenutku vrlo je malo jugonostalgičara koji misle da je moguće formiranje neke nove Jugoslavije jer su se i nacionalne ideologije jako udaljile. Nemoguće je naći Hrvata, osim možda Miljenka Jergovića, koji bi našao opravdanje za reafirmaciju četništva u Srbiji. Ako je u nekoj državi službeno priznat i prihvaćen model velikosrpske ideologije, tada je nemoguće na toj osnovi graditi zajedničku državu. Tamo gdje postoji jugonostalgija kod nekih Srba i nekih Hrvata, to je više jedan melankolični osjećaj neratobornih ljudi koji se s nostalgijom sjećaju nekih izmišljenih ili stvarnih slika sretnoga djetinjstva.

– Na pomolu je čini mi se još jedna polemika s Jergovićem.

– Ma ne bih se želio previše baviti Jergovićem. Priznajem da je on uz Aralicu još jedna moja kritičarska zabluda; ako je kod njega i bilo talenta, on je završio kao žrtva megalomanske ambicije.

– Zašto?

– Jergović odveć brzo izbacuje nedovoljno dorađene, stilski nezgrapne knjige. Njegov je problem što ima ambiciju postati pisac ranga Andrića, Krleže, Kiša, za što mu je, uz neosporni talent za pričanje priče, potrebna i široka filozofska vizija svijeta, koje nema. Zbog nedovoljna rada na sebi, ostaje površan i plitak, a kad ga raspali jarost, i primitivan."

("Vijenac", 13. januar 2011, u intervjuu pod naslovom
"Iz političkih nismo izvlačili estetske zaključke")

Ivan Lovrenović Hrvatskom društvu pisaca:

"Ne pamtim kad sam pročitao kraću a opakiju tvrdnju jednoga književnoga i javnog uglednika. Jedna je stvar što je potpuno netačna, odnosno svjesno lažna. To se može ostaviti autoru na dušu i na karakter. Mnogo gori i opasniji je način na koji je artikulirana i odaslana – kao lozinka kojom se svim zainteresiranim i entuzijastičnim domoljubima signalizira da bi bogougodno hrvatsko djelo bilo nekako maknuti toga zloćudnog ‘reafirmatora četništva’.

O Miljenku Jergoviću može misliti što god tko hoće. Tako i Velimir Visković može priznavati da mu je on "kritičarska zabluda"; ne vjerujem da taj kasni autodafe može nauditi Jergovićevoj književnosti, više govori o kriteriologiji kritičara i kanonizatora hrvatske književnosti. No, ugrožavanje nečijega fizičkoga integriteta sasvim je druga stvar – na to nitko ne smije imati pravo.

Ako sam što propustio, molim kolege iz HDP-a da me isprave, no svih ovih dana otkako je osvanuo Viskovićev intervju u ‘Vijencu’, nisam uspio primijetiti niti jednu jedinu javnu reakciju – niti od uprave i članova HDP-a, niti u cijeloj hrvatskoj javnosti.

Zato zahtijevam da me brišete iz članstva Hrvatskoga društva pisaca, te da o tomu na primjeren način obavijestite sve članove Društva. Najmanje što mogu učiniti jest to, da tu gestu učinim javnom."

(u pismu Hrvatskom društvu pisaca kojim istupa
iz članstva ove organizacije, 22. januar 2011)

Velimir Visković Ivanu Lovrenoviću:

"Hrvatska je danas prilično kulturna sredina, u kojoj je jedan Josipović najomiljenija javna osoba, u kojoj i simpatizer četništva može biti udarno pero najveće novinske kuće. A nemoj zaboraviti da je to udarno pero početkom devedesetih napisalo niz amoralnih tekstova zarađujući svoju koricu kruha prokazivanjem ‘četnika’, kad je to doista moglo biti opasno po život tih ljudi. Mislim da ti takve prokazivačke i potkazivačke tekstove ne moram citirati, i sam ćeš ih se sjetiti, samo neke od njih sam donio u svojoj polemici u ‘Vremenu’, a imam ih u svojoj dokumentaciji još cijelu hrpu. No, da se razumijemo, ne mislim ja da je sada iznenada Jergović postao nekakav veliki četnik; on je samo lukavo, misleći da ‘Vreme’ u Hrvatskoj nitko ne čita, pokušao podići srpskoj čaršiji i otvoriti sebi vrata za srbijansko književno tržište. Nema kod njega ni dosljednosti ni čvrstih političkih uvjerenja, svaka ideja moralnosti mu je strana; kod njega je samo jedno postojano: beskrajna egocentričnost i spremnost da sve podredi sebi. A ti si u tu mrežu egocentrika naivno uletio. No, da zaključim, dragi prijatelju, što se mene tiče, vrata HDP-a uvijek su ti otvorena. Razumijem tvoju poziciju čovjeka koji je Jergovića štitio od malena, literarno ga odgojio, na žalost zatajio kad je riječ o etičkom odgoju. Lijepo je od tebe što si mu još uvijek lojalan."

(iz imejl prepiske, nacional.hr, 27. januar 2011)

Boris Dežulović, Vlaho Bogišić, Zlatko Gall, Nenad Rizvanović i Ante Tomić Hrvatskom društvu pisaca:

"Obraćamo se javnosti potaknuti upozorenjem kolege Ivana Lovrenovića na pogromaško prokazivanje pisca Miljenka Jergovića kao nelojalnog pripadnika hrvatskog društva. Budući da smo članovi HDP-a koje je ne tako davno i potaknuto zaštitom dostojanstva hrvatske književnosti, ali i njezinih po rodnom, nacionalnom i kulturnom načelu diskvalificiranih autora, tražimo od Uprave tog Društva da osudi govor mržnje, a od predsjednika društva Velimira Viskovića da se javno ispriča za poticanje i sudjelovanje u medijskom linču kojem je očiti cilj simbolička, ali i moguća stvarna eliminacija Miljenka Jergovića iz javnoga života. Nulta osjetljivost na poziv za protjerivanjem iz društva stečevina je i znatno uređenijih i tolerantnijih sredina od naše, a izražavajući u ovom slučaju solidarnost s Miljenkom Jergovićem, upozoravamo da je uvažavanje drukčijeg mišljenja temeljna vrednota demokratskog društva i da pravo na polemiku ne uključuje pravo na progon."

(u pismu HDPu, 31. januara 2011.)

Iz istog broja

Pozorište

Odličan iz povijesti

Dragana Bošković

TV manijak

Ko je redar?

Dragan Ilić

Pismo Nebojši Spaiću, glavnom uredniku »Nina«

Priznajem – ja sam kriv!

Tihomir Brajović

Film – Cinema Komunisto

Partizanska kinoteka

Dejan Petrović

Intervju – Jagoš Marković, reditelj

Osmeh umesto keza

Sonja Ćirić

Miroslav Krleža i naše vreme

Glembajevi uzvraćaju udarac

Filip Švarm

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu