Kultura

Festival Todo Mundo

Nima Splita do Stambola 2

SA SVIH STRANA: Klapa Kambi,... / fotografije: ivan šepić

Nima Splita do Stambola

Na drugom Todo Mundo festivalu beogradska publika je imala priliku da sluša hrvatske klape, romske trubače, srpske harmonikaše, balkanske ženske horove, istanbulske rembetikaše i turski psihodelični rok u njihovim neočekivanijim izdanjima

Nas iz naraštaja koji su znali da je …nosi lanac oko vrata ipak galebarski stereotip Dalmoša (iz pesme/rike Miše Kovača), ne bi trebalo da čudi ukoliko današnja omladina u Srbiji od dalmatinskih imena zna samo ‘Pongo’ i ‘Perdita’, a i to tek ako su im roditelji čitali. Zato je tim značajnije da su bar u Beogradu posle duge oseke opet počele da gostuju i klape, i to ne u mimo(z)hodu iz Boke Kotorske, nego baš ‘prave’, tj. s hrvatskog primorja, otelotvorenje tog izvornog mediteranskog grupnog (i uglavnom muškog) pevanja. A – posle otcepljenja Crne Gore i kriziranja Grčke – s druge najomiljenije destinacije onih koji iz Srbije još imaju za letovanje, stigla su dva benda koja nas veselo i kreativno teraju u propitivanje šta je to ‘pusto tursko’ i da li osim ‘turban folka’ možda postoji i ‘turban rok’. Ukratko, iz Splita i Istanbula došle su glavne zvezde drugog po redu festivala svetske muzike Todo Mundo u Beogradu.

Prošle godine bez velike pompe počevši kao dvodnevni, Todo Mundo je u neobičnom partnerstvu komercijalne koncertne agencije Long Play i žilavog alternativnog festivala Ring Ring obogatio koncertnu ponudu usredsredivši se – za World Music logično – prvo na Afriku (Vreme 1108). Sada je sticajem okolnosti okosnica postavljena od bliskog Zapada do (s državnom podrškom odande) Bliskog istoka, kao da nas podseća da se između približavajućeg ‘zida EU’ i uporno jačajuće Turske sve jasnije uobličava zona ekonomskog, pa i kulturnog i svakog drugog uticaja ozbiljno reformisane zemlje u koju se ‘povukla’ Otomanska imperija. Brojni, a površni kao nekad tzv. rok-kritičari, ovdašnji (geo)politički analitičari slabo primećuju tu prećutnu interesnu sferu iz koje smo se iskobeljali pre jedva vek, međ’ Austrougarskom i Stambolom/Bosforom. Previše zabavljeni zavadom bivših ‘bratskih republika i pokrajina’ i internom K&K (Koštunica & Kusturica) Ustav-arhijom, oni ne povezuju poplave jeftine robe široke potrošnje, TV-serija, diplo-mantije itd. u glavni istorijski tok, niti umeju da objasne kako kontinuirano napreduje država koja najduže čeka na prijem u EU.

KLAPA PEVA KORNELIJA: Kakogod, prvo čike koje nisu tetovirane i brkate i u vodoravno prugastim (‘mornarskim’) majicama: umesto ljušture nekadašnjih ‘Jadranskih susreta’ u zaleđe (Srbiju bez mora) zašla je jedna od najmodernijih i najboljih, najpopularnijih i najviše nagrađivanih klapa, koja inovacijama predvodi renesansu te ‘scene’. Osnovani ‘86. u Kambelovcu – jednom od sedam kaštela kraj Splita – koji je u srednjem veku i nastao oko utvrde plemićke porodice Kambi (Cambi), ovi klapci nikad nisu zanemarili svoju bogatu tradiciju, mada su već ‘90-ih zagazili u obrade pop-repertoara, o čemu svedoči njihov odličan treći CD Vrime od nedije (2001, Dallas Records), sastavljen od obrađenih numera Zlatana Stipišića-Đibonija (Gibonni), čiji je otac važan etnomuzikolog-sakupljač klapske baštine. Od 2007. klapa Cambi prerasla je i napustila matični KUD Cambi, a vrhunac sa sopstvenim/autorskim pesmama postigla je 2011. pobedom na vekovnom zabavnomuzičkom festivalu ‘Split’, s Ultima partenca. Album Zar više nema nas (2011, Croatia Records) nosi Sve će to mila moja… Dugmeta, Rijeku snova Belana, Ostala si uvijek ista Miše Kovača, i Čolićev hit Ti si mi u krvi, odranije poznat putem YouTube-snimka s njihovog gostovanja na Zdravkovom koncertu u Splitu 2010.

Upravo je taj snimak podstakao K. Kovača da im ponudi saradnju, a nije čudo da su iz mora njegovih kompozicija za obrade izabrali uglavnom Čolin repertoar. Osvežavajuća stilska vežba, zanimljiv kulturološki eksperiment, ali i (dvosmerni) ulaz na druga tržišta, uslovili su da besprekorni pevački organizam – Cambi bi odlično otpevali i telefonski imenik – interpretira i tačke koje nemaju veze s njima i njihovom muzikom, kao što je Zvao sam je Emili ili Pseto Generacije 5 sa naivno ‘angažovanim’ stihovima Bore Đorđevića, a neke su i neočekivano zablistale, kao Zdravkova rana albumska Poslije raskoši i sjaja. Album je sniman u Splitu, a obrađivan via Rijeka, gde je aranžer i s (daljinskim/skype) Kovačem producent bio i Olja Dešić, punokrvni i svestrani muzičar, i tako nastade Piva klapa Kornelija (2012, Croatia Records), koju kod nas licencno objavljuje Kovačeva nova diskografska kuća KK Music Production. (Nažalost, album je u ‘uvozu’ kraći za poslednju tačku, veliki jugoslovenski hit Pjesmo moja, koji je i u Čolićevom katalogu odskakao muškom vokalnom pratnjom.)

Neminovne promene članstva ne utiču bitno na kvalitet klape Cambi, pa tako i u napola popunjenom Domu sindikata (ulaznice 800-1500 d.). Usaglašeni kao braća Teofilović, nije ih bilo baš 101 nego kao braće Jugovića, i deseti pijanista povremeno. Prirodnim tokom, od izvornih ka novijim, briljirali su u luku od Zelene grane s tugom žuta voća do 3 sulara, pa prošli od prekratnice Cesarice do još Đibonijevih (poređenja radi s Viva Vox, ili davno zaboravljenom Pop polifonijom), da bi …snjegovi i šaš… dosadno promakli uz ruzmarin. S njihovog desetog albuma najbolje je jeknula Ove noći jedna žena tad sveže prodatog hipika Zlatka Pejakovića: od najtanjeg mreškanja vokala dinamika je skočila ka’ more o mramorje, uskovitlavši sinkope i kontrapunktove, pa – izborom reči koje naglašavaju i pomeraju – i smisao. U poređenju s tim, Ti si mi u krvi podseća i da je Zdravko stvarno svakakvih besmislica otpevao (Cigani čergari & haremski čuvari).

U standardnoj postavi 3 x 3 basa/baritona/tenora, Cambi na pramcu imaju operski manir prvog tenora Vladimira Garića, a za kormilom šarmantnu konferansu prvog baritona Tonija Kesića. Sa vrha talasa nisu silazili ni Dešićevom Povij me i smrtnom Ultima partenca, da bi veče krunisali sada već četiri decenije starom hit-baladom More splitske grupe More (Meri Cetinić itd.). Posle dvočasovnog programa publika bi stojeći tražila biseve i da nisu opušteno, uz gitaru i mandolinu, bacili sidro u svima znane tradicionale. Neki su tad saznali da klape čine obični, radni ljudi, uglavnom (niže) srednje klase, i da je to zametak demokratije – prava klapa ima predsednika! Hrvatska možda svoju klapsku muziku ne tretira baš kao World Music, štaviše za novi Eurosong je donekle i falsifikuje, ali to najljudskije i najjeftinije muziciranje prilagođeno ne toliko berbernici koliko kamenim uličicama našeg malog/vilog mista, zaslužilo je u ovakvom izvođenju kao Cambi sigurno i više reklame i bolju posetu, bar kao koncert More, more – Zvuci Dalmacije’ krajem 2010. u beogradskom Sava centru (Vreme 1041).

AMAN, AMAN: Klapske pesme po sadržaju zajedničkog imaju i s rembetikom koji smatramo grčkim, ali ga donekle svojataju i Turci (slučaj baklave?). A tu je uporište sastava Café Aman Istanbul, koji taj ‘starogradski’ kafanski izraz – lučki, nimalo čudno prošaran i političkim buntom – oživljava u mešavini otomanske klasične (fasil) muzike XIX veka, izvornih pesama Vizantije, svetovnih i duhovnih komada, i na grčkom i na turskom, nastojeći i da rekonstruiše originalni ambijent (današnjim rečnikom: lanca) lokala ‘Cafe Aman’. Postavom bliže srpskim čalgijama, a zahvatom kubanskom Buena Vista Social Clubu, mirno barataju velegradskim ‘loncem’ doseljenika i uticaja.

Turci i Srbi su na ovom Todo Mundo nastupali u velikoj sali Doma omladine (ulaznice po 1.000d.), pri čemu su naši predstavnici večeri otvarali i sve brojniju publiku zagrevali premijernim programima: mladi trubač Marko (Bobana) Marković (r. ‘88.) sa cenjenim, u Norveškoj naseljenim harmonikašem Jovanom Pavlovićem (‘75.), u namenski pisanim kompozicijama slobodno ukršta uticaje i improvizacije, a etnomuzikološkinja Bojana Nikolić naučno, arhivarski, učiteljski bori se za očuvanje izvornog (prvenstveno) ženskog pevanja s ovog dela Balkana, sa svojim srpskim glasovima efektno i jednostavno predstavljajući tu riznicu.

Na samom kraju, spektakularni trio Baba Zula, nakaradno privlačni savremeni spoj elektronskih pomagala, analogne rokerske svirke i tradicionalnih orijent-instrumenata (vidi prošli broj Vremena). Ne samo zbog brčina i oblačenja, deluju kao sledeća faza Leta 3, a ni mutiranje narodne muzike nije razlika. ‘Gitarski’ (žičani) heroj Murat Ertel na čelu tog zabavnog svaštarenja oduševio je prisutne: rokenrol je prisutniji u manjku ustezanja, slobodi eksperimentisanja i živopisnosti izvođenja, nego doslovno kao Rock The Casbah. Divan otoman, saher-tulumbe!

Iz istog broja

Nova knjiga Emira Kusturice

Crna slova, beli papir

Muharem Bazdulj

Monografija Marka Somborca

Ljudi s četiri prsta

Teofil Pančić

Knjige – Biografija Boba Dilana

Hvatanje neuhvatljivog

Miloš Vasić

Intervju – Boris Vlastelica, Repetitor

Tri slobode

Dragan Ambrozić

TV manijak

Pasulj ispred hotela »Evropa«

Dragan Ilić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu