Kultura

Intervju – Miroslav Momčilović, režiser i scenarista

Nežnost u apokaliptičnim vremenima 1

fotografije: m. milenković

Nežnost u apokaliptičnim vremenima

"Ovo što sada živimo je kao u vremenu ranog hrišćanstva. Onim ljudima koji su držali do nekog sistema vrednosti, koji su držali do sebe, njima je jako teško, oni su se sklonili, postali su nevidljivi, oni su, u prenesenom smislu u šahtu. Baš kao što su beskućnici nevidljivi, nevidljivi su i dobri lekari, inženjeri, matematičari, fini i pristojni ljudi, oni koji nisu vaspitavani da preko leševa dolaze do nečega. Oni su u šahtu, tom nekakvom podzemlju – tu je Srbija koja vredi. To su ljudi koji se druže između sebe, nemaju novca da izlaze, sami su u svojoj državi postali građani drugog reda. A s druge strane, onaj Beograd gore trešti i šljašti"

U sinopsisu novog filma Miroslava Momčilovića Smrdljiva bajka stoji ovako: "Moma je skitnica i pati od depresije. Ema je skitnica i lečila se od alkoholizma. Moma živi u napuštenim fabričkim pogonima. Ema živi u šahtu. Ema se Momi dopala na prvi pogled. Moma se Emi dopao na drugi pogled. Ema je nekad davno izgubila bebu i počela da pije. Ili je prvo počela da pije pa izgubila bebu. Nije više ni važno. Važno je da joj je Moma pomogao da to preboli. Moma i Ema počinju da žive zajedno. Jedno drugom ulepšavaju dane. Dovijaju se u potpunoj nemaštini. Venčavaju se. Venčava ih Kralj Klošara koji živi na deponiji. Moma i Ema odlaze na medeni mesec i tom prilikom nailaze na ostavljenu bebu pored kontejnera. Nastavljaju život u troje…"

Momu i Emu igraju Žarko Laušević i Jelena Đokić. Film je trenutno u montaži. Scenarista i režiser Smrdljive bajke je Miroslav Momčilović, autor zapaženih filmova Sedam i po (2006), Čekaj me, ja sigurno neću doći (2009) i Smrt čoveka na Balkanu (2012), scenarista Kad porastem biću Kengur (2004). U razgovoru za "Vreme" Momčilović priča da su junaci njegovog novog filma dvoje ljudi na socijalnom dnu – doslovno, jer žive u šahtu. I da je, kada je počeo da uči o beskućnicima u Beogradu, mislio da je tu – kraj, korak od groba:

"Inače su šahtovi po mom kraju, Novom Beogradu, vrlo često naseljeni, što govori o našem društvu i svemu onome u čemu živimo. Ovo je u osnovi ljubavna priča, ali film ljubavnom pričom ne počinje. To je dvoje ljudi bez nade. Oni jedu iz kontejnera, otporni su na trovanja, u depresijama, alkoholnim krizama… Kada se sretnu, jedina stvar koja ih pokrene je – ljubav. Oni su se odrekli svih zemaljskih potreba osim potrebe za ljubavlju. Žanrovski, to je egzistencijalistička melodrama. Ljubav je tu ono najbazičnije, potrebnije od hrane i vode. Možda tako nije u stvarnom životu, možda je to onaj bajkoviti momenat u filmu, ali junacima Smrdljive bajke to jeste najbitnije – ljubav. I oni poput dva Don Kihota u želji da budu jedno uz drugo, prevazilaze te drastične prepreke i probleme u kojima se nalaze."

"VREME": U tvojim filmovima bilo je beskućnika i ranije. Petar Božović u Čekaj me, ja sigurno neću doći igra beskućnika, žrtvu neuzvraćene ljubavi. To je upečatljiva epizodna uloga, ali i lajtmotiv celog filma. Proganja te ta tema beskućništva?

MIROSLAV MOMČILOVIĆ: Jeste, i u Kenguru postoji mala uloga beskućnika koji doziva jednu Slađanu. A lik beskućnika sam imao i u filmu Sedam i po, ali sam tu scenu celu izbacio u montaži. Inače, Petar Božović u Smrdljivoj bajci igra Kralja Klošara, to je još jedan bajkoviti detalj u filmu. Jesam uvek osećao nežnost prema beskućnicima, oni su jedna potpuno nezaštićena grupa, sve druge socijalne grupe imaju neku pomoć, udruženja, nekog ko se bori za njihova prava… Skitnice i klošari nemaju nikog i ništa. Postoji dom u Kumodraškoj ulici gde može da se smesti stotinak ljudi na hranu i spavanje, a Beograd ima nekoliko hiljada beskućnika.

Sad u montaži možeš konačno da vidiš jeste li uspeli da izvučete ono zrno nežnosti iz enterijera kakav je šaht? Ili je za golu ljubav romantika nevažna, možda čak opterećujuća, suvišna?

Tanka je linija između nežne, emotivne scene i patetike. I lako se prelazi. Uvek sam se pazio patetike. Ali, moram da priznam da sam tragao za momentima nežnosti. Tragao sam da izvučem nežnosti iz šahta, iz te napuštene fabrike gde oni u početku žive. To jeste teško. Ali, to i jeste bila priča koju sam želeo da ispričam. Da sam hteo ogoljenu priču o dvoje beskućnika, snimao bih prave beskućnike. Ali, bojim se da bi se to svelo na jednu opštu poruku.

Bio bi to dokumentarac o beskućnicima

Pa, da. To može da bude i zanimljivo i dobro, kako se to kaže – društveno angažovano, ali u suštini, kod nas jalovo i nepotrebno, jer bi se takav film sveo na "težak život" tih ljudi, i to nije ništa novo, ovde teško žive i oni sa kućama, a kamoli beskućnici. Film, s druge strane, nije bajka, sem u nekoliko detalja, ali jeste bajkovit upravo zbog takve optike, zbog tog mog traganja za nečim romantičnim u te dve potpuno ogoljene strukture ličnosti, jer ovde govorimo o ljudima koji su retko kad trezni, koji imaju neuroze, nesanice, drhtavice, alkoholne krize, koji su u paničnom, patološkom strahu od gladi i hladnoće, možete ih usred avgusta videti obučene po slojevima, u vunenim kapama i šalovima… Tragao sam da iz tog konteksta izvučem ono što se zove melodrama. Tragao sam za jedinstvom suprotnosti: smrad i bajka. Nežna osećanja u apokaliptičnom ambijentu. Držanje za ruke u okruženju deponije. Jedan prepoznatljiv melodramatični zaplet i rasplet događaju se u potpuno neočekivanom ambijentu, u jednom opštem rasulu.

Prvi put sam priču o dvoje beskućnika u nekoj vrsti veze video u emisiji "Ciklotron", koju je radio moj prijatelj Dušan Čavić. To je nekad išlo na TV B92, posle 5. oktobra. Do tada sam imao utisak da su beskućnici sami, da ne žive u zajednici, mislio sam, odrekli su se svega, pa i potrebe za ljubavlju. Kasnije sam shvatio da postoje samci, a postoje i parovi među beskućnicima. Znam za jedan par koji je živeo u Zemunskom parku, godinu dana su bili tamo, posle su ih stanari iz susednih zgrada prijavili policiji pa su ih sklonili odatle. Onda sam našao jedan par koji je živeo u kanalizacionom šahtu, on je imao bicikl, ona je imala bicikl, ti bicikli su im koristili kao kolica, za transport. Pratio sam ih neko vreme. Držali su se za ruke. Nežno. To je bila moja inspiracija za scenario. Moja želja da radim ovu priču od samog početka nije poticala od života beskućnika kao takvog, nego upravo od onoga što sam već rekao: da dvoje ljudi koji su na samom dnu, koji nemaju ama baš ništa od života, imaju potrebu da vole. I da im je to važnije od kuće, od hleba, od vode. I događa se sve kao u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Oni se prvo gledaju, pa se dodirnu, pa se udalje, približe…

Nežnost u apokaliptičnim vremenima 2

Različiti su uzroci zašto ljudi postaju beskućnici, nekad je to iodluka?

Osim nesrećnog sticaja okolnosti, što je uglavnom slučaj, u tome ima i određene doze odluke. Da kažeš, dobro ja više neću ovako, ostavljam sve, slobodan sam, nikome ne polažem račune, idem na ulicu, nemam nikakvu odgovornost i za to plaćam visoku cenu, hladno mi je, mokar sam…. Emil Sioran je kao filozof zavideo beskućnicima na slobodi, govorio da su to jedini uistinu slobodni ljudi. Ali nije i sam postao beskućnik.

Pamtim čoveka iz Cetinjske, živeo je između Radio Beograda i Politike, novine su pisale da je ubio ženu koja ga je prevarila, odrobijao skoro dve decenije i otišao na ulicu. Dakle, odluka da bude beskućnik usledila je posle velike životne tragedije.

Na zapadu, mislim, nisu retki slučajevi kada je beskućništvo – životni stav: ne želim da me izrabljuju, ne želim da imam platu, i socijalno, ne želim da zavisim ni od koga, ni od čega, sviraću na ulici, putovaću, ješću pečene pacove. Kod nas uvek iza takve odluke stoji neka velika nesreća. Mi nemamo te hipi komune, kao na zapadu, pa ti odrasteš u prikolici zato što su ti mama i tata bili hipici. Kod nas uvek stoji neki eksces iza toga, manji ili veći. Međutim, mnogo je ljudi koji dožive nesreću, pa ne postanu beskućnici. Najređi su slučajevi da ljudi koji ostanu bez kuće, postanu beskućnici. Ko je izgubio kuću u ratu taj se potrudio da je napravi ponovo. Uvek je uzrok neka lična porodična drama koja je inicirala odluku, na neki način to jeste beg, beg od nekog problema, beg od svog života.

Kako si "dobio" Žarka Lauševića?

Vrlo jednostavno, setio sam ga se početkom ove godine, od zajedničkog prijatelja dobio sam adresu, nismo se poznavali odranije, i poslao sam mu scenario. Pozvao me je posle dva dana i rekao da želi da igra u filmu. Nije bilo u tome ničeg misterioznog, ničeg grandioznog. Desilo se. Mislim da se Žarku dopao scenario, zapravo ideja da se posle toliko godina pauze vrati u film i to ulogom beskućnika. Da je scenario bio na neku drugu temu, nisam siguran da bi prihvatio da igra. Mislim da je ta tema njemu bila privlačna. Verovatno da je on u svojoj biografiji, u tom svom egzilu, prepoznao nešto… nešto zbog čega je poželeo da igra Momu beskućnika.

Jesi li čitao njegove knjige?

Kada je stigao, poklonio mi je knjige koje je napisao. Obećao sam mu da ću ih pročitati kad završim film. Bilo je važno da on uđe u lik Mome. Žarkovom pričom se nisam ranije bavio, znao sam njegove uloge, znao sam šta mu se dogodilo i šta je uradio. Taj tragičan događaj u Podgorici, po tropskoj vrućini (slično kao u Kamijevom Strancu) jednostavno je dan koji nije trebalo da svane. I ta godina i ti ljudi bili bi srećniji bez tog dana… Žarko je došao vrlo brzo. Čovek koji je izjavio da više nikada neće biti slobodan došao je da igra najslobodnijeg čoveka na svetu. Očekivao sam nekog šmekera, zvezdu, a došao je jedan produhovljen, tih, krotak čovek, trezven, nenametljiv i vrlo analitičan. Sve to je dosta netipično za filmsku zvezdu što on uistinu jeste. Probali smo svakog dana. Pravili smo čitajuće probe i probe na lokacijama. Odlazio je da vidi objekte gde smo snimali. Osetilo se u početku na probama da nije dugo igrao, ali su talenat, analitičnost i posvećenost to zaista brzo nadoknadili. Iz mog ugla gledano, on se vrlo lako i bezbolno vratio poslu za koji je rođen. Kako je bilo njemu, to samo on zna…. Bilo kako bilo, Žarko je došao jer je poželeo da igra. Na čaršijsku žalost, oko njegovog dolaska nije bilo nikakve misterije.

Spomenuo si da u tvom kraju ima mnogo naseljenih šahtova i da to mnogo govori o nama danas. Živimo li mi u šahtu? Kulturnom, civilizacijskom šahtu? Srbija se u šaht ponovo vratila, ili nikad iz njega nije ni izlazila?

Da, moglo bi se i tako reći, film Smrdljiva bajka može da se pročita u tom ključu, jer osim njihove ljubavne priče prikazuje i taj jedan opšti pad moralnih vrednosti, devastiranost svega što je imalo neki značaj. Nisam slučajno stavio da glavni junak živi u napuštenoj fabrici. Ta fabrika u kojoj smo snimali deluje avetinjski, iščupano, očerupano. U toj fabrici je do pre 15 godina radilo 2000 ljudi. Sad ne radi niko. Nalazi se u Ulici 29. novembra (sadašnja Ul. Despota Stefana), čini se da je to bio neki pogon u kojem su mahom radile žene, zatekli smo one plave platnene borosane i ženske mantile i jedan tronožac na kojem je pisalo "Ema"… A to je ime moje glavne junakinje. Napuštenih, uništenih fabrika video sam bar dvadesetak, tražeći odgovarajuću lokaciju za film. Od tih dvadeset fabrika, pet je bilo u najužem izboru za film. Toliko su bile… dobre i inspirativne. Taj ambijent u filmu deluje nestvarno, zahvaljujući i snimatelju Aci Iliću, koji je jako dobro rešio svetlo s obzirom na to da u napuštenoj fabrici u kojoj u početku žive Moma i Ema nema struje i to treba da se vidi u filmu.

I druge su zemlje prolazile kroz tranziciju, ali to kod nas traje dvadeset godina. I to je naša tužna priča. Hoću da kažem, za ovaj film o klošarima, beskućnicima bilo je lokacija kakve se samo poželeti mogu, šahtova, napuštenih fabrika i deponija… Konkurencija je bila vrlo oštra. Kad bismo prikazali film u Holivudu, mislili bi da smo tu scenografiju napravili.

Toliko dobro izgledaju?

Izgledaju kao scenografije od pet miliona dolara. Jer oni bi tako nešto morali da naprave u studiju. Mi toga imamo na svaki kilometar. Film sam pripremao dve godine, lokacije sam obilazio svakodnevno. Po Beogradu. Jedna divlja deponija, jedan šaht i jedna napuštena fabrika, i kad se vratiš kući posle takvog dana, nije ti dobro. Toliko toga ima samo po Beogradu, a šta je onda sa Srbijom? Među radnicima koji su radili po tim fabrikama, takođe se regrutuju beskućnici. To je ta neka radnička klasa koja se odala alkoholu, ili se jednostavno nisu snašli. Važimo za snalažljiv narod, ali u biti to nije tako. Ljudi ovde jako teško prihvataju gubitak posla, selidbe… Ljudi ovde štrajkuju u nekim robnim kućama 15 godina, čekaju platu iz ‘98. Oni ne mogu da se pomere, ne mogu da se dislociraju iz tog vremena da rade nešto drugo, da odu negde drugde. Kao da su ljudi u vreme Titove Jugoslavije živeli zaštićenije nego drugde, kao beli medvedi, radili su u privredi koja je opstajala zahvaljujući kreditima, i kad je to nestalo, našli su se na raskrsnici na kojoj još stoje.

Da, da se vratim tvojoj tezi o Srbiji u šahtu. Kao da smo bili u nekom kanalizacionom šahtu, pa smo se primakli izlazu, ali smo se opet vratili. Ali nije to cela Srbija. Dobar je deo onih koji nisu u šahtu, gore su i super im je.

Nežnost u apokaliptičnim vremenima 3

Koja je to Srbija u šahtu, a ko je gore?

Ovo što sada živimo je kao u nekom ranom hrišćanstvu. Onim ljudima koji su držali do nekog sistema vrednosti, koji su držali do sebe, njima je jako teško, oni su u šahtu, oni su se sklonili, postali su nevidljivi. Baš kao što su beskućnici nevidljivi, nevidljivi su i dobri lekari, inženjeri, matematičari, fini i pristojni ljudi, oni koji nisu vaspitavani da preko leševa dolaze do nečega. Oni su u šahtu, tom nekakvom podzemlju – tu je Srbija koja vredi. To su ljudi koji se druže između sebe, nemaju novca da izlaze, sami su u svojoj državi postali građani drugog reda. A s druge strane, onaj Beograd gore, trešti i šljašti. Postao je turistička destinacija, ali tužna turistička destinacija. Ljudi dolaze u "prestonicu noćnog života", zato što je piće jeftino, zato što je provod jeftin, može da se pije do pet ujutro i može da se puši u kafićima. Od četvrtka do nedelje sve pršti, a ozbiljan deo onih koji su bili nekakav pristojan svet ovog grada i ove države danas su servis ovih koji dolaze da se zabavljaju: voze taksije, rade na vratima splavova, sačekuju turiste, iznajmljuju im svoje nasleđene stanove. Ovaj deo gde sad treba da se pravi taj Beograd na vodi, to će biti, mislim, već jeste – redlajt distrikt. Tu ima ogroman broj stanova koji se iznajmljuju na jednu noć ili na dva sata. Postali smo evropska prestonica seks-turizma. Kako objasniti iznajmljivanje hiljadu soba dnevno na dva sata, petkom i subotom? Oni koji su nešto vredeli i imali svest o vrednostima, oni su, u prenosnom smislu, u šahtu. Ali, šta da radimo, i u šahtu treba živeti.

Voleti se, rađati decu

Jeste. To je teza. Posle devedesetih, lošeg sticaja okolnosti i naših grešaka koje smo napravili nepromišljeno, sumanutih poteza tadašnje vlasti koja je dovela narod u nerešivu situaciju, nije urađeno ništa. Kažnjeni smo za gluposti iz devedesetih ali stiče se utisak da smo kažnjavani dugo. Još smo pod kaznom. Suviše dugo plaćamo tu cenu. Ljudi su na ivici živaca i egzistencije, ozbiljno se pitaju da li treba uopšte ići ka EU, možda je taj voz zaista prošao. Moji prijatelji koji su bili naklonjeni tome sada misle da nam tamo i nije mesto. Večito smo pod nekom vrstom ucene. Mislim da se ta taktika štap i šargarepa pretvorila u osam udaraca štapom pa jedna šargarepa. U stvari, u poslednje vreme šargarepe i nema… Mi jesmo u šahtu, ali i u šahtu može da se živi. Važno je da čovek ne izgubi veru u prave vrednosti, da ne zaboravi da je čovek. To jeste komplikovana situacija ali nije bezizlazna. Kada sam govorio o nekom pristojnom svetu koji je postao nevidljiv zato što više nije nikome potrebno ono što oni znaju, tu ubrajam i ljude iz mog posla koji se bave pisanjem, režiranjem, glumom… Danas, televizije sa nacionalnom frekvencijom rade rijalitije najbanalnijeg tipa. Gde tu ima posla za glumca, pisca, režisera?

Ljudi su se sklonili iz nekih svojih života u šaht zato što su došli neki drugi što "snimaju rijalitije" da im objasne da to što oni rade ne vredi ništa. Misliš da tu neka vrsta pobune, aktivizma, nije delotvorna?

Uvek su organizovanje i aktivizam dobri. Čak i kad su bez rezultata. Sve je bolje od nedelovanja.

Imaš li ti želju za aktivizmom, političkim?

Ne, imao sam tu želju davno, devedesetih, posle 5. oktobra sam tu želju izgubio. Jednostavno nisam želeo više da mi mladost i život propadaju na protestima. Ja nisam taj čovek, ne volim tu vrstu eksponiranja.

Da, većina ljudi ne voli tu vrstu eksponiranja i zato su u šahtu.

Mislim da je ovo što radim vrsta mog doprinosa, da sam isuviše aktivan na nekim drugim poljima ne bih mogao da radim svoj posao. Meni su pripreme za ovaj film trajale dve i po godine. Bavio sam se ovim svakodnevno, posvećeno, od traženja lokacija, pisanja scenarija, nekoliko verzija knjige snimanja, kastinga, proba…

I filmovi se snimaju u šahtu. Kako si skupio pare za film?

Dobio sam ih na konkursu Ministarstva kulture Filmskog centra Srbije i u Vojvodini, dobio sam ih i na Euroimažu. To je projekat koji spremam dve i po godine, dođe jedan konkurs pa drugi, to sve traje dosta dugo i mukotrpno, još nismo dobili sve pare… jer smo u fazi čekanja. Ipak, najteži deo posla je urađen, snimanje. Meni je to najlepši deo, ali je ovaj film bilo jako teško fizički snimiti. Jedan snimajući dan na deponiji. To je ontološki smrad. Ljudi su nervozni, vrućina, hodamo s maskama, pa kad se radi kadar, svi moraju da skinu maske, pa se iz takvog ambijenta preselimo u napuštenu fabriku gde nema vode ni struje.

Nisi aktivan na društvenim mrežama, ne gledaš televiziju. Čitaš li novine?

Čitam. Sve. Veliki sam ljubitelj Jutjuba, volim te video-zapise, monolog ili lični dokumentarac koji je neko snimio u svojoj režiji… Zato praktično ne gledam TV. Ali, svako jutro, uz kafu, pročitam novine. Ono što je bilo u crnoj hronici sad je na naslovnoj strani. Na naslovnim stranama su ljudi za koje ne znam šta ih preporučuje za slikanje, sem što vole da se slikaju. To je novo zanimanje: profesionalni novinski star.

Ko je za to kriv?

Najlakše bi bilo optužiti vlast, ali taj trend postoji najmanje deset, dvadeset i više godina, promenilo se mnogo garnitura vlasti. Rijaliti ima takođe dug staž ovde, ima toga i na zapadu, ali ne na nacionalnim frekvencijama. Uskoro, ljudi koji se bave našim poslom neće imati šta da rade, jer da bi napravio igrani program, trebaju ti pisci scenarija, kamere, montažeri, glumci, reditelji, tonci, urednik, to je preskupo… Da bi snimio dvoje golih ljudi u kuhinji koji se svađaju da li je dete njihovo, ne treba ti ništa, treba ti tvoja kuhinja i jedna kamera. Zato glumci više nisu zvezde, zvezde su ovi, profi medijski starovi i starlete. Srbija na TV-u samo kuva i peva. Ubismo se od kuvanja i pevanja na TV-u, a ovamo svaki drugi gladan i depresivan…

Nije li to namerno odvlačenje ljudi od stvarnog života, cenzura?

Cenzurisani smo na perfidan način. Cenzurisani smo tako što ono što znamo da radimo postaje sve manje važno.

Na koji način su beskućnici cenzurisani?

Oni su tek cenzurisani jer su nevidljivi. Dok sam istraživao o beskućnicima, jedan mi je rekao da ih najviše boli što su nevidljivi, postoji i engleski izraz za to: invisible people (nevidljivi ljudi). Ne samo što su inače skrajnuti, na margini, nego i kad prođemo pored njih mi okrenemo glavu, u kolima, na semaforu, dok prelazimo ulicu… Ljudi ne primećuju, a ako ih i primete, onda se ponašaju kao da ih ne vide… To je određena vrsta primitivizma, a to se neće iskoreniti nikad. Kad nevidljive ljude posmatraš samo pola sata, mnogo toga vidiš. Sasvim je nepravedno svoditi ih na alkoholičare i ljude s dijagnozom, jer koliko je samo takvih među nama, pa to ne vidimo? To što su napravili izbor da žive u šahtu, žbunju, na klupi, to ne znači da mi imamo pravo da dignemo ruke od njih.

A šta se vidi iz tog šahta?

Time sam se bavio u filmu, kako mi vidimo njih i kako oni vide nas.

Kako nas vide?

Bio sam iznenađen. Nisam sreo nijednog koji bi se vratio. Oni se često žale, kako ih ne vidimo, kako su zanemareni, ali niko se ne bi vratio, ko je otišao i osetio tu slobodu. Sveo si se na nivo pustinjaka i baš te briga za sve. Oni ne prose, jer nisu prosjaci, kopaju svoje kontejnere. Oni govore mnogo manje nego mi, svedeno, ne troše se na gluposti, vole da se sunčaju… Njima je samo važno da bude što manje kišnih dana, da zima ne bude suviše oštra, ne zanima ih šta se dešava… Raduju se slobodi, kao albatrosi. Možda nešto i vide, prate, ali, nisam primetio da ih interesuje bilo šta od dnevne politike, bave se preživljavanjem.

Kao i većina onih u kućama?

Jeste. Ali ovi u kućama moraju da rade da bi otplatili te kuće i račune… Beskućnici ne moraju ništa. U mom filmu Kralj Klošara izgovara rečenicu "Ako želiš da imaš sve, onda ne smeš da imaš ništa…" Oni znaju gde je dobar kontejner, gde su dobri punktovi. Borba za dobar kontejner je veća tamo gde su bogatiji delovi grada. Ne postoji jasan svet beskućnika, tu je nekoliko nivoa, kasti… Ima, recimo, beskućnika koji uopšte ne preturaju po kontejnerima, oni su na nivou meditativnih pustinjaka, ako nađu nešto usput na ulici u redu, ako ne, opet u redu. Sreo sam jednog koji misli, radio je kao elektrotehnički inženjer, napustio firmu jer nije mogao da misli zbog narušenih međuljudskih odnosa, tako mi je rekao. Umesto razmišljanja, bio je prinuđen da se bavi socijalnom gimnastikom. Sada ima vremena. Malo se sunča, šeta, misli, a tamo se samo svađao i radio i nije mogao da misli. Dao mi je i vizitkartu na kojoj piše: slobodni mislilac, Savski kej bb.

Rekao si mi da ima nekoliko hiljada beskućnika u Beogradu. A duhovnih, mentalnih beskućnika?

Ima nas mnogo, retko ko da nije… Ja se osećam često tako, kad si u ambijentu u kojem nije vrednovano ono što radiš. Ali niko neće brinuti o nama ako sami ne brinemo o sebi…

Iz istog broja

(Geo)politika zabave – Evrosong 2015.

Na kauču s Končitom

Irena Šentevska

Intervju – Aleksandar Rafajlović, umetnik

Pravo na slobodu

Tanja Jovanović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu