Kultura

Intervju – Bora Ćosić, pisac

Nema više »druge Srbije« 2

foto: vesna anđić / rfe

Nema više »druge Srbije«

"Teško je utvrditi koja je ‘ideologija’ kriva za ovo ili ono. Kada se neko pita kome bi se morao podneti račun za krivi način po kome se danas živi, najpre bi ga trebalo ispostaviti sebi samima. Malo je koja vlast, i ona najnesimpatičnija, došla na vrh bez beslovesne podrške tih istih ljudi što se naknadno pitaju u čemu su se to našli"

Dnevnik 20132020, zaista impozantno delo Bore Ćosića, nedavno je objavljen u beogradskom Lomu. Kod Ćosića ništa nije obično – od pojave, preko stavova, do rečenice – pa i ove dnevničke beleške nisu svakidašnji zapisi već mikroeseji kojima autor zahvata mnogodecenijski život (evropske) civilizacije i neverovatan broj ličnosti, uglavnom onih iz intelektualne i kulturne sfere. Kada pogledate registar imena, koji je – sasvim opravdano, jer olakšava kretanje kroz knjigu – objavljen na koncu ove publikacije, shvatićete da se u njemu nalaze skoro svi koji su nešto značili na ovim našim i srednjoevropskim prostorima u jednom dužem vremenskom periodu. Nekih osam stotina osoba se spominje i kritički opservira u knjizi. Pored registra, Dnevnik je oplemenjen i Ćosićevom obimnom bibliografijom, koja sadrži četrdesetak dela, od kojih su mnoga imala više izdanja i prevođena su na strane jezike.

Prošle godine se navršilo pola stoleća od objavljivanja prvog izdanja Ćosićevog romana Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, za koju je dobio Ninovu nagradu i tako postao poznat široj jugoslovenskoj čitalačkoj publici. Predstava postavljena po knjizi ovenčana je Sterijinom nagradom. Nabrojimo još neka njegova važna dela: Tutori, Doktor Krleža, Povest o Miškinu, Dnevnik apatrida, Carinska deklaracija, Priče o zanatima… Autor je i scenarija za film Desant na Drvar, zajedno sa režiserom Fadilom Hadžićem. Zgađen politikom Slobodana Miloševića i svim onim što je on personifikovao, Ćosić početkom devedesetih sa suprugom napušta Beograd i odlazi u Rovinj. Potom se seli u Berlin, gde i danas živi. Iako veoma kritičan prema ovim našim prostorima, zapravo nikada nije raskidao veze sa njima. Prisutan je u više kultura paralelno.

Početkom dvehiljaditih šokirao je javnost Srbije tvrdnjom da je bio protiv vazdušne NATO intervencije i da se zalagao za kopnenu invaziju. Smatra da bi invazija dovela do "očiglednog i jasnog poraza Miloševićeve politike i države", sličan porazu kakav je doživela Hitlerova Nemačka. "Iz pepela te Nemačke izašla je ova prava demokratija u kojoj danas živim, što je dokaz da je za tu vrstu ozdravljenja, za ponovno rađanje i prosvetljenje neophodan totalni poraz", rekao je Ćosić u jednom intervjuu.

"VREME": Nekako se čini neminovnim da razgovor započnemo pitanjem o pandemiji korona virusa, koju tematizujete u tekstovima u "Danasu". Sve što se dešavai to je postalo opšte mestopodseća na nekakvu distopiju: zatvorene granice, karantini, restriktivne mere, vanredna stanja, policijski časoviKako provodite ovo vreme?

BORA ĆOSIĆ: Ko je pratio seriju tekstova u "Danasu", mogao je tačno videti šta radim i šta mislim o ovoj nevolji. Svakako nedostaje "Dekameron", jer naša pozicija slična je kao kod Bokača: mali skup, izbegao od pošasti, ali koji boravi u prijateljstvu, zabavi i razgovorima, bez obzira na vanjske okolnosti, ponekad brutalne i neljudske. Po mnogim gradovima Evrope utanačene su te male menjševičke ćelije istomišljenika, pa ako je svet morao da se razredi na ulici, po kućama je mogao da se sakupi; onda dolaze oni veseli koncerti sa prozora i balkona, dokaz da nas još ima i da Poljska još nije propala.

Knjiga Dnevnik 20132020 ne predstavlja uobičajenu zbirku dnevničkih zapisa, većskupinu mikroeseja. Iako je u pitanju inspirativno i dragoceno štivo, čitaoci ostaju uskraćeni da saznaju nešto, osim u detaljima, o vašem odista zanimljivom životu, koji karakterišu brojna putovanja i susreti sa raznim interesantnim ljudima

Dnevnik koji se sada pojavio naravno ne objašnjava gde sam kog dana hodao i sa kim sam doručkovao, nego šta mi je kod tog hodanja i doručka palo na pamet. Ali najpre treba da zahvalim Flaviju Rigonatu, koji ga je izdao. On je, zajedno sa prošlogodišnjom knjigom o Miškinu, objavio oko hiljadu stranica mog teksta, što je danas podvig. Pomišljam kako je srpska reč "izdati" u objavljivanju knjiga potpuno pogrešna; knjige izdaju oni koji ih ne objavljuju.

Već treću deceniju živite u Berlinu, gradu koji je postao jedan od glavnih svetskih kulturnih centara i koji je uspeo da prevaziđe brojne tragične sekvence svoje istorije, ne bežeći od njih. Šta za vas znači život u ovom gradu, toliko popularnom među mladima širom Evrope?

Berlin je ostao stožer mnogo čega, on je za mene najpre prestonica jednog duha koji je srušio vlastiti zid. I koji ne krije nijednu vlat svoje istorije, bez obzira na to što je Javašev jedanput umotao Rajhstag u svoju svilu.

A kako vam iz pozicije građanina Berlina izgledaju ove naše balkanske državice, njene politike i kulture? I koliko je ono što se dešava na ovim prostorima uopšte interesantno za tamošnje medije i kulturne poslenike?

Da je Balkan neko predsoblje Evrope, mogu misliti samo oni koji zaboravljaju našu zajedničku antičku prošlost, jer da nije bilo predsokratovaca, ne bi bilo ni Hajdegera. Naravno da ni na Peloponezu, ni u Mladenovcu nije uvek sve isto, treba sačekati da se razbalkanizuje to loše predubeđenje onih koji, čak i boraveći na Balkanu, misle da na njemu nisu.

U jednoj sekvenci vaših dnevnika ustvrdićete da se svet "kreće unazad". I zaista, ono što se danas dešavanezavisno od pandemijene uliva odveć veliku nadu u srećnu budućnost. Rast desnice, nacionalizma, ksenofobije, na vlasti su ljudi koji deluju kao negativni junaci, poput Trampa, Borisa Džonsona, Putina, Erdogana, Orbana ili VučićaŠta se to desilo, gde je to civilizacija pogrešno skrenula?

Svet je danas onakav kakav je, ne može se svetu ništa zameriti, jer svet nikome nije kriv, krivi su ljudi, najpre sebi samima, pa onda i svetu, kao jednoj magmatičnoj i sasvim neuhvatljivoj celini. Ljudi su oni koji su taj svet stvorili, najpre za sebe same, pa kako su ovo učinili, tako im je. Čovekova vrsta pojavila se na ovoj planeti kao incident i kao puki slučaj, niko iz žičkog manastira nije je izveo na svetlo dana svojom liturgijom, svet je nastao neobjašnjivom pojavom ljudske svesti, a ova, odmah se pokazala i kao produktivna i kao opaka, u tome je sve.

Neki će ustvrditi da je za negativne tendencije kriv neoliberalizam, nedostatak solidarnosti, kraj ideologija, neravnopravnost i ogromna diskrepanca između bogatih i siromašnih. Koliko se slažete sa njima?

Teško je utvrditi koja je "ideologija" kriva za ovo ili ono. Kada se neko pita kome bi se morao podneti račun za krivi način po kome se danas živi, najpre bi ga trebalo ispostaviti sebi samima. Malo je koja vlast, i ona najnesimpatičnija, došla na vrh bez beslovesne podrške tih istih ljudi što se naknadno pitaju u čemu su se to našli.

U kontekstu migrantske krize, u Nemačkoj je, takođe, na delu rast desnice i ksenofobnih narativa, pa čak i pokreta koji otvoreno koketiraju sa nacističkim nasleđem. Kako se institucionalni i vrednosni sistem ove zemlje odupire retrogradnim procesima?

Nemačka ima mnogo toga na savesti, jedino što svoje tamne strane ne krije i ne zataškava. U njoj takođe raste jedan procenat retrogradne i opasne populacije, ali prema toj tamnoj strani mesečeve površine u ljudskoj prirodi – odnosi se budno i uz minimum opresije. Ako devet procenata današnjeg nemstva hoće da ima svoj glas u parlamentu, eto im, postoji još uvek onih devedeset jedan posto drugojačijih. Tako posmatram svaku ovu grupu raznomišljenika, koji odmah izađu na Potsdamer plac sa svojim transparentima. Ali zato u ovoj zemlji nema spomen-ploča Himleru, niti bilo koji kukasti krst na zidu može proći bez sankcija. Nema tu abolicija za Nedića, ni Dražinih spomenika, kao što ovog nema ni za Petena. A i lopovi se malo energičnije gone.

Govoreći o migrantima, jednom prilikom ste rekli da Evropa ima određene dugove prema delovima sveta iz kojih oni pristižu. Na kakve dugove ste tačno mislili?

Moje shvatanje o dugovanju Evrope oslanja se na mišljenje onog filozofa koji je imao smelosti da utvrdi kako većina duhovnih, tehničkih i kojih sve drugih dobara potiče iz krajeva neevropskih, iz Egipta, Kine i od sveta arapskog. A to su priznavali već i stari Grci, svesni da i njihov nečuveni um leži na tolikim pametnjakovićima sa drugih strana. Evropa je međutim jedinstvena po tome, što je zbir svih tuđih, stečenih znanja umela da sintetiše i dalje razvija. Pa onda briga oko mnogih, takođe vrednih i produktivnih ljudi, što se odande danas naseljavaju među nas, častan je povrat duga za sve što je naša kontinentalna učaurenost tamo utržila.

Kada ste napuštali Beograd, s početka devedesetih, rekli ste da ne želite više da živite u "tom smeću". Da li vam se čini da i danas ljudi u Beogradu i drugde na Balkanu žive u smeću?

Beograd nije smeće, nego postoje smetljari koji od njega uporno hoće da naprave deponiju.

U jednoj dnevničkoj belešci ćete konstatovati da Beograd, grad u kojem ste proveli pet decenija, "ne poznajete". "Možda ja i nisam bio onde, nego sam kao avet, ili ti ljudi, sada naknadno, avetima mi se čine." Sa druge strane, u Dnevniku veoma često spominjete Beograđane koji su vam mnogo značili. Šta Beograd danas predstavlja za vas?

Beograd je danas za mene isto što je bio i nekad, grad u kome se zadesio moj život, kao što se mogao zadesiti i ma gde drugde. Onda su došle navike kroz tolike godine, kao i odvike, takođe već davno započete. Beograd su bili ljudi i događaji koje su ovi ljudi proizvodili, ljudi su mahom mrtvi, događaji su većinom zaboravljeni. Ja sam među retkima koji se toga mogu setiti jer sam suviše star. Pa onda moja memorija, još je valjda u stanju da nešto od proteklog obnovi. To neprestano činim.

U Dnevniku demonstriratešto nije novostodlično poznavanje kulturnih prilika na prostoru bivše Jugoslavije u jednom dužem periodu. Knjiga je prepuna i vesti o odlasku bitnih ljudi. Koliko uspevate da pratite savremenu kulturnu produkciju na ovim prostorima?

Kultura, evropska i inače, razvija se i odvija svojim krivudavim putevima, jer ona takođe nije bila predviđena u nekom opštem kosmičkom kalendaru, pa kada se sve to već tako dogodilo, i čovek i njegova svest i njegov očito simboličan, metaforičan karakter, eto mu je, i te kulture i onog što ona, nejasno sasvim, okuplja. Nepotrebno je onda izdvajati šta u ovaj čas ima značaja, a šta ne, čak i ono, naizgled važno i golemo, možda će jedanput činiti se drugojačije. Jedan moj mudri drug, pesnik, veli: "Procijediće vrijeme!"

Često putujete u Hrvatsku, dolazite i u Srbiju. Kakve su razlike i sličnosti između ove dve države?

Hrvatska i Srbija u mome oku imaju skoro istovetne prilike, retrogradnu vlast, neurastenično stanovništvo, nesređene ekonomske, moralne i civilizacijske činjenice. Ta istovetnost, sa različitim oglašavanjem, zbog toga i izaziva povremene sudare i iskre, različito manje odskače jedno od drugog, koliko ono međusobno slično ili isto.

Tokom svih ovih godina u Srbiji je postojala ona takozvana "druga Srbija", koja se borila protiv rata, nacionalizma, zatvorenosti, primitivizmaDanas će neki, poput književnika Vlade Arsenijevića, konstatovati da je ta druga Srbija u međuvremenu nestala, da se dematerijalizovala, da postoji samo u tragovima. Da li se i vama tako čini?

Sasvim je u pravu Vlada Arsenijević, nema druge Srbije, ona je umrla sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević. Ostali su umorni, bezvoljni, depresivni. A taj mali krug mojih prijatelja iz onog kafića, pa oni su više u egzilu usred Ulice Vuka Karadžića nego ja u Šarlotenburgu. Jedino što se ne daju, i što su veseli.

Srbija veoma često ljude koje za života ne samo što nije uvažavala, nego ih je i proganjala ili, u boljem slučaju, marginalizovala, posle njihove smrti počne da svojata. Takav je slučaj sa Danilom Kišom, čiji lik i delo pokušavaju da politički eksploatišu nekadašnji radikali. Sličan slučaj je i sa Borislavom Pekićem. Kako to komentarišete?

Svaka vlast grabi se za mrtvace, a pokoji te mrtve još i više umrtvljuju. Mnogo je manje važno kad neko vuče za skut Danila Kiša, trpajući ga među kosovske junake i pojući mu opelo; žalosnije je kada se Andrićeve i Krležine kosti slažu na kamaru nečeg nepotrebnog i tuđeg.

U jednom zapisu govorite o tome kako ste odbili otići na kongres intelektualaca 1993. godine u Francuskoj. Ustvrdili ste da su se oni "naputovali tih godina", a da su rezultati njihovog rada – "nula nulisima". Kakva je uloga intelektualaca danas u svetu, da li prisustvujemo njihovoj izdaji?

Događaj iz 1993, danas zanemarljiv, pada u neke moje šusovite poteze: sedeći u svojoj rovinjskoj izolaciji, bilo mi je opsceno iz nje se izvlačiti nekakvim ideološkim turizmom po južnoj Francuskoj. Tome su bili skloni mnogi naši prijatelji, posebno ona kohorta opozicionara, utaborenih u to vreme u Budimpešti. Kada su se prilike promenile, i ja sam se naputovao po mnogim tačkama sličnog otpora, ipak, mahom, sa svojim knjigama kao prtljagom.

Još je pre pola stoleća prevodilica Satirikona utvrdila kako Petronije, uza sav prštav svoj smeh, hoće da kaže da su za svu muku vremena Tiberijevog i Neronovog krivi intelektualci drevnog Rima, jer su dopustili da ološ dođe na vlast. Ološ je naravno isplivao u svim državama tranzicije, a koliko su tome doprineli intelektualni krugovi ili običan "neintelektualni" svet, pitanje je. Jer ljudi od obrazovanja, kulture itd. jedan su minijaturni segment koji ne odlučuje, pa svojim pesmama i proglasima čine samo ilustrativan deo istorije. Osim toga, intelekt je ravnopravno podeljen i na one koji se tim intelektom ne služe, a ipak, ima ga i u njih. To samo otežava ocenu o krivici za stanje stvari.

Mnogo likova promiče vašom novom knjigom. Među njima je i filozof Slavoj Žižek, koga ne štedite kritičke oštrice

Žižek je jedna od onih pojava koje i u sferi intelektualnoj imaju nešto od karnevalskog karaktera, skoro po ćudi Bahtinovoj, pa onda, neka mu je.

Iz istog broja

Novi album – The Residents, Metal, Meat & Bone: The Songs of Dyin’ Dog

Pevači priča

Dragan Ambrozić

Serija – Stateless

Nije svaka kuća dom

Zoran Janković

Razum i čula

Još malo pa (kao) šimpanza

Ivan Milenković

Reagovanje

Pametnome dosta

Ministarstvo kulture i informisanja – Pres služba

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu