Kultura

66. Sterijino pozorje (1)

Nekoliko kusih... i jedan drčni petlić! 2

Kus petlić

Nekoliko kusih… i jedan drčni petlić!

Selektor Mlađenović hteo je da "zahvati široko", bez pretenzija da unapred smisli neki "selektorski koncept" pa da onda gleda koja bi se predstava u taj koncept mogla uloviti kao šaran u mrežu

Zgrada Srpskog narodnog pozorišta ovih je junskih dana kao ostrvo okruženo zemljom, šutom, šljunkom, peskom i ko zna još kojim sve nusproizvodima rušenja i građenja, kao se ne radi o elegantnom belom zdanju usred Novog Sada (zarad kojeg je zdanja pre četiri decenije cela jedna ulica, tj. jedna njena strana, zbrisana sa mape sveta i preseljena u seminalni roman Aleksandra Tišme), pa sve izgleda nekako kao da je neki panonski Fickaraldo uzeo da pravi operu negde usred nekultivisane divljine. Do pozorišta se još nekako i dođe, jer tada je još danje svetlo pošto dani lipanjski dugo traju, ali posle predstave je pravo izgibenije: damice i dame u večernjim toaletama i tankim, dugim štiklama oprezno nabadaju po (polu)mraku, svesne da su u lakšoj smrtnoj opasnosti, dok njihovi kavaljeri pokušavaju da održe na životu i u ravnoteži što njih, što sebe. Ako imate nekoga ko je krenuo u pozorište i nikada se nije vratio, tek da znate gde da ga tražite.

Tako, dakle, ambijentalno izgleda 66. Sterijino pozorje, čije se takoreći sve predstave ove godine odigravaju na scenama SNP-a. Podvig je doći, podvig je vratiti se, a ni na strašnom mestu postojati nije baš laća jer se navodno – tako se šuška za šankom Treme – tzv. centralna klima pokvarila baš po ovoj skoro već četrdesetostepenoj alaudži, pa je unutra kao u sauni koja radi "na kecu". Meni se, doduše, znalo učiniti da nešto ponekad i pirne na svežinu, ali valjda ovi za šankom bolje znaju, šta li. Sve u svemu, tokom svih predstava je isto: gledaoci-performeri malo-malo pa izvade ko već šta ima i onda mavaju time levo-desno sebi pred licem; ko nema pravu lepezu najčešće koristi novine, ali korisniji od, recimo, Vremena sa njegovim finim magazinskim papirom je dnevni festivalski bilten u svom kartonizovanom agregatnom stanju, pošto onako nesavitljiv pravi bolju promaju. Mada tako usput, kažu preostali korona-paničari, efikasno razvejava virusne hajvančiće po sali; svetu je, eto, teško ugoditi.

Kad smo već kod korone, primetno je da se narod pozorišni i kibicerski zdravo dosta opustio u poređenju s "dilejovanim" prošlojesenjim izdanjem SP: to se na uvo šapuće, to se grli i u beli obraz ljubi na sve strane, a o rukovanjima da se i ne govori. Ako ti neko prinese stisnutu pesnicu na onaj idiotski korona-pozdrav gledaš ga kao sablast neku, kako drukčije. Maske-konovače većina natuče reda radi ulazeći u salu, ali kako predstava odmiče tako se to lepo i poskida, pa ljudska lica izrone ispod obrazina kao što je i red, jer u pozorištu maskama je mesto na sceni, a ne u publici.

E da, kad smo već kod scene: ima tu i predstava… Možda i više nego što se da podneti u ovako ekstremnim klimatsko-građevinskim uslovima. Ovogodišnji je selektor Pozorja Milivoje Mlađenović (za sve pozorišnike Mlađa), iskusni somborski meštar, ali i bivši upravnik domaćinskog SNP. Puni utisak o njegovoj selekciji sačekaće da prođe i druga polovina festivala, za sada je najjasnije to da je M.M.M. hteo da "zahvati široko", bez pretenzija da unapred smisli neki "selektorski koncept" pa da onda gleda koja bi se predstava u taj koncept mogla uloviti kao šaran u mrežu. To je, da se razumemo, dobro: prenagledali smo se festivala na kojima je vrvelo od predstava-uljeza i manjkalo predstava kojima je tamo bilo mesto samo zato što je selektorsko Veličanstvo u svakom mogućem sukobu između pozorišnog kvaliteta i udovoljavanja svojim mušicama (estetskim, ideološkim, zavičajnim, interesnim… whatever) s radošću biralo potonje.

Da stvar ne bude jednostavna, to što je Mlađenović, reklo bi se, birao predstave i osmišljavao festivalski proram po jednom temeljno zdravom načelu, još ne znači i da je napravio (dovoljno) dobar izbor. Ali, kako rekoh, hajde da sačekamo još koji dan, pa kako bude.

Nekoliko kusih... i jedan drčni petlić! 3
Gospođa ministarka

Festival je otvoren Gospođom ministarkom Branislava Nušića u režiji Tatjane Mandić Rigonat i produkiji HNK Ivan Zajc iz Rijeke, sa tamošnjom prvakinjom Oliverom Baljak u naslovnoj ulozi. Ovakav je izbor nekako strukturno logičan: teško je bilo zamisliti da se ova produkcija ne nađe na SP, a kad je već tako, nije bilo logičnijeg, tj. reprezentativnijeg izbora za otvaranje. Ali, kažem, sve to samo "strukturno", više društveno-kulturološki nego teatarski… Naime, nevolja s ovom Ministarkom, ponuđenom publici koja se već svakakvih Ministarki nagledala, u tome je što se radi o predstavi koja ovdašnjem gledaocu ne nudi ništa novo i otkrivalačko, kamoli subverzivno, nego spokojno pliva po površini već viđenog – i to viđenog u boljim izdanjima. A nikako najslabije od tih boljih izdanja režirala je upravo Tanja Mandić Rigonat u Pozorištu Boško Buha pre manje od decenije, s nezaboravnim Goranom Jevtićem u naslovnoj roli. E, to je bila bomba pod celu jednu skalameriju jalove, rutinerske "nušićologije"! A ovo je predstava u kojoj, svim pojedinačnim autorskim i izvođačkim kvalitetima i domašajima uprkos, štošta škripi, zvrnda i zveči, uz ne naposletku iritirajuće loš lektorski rad: tzv. srpski standard riječkih glumaca, pa još onaj "iz epohe", ne bi mogao ni smeo proći ozbiljnu generalnu probu. Što sve zajedno ne dokazuje da su srpski i hrvatski dva različita jezika, nego baš naprotiv, da je njihova istovetna različitost pravi izazov: kao što recimo američki glumci načelno mogu da igraju uloge Britanaca, samo što to obično ne rade – lakše je unajmiti pravog Brita, ima ih ko pleve koji čekaju na red. Ozbiljno govoreći, kako se to može raditi s Ministarkom u Hrvatskoj danas pokazao je Oliver Frljić (i jezički je bila besprekorna!) ne tako davno u zagrebačkom Kerempuhu, što je vaktile videla i sterijanska publika. Šteta, od one sorte kao kada probate neko jelo koje je napravljeno od redom vrhunskih sastojaka, ali ostaje bez pravog šmeka.

Nekoliko kusih... i jedan drčni petlić! 4
Kus petlić

Sutradan, uprkos mnogo manjim očekivanja, počelo je senzacionalno… Kus petlić Ace Popovića u režiji Milana Neškovića (Narodno pozorište Subotica) "mala" je predstava po produkcijskim gabaritima, u neku ruku i po pretenzijama, ali je ubedljivo najbolje, najautentičnije i pre svega najuzbudljivije "parče" teatra u prvoj polovini Pozorja; Nešković je – od ranije "pretplaćen" na interpretiranje poznijeg opusa Ace Popovića – od ovog komada koji je svojevremeno igran u pomalo estradnom, zapravo bulevarskom ključu, i to u tupoj atmosferi banalnih i banalizujućih "otkrića" o novijoj nacionalnoj prošlosti, oljuštio komad od svih suvišnosti i pokazao da ovaj nije mrtav, da nije umro, još manje da je mrtvorođen, nego je samo nepročitan. E sad, verovatno bi Nešković napravio dobru predstavu i negde drugde, jer bi kanda i drugde bio kadar iz ovog komada isfiltrirati suštinu, nimalo plakatsku priču o sudbinama "periferijskih zmajeva" stešnjenih na marginama tzv. velike istorije, ratova i ideologija, ali po ozbiljnu pozorišnu magiju morao je zapucati do Subotice! Jedinstveni agens te magije je čarobni mladi ansambl srpske drame Narodnog pozorišta Subotica (setite se "Zle žene" Ive Milošević od pre dve-tri godine!), a u ovom slučaju to je pre svega neverovatna Minja Peković, za koju smo i do sada znali da je visoko među najboljim mlađim pozorišnim glumcima u Srbiji, ali je ulogom Milje Bušatlije, Bosančice dobrog srca u ratnom i poratnom poluperiferijskom Beogradu četrdesetih, postavila nove standarde sebi i drugima. I tu za gledaoca željnog pozorišta i esencijalno pozorišnog prestaje svaka mogućnost tavorenja u ugodno poludosadnoj zoni komfora. Nema vrpoljenja, praznog hoda, gledanja u sat: želiš da ovo potraje što duže. Nažalost, to nije moguće jer vreme je za… Deobe.

Nekoliko kusih... i jedan drčni petlić! 5
Deobe

Ne znam kome je palo na pamet da je dramatizacija trotomne sage Dobrice Ćosića o pobednicima i (mnogo više) gubitnicima "onog" rata dobra ideja; mislim, možda i jste, ali za ozbiljnu TV seriju ili tako nešto. Ovako, "prevedeno" na pozorišni jezik dobili smo (u režiji Juga Radivojevića i koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta te NP iz Niša i Gračanice) dva sata nejasnog i nekontrolisanog bauljanja i dovikivanja glumaca po polumračnoj, glomaznoj, a skoro praznoj sceni, gušenje publike što okrnjcima deklamatorski ispaljivanih ideja svedenih na "parole što strašno zvuče", što izduvnim gasovima iz nekog sokoćala za koje nemamo pojma šta tu uopšte radi, i – ne mnogo više od toga. Glumci su tu bili nemoćni, mogli su samo da gledaju kako da prođu kroz ovo zbitije sa što manje štete. Šta je, dakle, pravi problem ovih Deoba? Što tu od Ćosićevih Deoba tu nije preostalo ništa važno, što je priča o jednoj mračnoj stranputici koja nas je skupo koštala rasitnjena i trivijalizovana za naricanje nad tzv. srpskim podelama, što je nivo, u najboljem slučaju, Brane Crnčevića iz Duge, ili Duška Kovačevića iz svega što nisu njegove drame. Dakle, loš falsifikat bilo kakvog promišljanja bilo čega.

Nekoliko kusih... i jedan drčni petlić! 6
Ako dugo gledaš u ponor

A kad smo već kod (pokušaja) prevođenja savremenih domaćih romana na pozorišni jezik, treći dan je samo tome i bio posvećen… Srećnije u slučaju predstave Zlatka Pakovića Ako dugo gledaš u ponor, po romanu Enesa Halilovića, a u produkciji Regionalnog pozorišta i Kulturnog centra Novi Pazar. Ukoliko ste bar ovlašno upoznati s Pakovićevom teatarskom poetikom, niste mogli doživeti mnogo iznenađenja: predstava je dobra ilustracija i vrlina i ograničenja (novijeg) Pakovićevog pozorišta. Izrazit, eksplicitan političko-društveni angažman levičarski, antinacionalistički i humanistički; pozorište s rizično visokom dozom deklamativnosti koja se približava celomudrenosti. Ali, ova "pazarska" priča o rodnim i klasnim ulogama, o moći i potlačenosti, autentična je i potresna po sebi, a ansambl je iznosi sa verom i energijom kojoj nije lako odupreti se.

Nekoliko kusih... i jedan drčni petlić! 7
Tiho teče Misisipi

Ovo o ansamblu uopšte nije naivno… Druga predstava iste večeri, Tiho teče Misisipi po motivima romana Vladimira Tabaševića, a u režiji Ivice Buljana (Beogradsko dramsko pozorište) jedan je od onih projektovanih hitova za malo probirljiviju, a opet i prilično "široku" publiku; dakle, svojevrsni crowd pleaser bez kompromitacije… Mada je za jedan crowd pleaser čudno da je dobio do sada (utorak) najnižu prosečnu ocenu od publike! Pa dobro, zašto? Šta ne štima? Roman je odličan, reditelju baš ništa ne fali, u podeli su sjajni glumci including zvezde kojih smo se zaželeli (Branka Katić, Vesna Čipčić) ali se gora naposletku zatresla uzalud. Priča o jednom intimnom, porodičnom raspadu sa pozadinom u vidu raspada zemlje u kojoj smo odrasli na koncu se i sama raspala, zapravo, nikad se nije ni sastavila. Ko nije čitao roman mogao je samo da se češe po glavi pitajući se "o čemu se ovde, dođavola, radi", a i ko je čitao nije baš shvatao vezu između jednog i drugog. O da, bilo je povremeno zabavno, bilo je nekoliko sjajnih dosetki i bravura, ali je sve to ostalo negde tamo, a mi, publika, ostali smo ovde. Što reče student-kritičar u festivalskom biltenu: izgleda da su se autori i izvođači predstave bolje zabavili od nas. A mi smo sedeli u mraku kao da kibicujemo žurku na koju nismo pozvani.

Bilo je zamišljeno da se u prvom nastavku ove hronike pozabavimo i četvrtim danom festivala, ali izgleda da smo istrošili prostor… Kako god, idemo dalje: ko zna, možda do kraja bar poprave klimu, da malo ohladimo glave. U međuvremenu, bacite štikle i navucite patike, što je sigurno sigurno je.

Iz istog broja

Teatrologija

Pozorišna borba neprestana

Aleksandar Milosavljević

Reportaže

Portret zemlje s trkom u pozadini

Ivan Milenković

Reizdanje kultnog albuma grupe La Strada

Slobodan za večnost

Zorica Kojić

Poezija i avangarda

Fenomen pesničkog otpora

Gordana Nonin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu