Kultura

Sandokanov 130. rođendan

Nejunačkom vremenu uprkos 1

Kabir Bedi kao Sandokan

6. 11. 2013. / 15.34

Nejunačkom vremenu uprkos

Pre tačno 130 godina, u jednoj priči Emilija Salgarija prvi put se pojavljuje Sandokanovo ime. U veku iza nas generacije čitalaca su uz Salgarija, Karla Maja i druge "plemenite lažove" formirali sliku sveta čija je osnova jednostavna – borba protiv nepravde i ugnjetavanja, za poštenje, čast, slobodu, opšte ljudske vrednosti koje su svuda iste, od Sandokanove Malezije do Vinetuove Amerike. Sto trideseti Sandokanov rođendan, kao i činjenica da je nedavno posthumno objavljen strip Sandokan Huga Prata, razlog su podsećanja na jednog od junaka naših detinjstava

Kada bi se na televiziji te 1977. čulo: "Sandokaaan!", potom prvi taktovi pesme koji su dizali adrenalin, ulice gradova u Jugoslaviji bile su prazne kao u vreme neke važne utakmice. Sa porodičnog ručka nedeljom u dva po podne, ulazilo se direktno u džungle pune tigrova, na južna mora po kojima su Sandokan i njegovi gusari ratovali protiv britanskih imperijalista.

Uz krvave borbe, potopljene brodove, lekcije o slobodi, prijateljstvu i izdaji, našlo se mesta i za ljubavnu priču, sa diskretnim erotskim nabojem. Markantni Sandokan, duge kose, crne brade i smaragdnozelenih očiju, voleo se sa plavokosom Marijanom, objektom tadašnjih dečačkih snova, koja je na kraju serije poginula ("Kad je izdahnula u šumi, tri dana nisam izlazio iz sobe… Zbog Marijane sam potajno navijao za tigra kada bi se Sandokan rvao sa životinjom", napisao je neko uz snimak serije na Jutjubu).

Zbog serije su se kupovale majice, pernice, olovke sa likovima glavnih junaka, albumi sa sličicama. Možda po prvi put na ovim prostorima je i muzika bila deo pomame za nekom serijom ili filmom. Naslovna pesma na italijanskom vrtela se na svim radio-stanicama, deca su na ulici pevala svoje verzije: "Sandokan, Sandokan, ljubi cure /k’o tigar se bori svaki dan, ima ženu i decu i trosoban stan…" Aleksandrovački "Diskos" objavio je "narodnjačku" obradu na singlu koji je dogurao do srebrnog tiraža. Uz muziku koja je bila preteča "južnog vetra", muško-ženski hor je uz pratnju orkestra Radivoja Mitrovića Barajevca pevao: "Kad si došla u moj život donela si sunca sjaaaj, a ovo je Marijana tvoj poslednji zagrljaaaj…"

Čulo se frktanje pojedinih kulturnih čistunaca zato što je narod poludeo za nečim što je najobičniji kič, ali to su bili oni koji se nisu preterano razumeli ni u kič ni u kulturu. Serija je za mnoge bila samo nadgradnja. U to vreme, normalni deo odrastanja podrazumevao je i čitanje literature za decu i omladinu, čiji je neizostavan deo bio i Emilio Salgari, tvorac Sandokana. Jeste da su posteri Kabira Bedija i Karol Andre u izlozima knjižara tada poboljšali prodaju njegovih dela, ali i pre njega malo ko nije pročitao Crnog gusara i Karipsku kraljicu.

Uz Salgarija su i Karl Maj, Žil Vern i gomila drugih pisaca formirali sliku sveta čija je osnova jednostavna – borba protiv nepravde i ugnjetavanja, za poštenje, čast, slobodu, opšte ljudske vrednosti koje su svuda iste, od Sandokanove Malezije do Vinetuove Amerike. Zvuči banalno, ali spisak "ozbiljnih" autora koji su voleli Salgarija pokazuje koliko je ta "banalnost" uticala na istoriju i kulturu sveta. Osim Umberta Eka, tu su Federiko Felini, Gabrijel Garsija Markes, Karlos Fuentes, Horhe Luis Borhes, Serđo Leone, Hugo Prat… Biograf Če Gevare Pako Inasio Taibo kaže da je Čeov antiimperijalizam mogao da se posmatra kao "salgarijanski u korenu".

"Sandokan" je protutnjao kroz mnoge evropske zemlje, ali Jugoslaviju je nešto ipak činilo posebnom. U vreme poznog socijalizma, kada se prikazivao kod nas, građanima ove države je "egzotični" svet, poput onog u kome je ratovao Malezijski tigar, bio mnogo bliži nego drugim Evropljanima. Ta bliskost bila je posledica nesvrstanosti, dobrih ljudskih, poslovnih i kulturnih kontakata sa "trećim svetom", koji je tek završio borbu početu još u Sandokanovo vreme i u Jugoslaviju gledao kao u neku vrstu svetionika. Davala je ta bliskost neku vrstu ponosa, koji je dopunjavalo to što su Jugoslovenima bila otvorena vrata i granice i na drugoj, "zapadnoj" strani.

Zato priča o Sandokanu na ovim prostorima nije samo nostalgično podsećanje na zlatne godine detinjstva, već i priča o vremenu kada su se ljudi ovde zaista osećali kao deo sveta, kada su se deca u nekim knjigama učila vrednostima "makar nestvarnog, ali zdravog i pitkog idealizma". To što su kasnije do reči došli primitivci nesposobni da shvate šta te reči znače, samo pokazuje da nikada nisu čitali Salgarija.

Strip: Sandokan Huga Prata

Nejunačkom vremenu uprkos 2

Izgubljena knjiga

To je već legenda u legendi. Poznato je da je Hugo Prat, tvorac "crtane literature" i otac Korta Maltezea, uradio skice za Sandokanove avanture dok je radio za "Korijere dei pikoli", poznati italijanski strip-magazin iz 70-ih i 80-ih. O tome je pisao jedan od njegovih kolega iz tog vremena, Alfredo Kasteli: "Priča o Pratovom Sandokanu bila je legenda već te 1971. godine, kada sam ja počeo da radim za ‘Korijere dei pikoli’." Pratov scenarista Milo Milani radio je neko vreme na scenariju koji je trebalo da bude adaptacija Tigrova Mompracema, podeljena na dva zasebna dela. Prat je počeo da radi na prvom 1969, ali desilo se da je Korto potpuno zasenio Sandokana.

Zapravo, već 1967. godine Prat je uveliko radio na delu o svom najpoznatijem junaku, Baladi o slanom moru. Mnoge Kortove avanture usledile su u naredne tri godine, i pozne 1973. Pratov Sandokan jedva da je bio napola urađen: 28 tabli od predviđenih 32 u prvom, i samo dve od 32 u drugom poglavlju, koje je trebalo da sadrži Marijaninu smrt i uništenje Mompracema.

U "Korijere dei pikoli" odlučili su da ih ipak objave, ali je ta ideja konačno napuštena zbog nedostatka crteža: niko nije mogao da nastavi priču tamo gde ju je Prat napustio, niti je iko to želeo. Tako je Pratov Sandokan skončao u žutoj koverti, pospremljen u neku ostavu redakcije "Korijere dei pikoli". Godinama kasnije, kaže Kasteli, baš je Prat bio taj koji je pitao za te crteže, verovatno zauvek izgubljene. Seća se njegove manične potrage po spremištima "Korijere dei pikoli", odakle je mnogo stare hartije bačeno ili čak spaljeno da bi se napravilo mesta za nove stvari.

Ali Sandokan nikad nije umro, što se nas tiče. Zapravo, četrdeset godina kasnije, Pratove crteže za Salgarijeve knjige objaviće Racoli, u predivnom izdanju, sa svim nedovršenim skicama i pričom do trenutka do kog je Prat u njoj stigao. Kasteli je napisao uvod, objasnivši kako je slučajno našao izgubljene crteže u sopstvenom podrumu, u jednoj velikoj kutiji zajedno s drugim papirima koje je pokupio 1975, kada je napuštao "Korijere dei pikoli". Kutija nikada nije otvorena, i on je potpuno zaboravio šta je u njoj.

Pratov Sandokan je mnogo drugačiji od onog njegovog nekako poverljivog televizijskog portreta: mlađi je i više đavolast/zločest. Janez je nalik Kortu Maltezeu – i mogli bismo doveka da se raspravljamo da li je Janez zapravo prerušeni Korto Malteze, ili obratno. A Marijana izgleda kao Pratova prva žena, Ana Fronjer.

Gledajući te crteže, čovek ne može da se ne upita zašto je Prat ovu priču ostavio nedovršenom: oni su savršeni. Atmosfera, pejzaži, lica, detalji: sve nas vraća u Salgarijev svet, uz finu pozlatu Pratove ruke i njegovog lutalačkog iskustva.

E. Manjini

Iz istog broja

Intervju – Pilar del Rio, životna saputnica Žozea Saramaga

Beli listići u životu i literaturi

Muharem Bazdulj

TV manijak

Snaga gluposti

Dragan Ilić

Pogled na Sandokana iz Kalabrije

Sandokan, Janez i ja

Enco Manjini

Ognjen Glavonić, autor filma Živan pravi pank festival

Između Alana Forda i Don Kihota

Saša Rakezić

Knjige – Aleksandar Novačić – BulgakovPisma Staljinu; Dobar naslov, Beograd, 2013

Gore li rukopisi zaista?

Miloš Vasić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu