Kultura

Koncert – Arsen i Matija Dedić na Kolarcu

Nauk o odlasku 1

foto: ivan šepić

Nauk o odlasku

Prisutna mrva njegove ukupne publike ga je nakon nastupa na "Kolarcu", prisno i pristojno, ispratila jugom stajaćih aplauza

Piše: Dragan Kremer

S odmaklim godinama i/ili bolestima, više se ni u šali ne propuštaju nastupi velikana kakav je u svojoj oblasti pre mnogih drugih Arsen Dedić bio i ostao. Otkada se na dostojan način koncertima u Domu sindikata proleća 2005. vratio i na našu scenu, Arsen je ovde uknjižio nekoliko sitnih/gostujućih pojavljivanja, pa i tzv. korporativna (zatvorenog tipa, za poslovne skupove velikih firmi), ali je nedostajao njegov pravi, potpuni autorski nastup. Utoliko je i iznenadilo da je za takav najzad-koncert izabrana razmerno mala (manje od 900 sedišta), mada neosporno akustična i imponujuća ‘klasičarska’ sala Kolarčeve zadužbine, pa su ulaznice (za tzv. ex-YU izvođače po visokoj ceni, 2200–2500 din.) rasprodate ekspresno. S druge strane, već i sam naziv događaja – kao saradnje oca i sina – usmerio nas je na intimistički ugođaj; uostalom, A. Dedić odavno može kako god mu se prohte.

Postavka makar malog broja prisutnih da povlašćeno sede po obodima pozornice već naglašava unplugged pristup, a kućno-radnu opuštenost dopustili su i Matijini znani džezersko-improvizatorski kvaliteti, u poređenju s npr. dugogodišnjom klavirskom pratnjom kakvu je Arsenu pružao prof. Stjepan Mihaljinec. Potonji je gdin naravno besprekorno i blagonaklono reagovao tempom i dinamikom, ali najveći kantautor ovog skupa malih naroda/jezika/zemalja – dok mu ‘teče odjavna špica’, kako i sam već duže citira svog prijatelja Duška Radovića – uveliko kreativno žonglira čak i nekim od sopstvenih beatifikovanih numera. Zapravo malo i retko obrađivan opus neprikosnovenog kvaliteta i stotina značajnih i voljenih kompozicija, Arsenovo kantautorstvo još uvek najveći podsticaj dobija od samog svog tvorca, a za takve promene, oživljavanje verzija, pomeranje naglasaka i ispitivanje kutaka, teško da ima bolje podrške od genetske; kompetencija prve klase se podrazumeva.

Ali pre nego što su Arsen i Matija zablistali zajedno kao u Sve te vodilo k meni, čovek u crnom izveo je nekoliko tačaka (Tvoje tijelomoja kuća, Amigo) uz matrice. Na to nas je navikao u ovom milenijumu, u samo njemu izvodivoj kombinaciji čiji je najmanji razlog taj da se ne petlja sa pratećim sviračima i produkcijom novijih, no i dalje visokokvalitetnih albuma. Jer, neki od starih aranžmana/orkestracija, s gudačkim prelivima i prizvucima big benda, ne daju da se zaborave zabavno-muzički raskošne ’60. i ’70, dok svedenija pratnja ‘podvučena flautom’ svedoči o odgovornosti i kasnije produkcije. Ipak, sve drugo pada u senku kada vas – po N-ti put iznenada i podmuklo – pod srce udari klasik poput Sve što znaš o meni, nikada tumačen a očigledan i kao bluz.

Nadasve, u odličnoj pevačkoj formi i danas, Arsen je svojim toplim glasom savršen vodič za tumačenja i primenu svojih pesama, pa su se opet bez obzira na vrstu pratnje jednako ubedljivo pokazale i devojke iz moga kraja i za jedan dan, i pijanista i (za razgovor) konobar. No otežali pokreti i disanje, prirodni i za nekoga ko je u sopstvene sedamdesete stigao lakšim putem, u ovom jednoipočasovnom programu umereno su odmarali tokom par Matijinih instrumentalnih tumačenja i gostovanja mlade Marijane Zlopaše. Ona Kuću za ptice i Pamtim samo sretne dane nije radila po evergrin-izdanju Gabi Novak, već priklonivši se još jačem uticaju prisutnog autora.

Skromno sagledavajući sebe među prijateljima, kolegama i ispisnicima koji su se uglavnom već toliko duboko povukli da većinom nisu ni živi, Arsen je ovaj koncert bogato ukrasio posvetama Serđu Endrigu, Đinu Paoliju (uvek prekrasna Sapore di sale/Okus soli), Bulatu Okudžavi, Strancu/Žoržu Mustakiju, dobacivši čak i do pesme Rosa Blanca/Bijela ruža na stihove kubanskog romantičarsko-oslobodilačkog barda Hosea Martija. Uopšte, u delovima dok je sam za klavirom Dedić je delovao gotovo preporođeno, iako bi mu sećanje ponekad zakrckalo kao stare ploče. Nasuprot tome, znatne deonice poezije, kao autobiografiju u stihovima, isporučio je sasvim glatko.

Bez ikakvog jeda druge jetre, pokazao je i gde će da putuje/tuguje, i kako ne presahnjuje humor ni prema sopstvenim vrhuncima – kao npr. u pesmi-potpisu (eng. signature song) Kuća pored mora maestralno travestiranoj u Kuća pored rijeke. Uvek dirljive i divne, kao Tvoje nježne godine ili Otkako te ne volim, ili na bis Nisam ti dospio reći, neizbežno su vodile opraštanju sa monumentalnim a bliskim stvaraocem-prijateljem. Prisutna mrva njegove ukupne publike tako ga je, prisno i pristojno, i ispratila, jugom stajaćih aplauza. Još uvek u kantautorskoj snazi, nadamo se da će Arsen Dedić i poživeti dugo, i ostaviti nam još neki album kao pola tuceta poslednjih, ali ne verujem da ćemo imati privilegiju da ga srećemo uživo. Tužno i zadivljujuće.

Iz istog broja

Intervju – Masimo Furlan, reditelj

Evrovizija 1973. u Beogradu 2011.

Boban Jevtić

Izložba – "Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933. do 1945", Muzej grada Beograda

Ružičasti trougao

Sonja Ćirić

TV manijak

Zidne novine

Dragan Ilić

 

Scena

 

Knjige

Fizolofska termitologija

Ivan Milenković

Poezija

Pesma može sve

Muharem Bazdulj

Roman

Dar, ne tako skroman

Teofil Pančić

Intervju – David Albahari, pisac

Beg u stvarnost

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu