Kultura

Izložba: Dragoljub Raša Todosijević

Naš najveći umetnik<br>(posle Tita) 2

Fotografije: Lidija Marinkov Pavlović

Naš najveći umetnik
(posle Tita)

Sutra je ponedeljak – Raša Todosijević, Umetnik kao prorok, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad 2022.

Dečko moraću da te naučim da crtaš

I
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
II
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
III
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
IV
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tr la la la la
V
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
VI
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
VII
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
VIII
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
IX
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
X
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
XI
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
XII
Dečko moraću da te naučim da crtaš! Tra la la la la
* Raša Todosijević, u: Polja, God.21 br.198/199 (avg-sept. 1975), str.25

Retrospektivna izložba Dragoljuba Raše Todosijevića pod nazivom Sutra je ponedeljak, uz pevanje Himne Raši Todosijeviću, svečano je otvorena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu 9. septembra i može se pogledati do 5. oktobra.

Reč je o ambicioznom i hvale vrednom projektu MSUV i kustoskinje Sanje Kojić Mladenov. Iako ovaj Muzej i dalje deli svoj prostor sa Muzejom Vojvodine, postavka deluje celovito, pregledno i uzbudljivo. Podsetimo, potonjem je pridodat rekonstruisani prostor novog Odeljenja pod nazivom Muzej prisajedinjenja.

Na izložbi Raše Todosijevića posetioci su u prilici da vide radove koji su odavno našli mesto u brojnim svetskim kolekcijama i pregledima konceptualne, neoavangardne i savremene umetnosti. Vremenski raspon izloženih radova obuhvata čitav opus umetnika. Tu su manje poznate slike iz perioda kada je Todosijević započinjao profesionalnu karijeru, kao i fotografije iz danas već čuvenih ranih performansa sa početka 70-ih, ali i poslednji radovi, serija grafika većeg formata, koje je umetnik realizovao pre dve godine. Za ovu priliku, radovi su stigli iz umetničkih zbirki Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti “Ars Aevi” u Sarajevu i Kulturnog centra “Gradac” u Raškoj. Takođe, izložen je i monumentalan rad iz serije Gott Leibt die Serben u vlasništvu MSUV. Ovaj rad bio je deo Todosijevićeve izložbe na Venecijanskom bijenalu 2011. godine, kada je umetnik dobio prestižnu nagradu Unicredit banke (za sada prvu i jedinu nagradu koju je umetnik iz Srbije, ali i iz bivše Jugoslavije, dobio kao predstavnik nacionalnog paviljona na Venecijanskom bijenalu). Upravo je na predlog MSUV Raša Todosijević tada predstavljao Srbiju na Bijenalu, dok je Kojić Mladenov bila deo kustoskog tima.

Todosijevićeva dela obuhvataju sve medijske rodove i veoma različite izraze i u najširem smislu mogu se definisati kroz pojam neoavangarde. Istovremeno, njegovi radovi su višeslojni i višeznačni i nikad ne gube svoju aktuelnost, jer uporno postavljaju pitanja koja i dalje nisu razrešena. Vizuelna atraktivnost svakog detalja, dela ili celine Todisijevićevih radova takođe je karakteristika koju treba naglasiti. Ironija, cinizam i provokacija na taj način dolaze do svakog gledaoca, u svojoj punoj žestini i nemilice.

Dragoljub Raša Todosijević je između ostalog dobitnik i nagrada Muzeja moderne umetnosti (Moderna Museet), IASPIS RESIDENTIAL AWARD (2001) u Stokholmu, ArtsLink za 2004. godinu u Njujorku i nagrade Emili Harvi fondacije iz Njujorka (2006), koja se dodeljuje umetnicima povezanim sa pokretom Fluksus. Njegovi radovi se nalaze u brojnim svetskim kolekcijama i muzejima.

Sve to naglašava izuzetnu važnost ove izložbe koju prati i odličan katalog sa analitičkim tekstovima Sanje Kojić Mladenov i Mihe Colnera.

U danima dok je trajalo postavljanje izložbe i dok se još uvek čekalo da klavir iz rada Moj Fluxus piano – You will never play again (Klavir) stigne iz Beograda i pregovaralo o postamentu za isti, Raša Todosijević je dao više intervjua, ali je isto tako bio raspoložen za razgovor i priču, otvoren za susrete, fotografisanje… Sa suprugom Marinelom, akterkom mnogih ranih radova, ali zapravo sjajnom umetnicom, sa kojom Todosijević i dalje deli radni sto u beogradskom stanu, umetnik je proveo nekoliko radnih dana u Novom Sadu.

O Dragoljubu Raši Todosijeviću i njegovoj umetničkoj praksi koja obuhvata preko 50 godina kontinuiranog delovanja, napisano je mnogo. O Rašinim radovima pisali su gotovo svi domaći i mnogi strani istoričari, teoretičari, umetnosti, kustosi, novinari – u svakom slučaju, svi koji se nalaze na listi čuvene, ovoga puta i izložene, Edinburške izjave. (Ko profitira od umetnosti a ko pošteno zarađuje / i ovaj tekst je autor napisao da bi nekako profitirao / od dobrog i zlog od umetnosti. (1975))

Zato smo odlučili da pustimo umetnika da malo i sam govori.

NOVI SAD 70-IH: Na naše pitanje o tome kako se oseća u Novom Sadu, Raša energično odgovara:

“Lepo mi je – vraćaju mi se sećanja koja su povezana sa našim prvim izložbama na Tribini mladih u Katoličkoj porti.”

Todosijević zatim nastavlja da se priseća atmosfere iz tog doba. Na tom mestu su pre njih izlagali novosadski umetnici modernističkog profila, dok je on sa grupom danas čuvenih, a tada mladih umetnika koji su se muvali oko beogradskog SKC-a – Radomirom Damnjanovićem Damnjanom, Zoranom Popovićem, Gergeljom Urkomom, Nešom Paripovićem, Marinom Abramović – pokušavao da sagleda šta je to što bi moglo biti zajedničko kada je u pitanju drugačiji pristup i pogled na umetnost. Negde u to vreme Ješa Denegri mu je pokazao nekakve “bljuzgave slike” koje su se Raši činile kao depresivna apstrakcija, elementarno slikarstvo, za koje je u početku mislio da ga neće zanimati. Međutim, korak po korak, ispostavilo se da su ti radovi korespondirali sa nečim što se u to vreme “šljakalo” mahom po Italiji i Francuskoj, dok se Britanija u to vreme još nije uključila u te primarne tendencije – dakle, bavljenjem samom materijom, a ne slikanjem, i figuracijom, već rad sa materijalom, platnom, teškom bojom itd. Gergelj i Damnjan su imali nešto slično tome. Damnjan je u to vreme radio svoje Dezinformacije i grupa je odlučila da takve radove izloži na Tribini mladih. Takođe, već su postojali kontakti sa Vladimirom Kopiclom i grupom novosadskih umetnika koji su, međutim, u to vreme više bili okrenuti tekstu i ligvistici, dok je naročito veliki posao predstavljalo izdavanje časopisa “Polja” koja su bila posvećena konceptualnoj umetnosti (vidi zaglavlje), a što je bio apsolutni novum za ono vreme. U Beogradu se o tome nešto znalo, ali u nekakvim mutnim okvirima, dok je za Todosijevića od izuzetnog značaja bilo upoznavanje sa ličnostima poput Sola Luita, Džozefa Košuta i sijaset drugih markantnih figura (videti “Polja” br. 156, iz 1972, na primer). Iako, nije se baš sve poklapalo sa Todosijevićevim idejama, nešto od tih konceptualnih okvira u umetnosti delovalo mu je totalno pretenciozno…U to vreme Raša je već odlazio u Edinburg, učestvovao u Festivalu koji je vodio Ričard Demarko…

Rani radovi koji su obuhvaćeni novosadskom retrospektivom, pokazuju radoznalost i otvorenost ka eksperimentu. Fotografije prvih perfomansa koji su izvedeni u SKC-u, kao što su Odluka kao umetnost (1973) ili tableau vivant pod nazivom Marinela, plava natkasna i malecki Kalder (1971), zapravo se vremenski poklapaju sa istraživanjima u slikarskom polju. Slika Bez naziva (Sivi kvadrat na crnom platnu), 1974. formalno pripada primarnom slikarstvu, kao i Dnevnik, (1973-2003). Ova slika je međutim, kroz kasnije rekonceptualizacije postala deo složenijeg rada. Utoliko, nikako ne bi trebalo zanemariti odnos prema jeziku, umetničkim odlukama i nominalnim i realnim impaktima umetničke prakse, koji Todosijevića približavaju konceptualnoj umetnosti.

AKADEMIJE VS. PUTOVANJA: Mnogo ste putovali, radili, izlagali i bili prepoznati u inostranstvu. Zašto ste se vraćali u Jugoslaviju?

“Kako bih to formulisao? Vama će to delovati jako smešno – ali neka vam bude smešno, šta me briga. Postojale su dve stvari. Prvo, mislili smo da će stanje u Jugoslaviji postati bolje, da će postepeno postati liberalna zemlja i drugo, nadali smo se da akademije neće voditi ovi tradicionalni profesori koji su drndare kakve majka nije rodila. Oni su bili, pre svega, nedaroviti, sa druge strane, nisu putovali, treće, nisu znali jezike i četvrto, oni su bili… neelokventna gospoda. Ja čak nisam mogao da upišem postdiplomske studije.”

U Beogradu je vladao provincijalizam, nastavlja Todosijević. Profesori su tražili da se očuva njihov autoritet, to je bilo najvažnije. Govorilo se da je Akademija u Beogradu jedna od najboljih u Evropi, a njega je jedan stari socrealista oborio iz Crtanja. Kada je usred leta ponovo izašao na ispit, profesor je sišao u obližnju kafedžinicu da proveri nije li kojim slučajem mlada umetnica iz komšiluka uradila radove umesto njega. Usledio je odgovor: “Znate šta, Raša je toliko sujetan tip da ne bi dozvolio da se povuče ni jedna crta na njegovom radu, a kamoli da neko umesto njega nešto nacrta”. Umetnik objašnjava: “Ovaj je bio baš pravi socrealista, inače nije sramota biti socrealista, ali kakve to veze ima sa modernom umetnošću”. Drugim rečima, Raša Todosijević je imao je jako loš tretman na Akademiji, jedva se provukao.

Sa druge strane, u to vreme su postojale Akademije u Zagrebu, Ljubljani i u Beogradu (što znači da je mali broj ljudi u bivšoj državi moglo da studira umetnost). Tek posle su nikle Akademije u Skoplju, Prištini, Novom Sadu. Ono što je možda važno, priseća se Todosijević, jeste i to da nisu voleli buntovne Beograđane, kao da su želeli da imaju iza sebe kolonu poltrona, koji će u njih verovati kao u bogove slikarstva. Ipak, Todosijević neće da pominje imena. To su zapravo bile lokalne veličine, ali naravno, uspešne lokalne veličine – imali su velike ateljee, jer je to bilo vreme kada su im se dodeljivali ogromni prostori na Senjaku i na Dedinju, dok je Raša je u to vreme radio u kuhinji na stolici. Jednostavno, oni nisu trpeli ljude koji su zanovetali, pričali, putovali svetom, znali mnogo toga, bili po velikim muzejima. Umesto odlaska u Britanski muzej i Luvr, Todosijeviću i njegovim frendovima okupljenim oko SKC-a, bilo je važnije da vide male, privatne galerije gde tek nešto niče, oko kojih su se okupljali i gde su izlagali mladi ljudi. Njih je interesovala nova umetnička praksa i njeni okviri.

Velike muzeje je naravno trebalo videti, naročito po Italiji. Raša skoro da ne zna gde sve nije živeo u to vreme. Čak je jedno vreme proveo i u Belgiji. (“Samo nisam na Grendlandu bio, mada je bila neka lepa ženska sa Islanda”). U jednom periodu je živeo u Torinu, a zatim je produžio boravak u Italiji zahvaljujući nekoj stipendiji. Međutim, sve je to bilo preko prijatelja, ali to nisu bile nikakve “mikrotalasne veze” – kaže Todosijević, već više u stilu: “Hoćeš Rašo – imamo atelje u Veneciji koji okuplja stare umetnike. Jesus Christ! A ja bio mladac…”.

Korak po korak, putovanja od jednog do drugog kraja sveta, autostopom, avionom, kamionom, bilo kako, od Japana do Amerike, konačno do Njujorka. Na poziv Zorana Popovića i njegove supruge Jasne Tijardović jedno vreme je sa Marinelom živeo na donjem Menhetnu. Iako je američku vizu bilo teško dobiti, izdata mu je smesta, pošto je u ambasadi rekao da želi da napravi “američku izložbu slika” (smeh). U to vreme, u Njujorku je bujalo od umetnosti. Ono što je danas najčudnije jeste da su svi umetnici bili jako otvoreni za posete i komunikaciju. Primio ga je Sol Lewitt. Niko ga nije odbio. Zahvaljujući tim posetama, sada poseduje mnogo veoma vrednih originalnih fotografija iz ranih 70-ih (na pr. Denis Openhajm, Sol Luit), velikog formata za koje su zainteresovani kolekcionari iz regiona. Bila je to jedna propulzivna situacija – objašnjava Todosijević, jer je i njima bilo važno da ih neko vidi i izloži, pa makar i u toj i takvoj Jugoslaviji. Dakle, iskustvo se sticalo putovanjima, obilaženjem malih galerija u kojima su izlagali mladi ljudi koji su ubrzo postali svetske veličine. “Ja sam za njih ništa” (smeh). Uočavale su se razlike između različitih umetničkih praksi, na primer između Rima i Milana. Isto se dešavalo i u Nemačkoj.

U Austriji su upoznali Ursulu Krincinger, galeristkinju koja je bila pomalo drska, ali je omogućila prvi iz serije Was ist Kunst? performansa. U mestu Brdo u Istri zakupila je čitavu napuštenu školu da bi se izveo performans Was ist Kunst Patricia Hennings? “Patricia je bila Južnoamerikanka, mada je pre ličila na neku Japanku. Ja sam pretio nekom batinom i drao se na nju, a ona je kao neki mali Buda, sedela, gledala i ćutala. Sanja je ljuta na mene, ali stvarno ne znam gde mi je taj rad. To je jedna velika traka, ali bilo je i nesporazuma . Ursula Krincinger najpre nije htela da vrati snimak, ali ju je ipak poslala na intervenciju Haralda Zimana” .

Putovalo se…Dugo je bio u Australiji. U Brizbejnu je imao veliku izložbu crteža pod nazivom Zovem se Pablo Pikaso… Važno je bilo i upoznavanje sa umetnicima. Bilo je to vreme kada novac još nije bio u tako velikoj igri kao kasnije.

U svakom slučaju, serija izvedenih i snimljenih performansa i varijacija pod nazivom Was ist Kunst? (1978–1981) spada u najprepoznatljivije radove Raše Todosijevića. Na izložbi je ovoga puta predstavljena serija originalnih fotografija iz rada Was ist Kunst Marinela Koželj? (1978). Reč je o par excellence političkoj izjavi, performansu, videu, koji, istina, propituje prirodu umetničkog dela, ali više od svega prikazuje beskonačno isleđivanje. Trajanje, ritam, gestovi, i uopšte svi elementi ovoga rada vode ka onom traumatičnom/realnom mestu koje zauzimaju politike i političnosti 20. veka.

MONEY MAKES THE WORLD GO ‘ROUND: Vidite li danas mogućnost za neku novu avangardu?

“Takva merila danas ne važe. Bilo je nekoliko talasa u Evropi, talasa preokreta, ali to se završilo. Izgleda da je novac tu bio jako presudan. Znate li koliko košta jedan Rihter? Užas! Naš prijatelj, Rene Blok koji je bio direktor Kunsthalle Fridericianum u Kaselu, ponudio mi je da se uselim kod njega na 15 dana dok on nije bio kod kuće. Pod uslovom da mu ne polomim posuđe. Kakvo posuđe! U stanu je bilo jedno 20 Rihtera od kojih svaki bez 10 miliona ne mrda. Pitao sam ga kako čoveče, odakle ti ovo? Pa mi smo bili frendovi, a Rihter je bio bez kinte, kaže mi on.”

Gerhard Rihter je na početku izlagao na Venecijanskom bijenalu fotorealističke portrete koje niko nije hteo da kupi. “A kada mu je krenulo” , nastavlja Raša “bez 10-20 miliona nema slike. Zamislite nekog srpskog umetnika koji prodaje sliku za 10 ili 20 miliona evra. Sa druge strane, Blok je kupio jedan moj veliki rad sa burićima, ventilatorima i zastavama za 30.000, što je za jadnog Dragoljuba bilo malo, ali za mene kao Srbina to su bili grozni novci”.

Gott liebt die Serben jeste parola ispisana na mnogim slikama i objektima, koji se mogu videti na retrospektivi, ali takođe to je i naziv više radova koji u sebe uključuju formu ili format kukastog krsta. Ovaj natpis/naziv počinje da se pojavljuje od ranih 90-ih godina i veoma jasno artikuliše politički stav, koji se kao poklič može čuti i danas. Jedan od većih radova pod ovim naslovom je i instalacija sa kadom i crvenim kukastim krstom koja je u vlasništvu MSUV i koja zauzima centralno mesto na izložbi. Radovi Gott liebt die Serben zastupljeni su u mnogim kolekcijama širom sveta.

IMA UGLEDNIH LJUDI…:: Nešto kasnije u Klagenfurtu je pripremana izložba pod nazivom O normalnosti. Tada je Todosijeviću za dva dana iz privatnog muzeja koji se nalazi na norveškom ostrvu stigao rad sa klavirom, spakovan “k’o raketa za mesec”. Vlasnik rada je to naravno uradio zbog sebe, ali je čitav poduhvat bio fascinantan. Tada je ceo Klagenfurt bio izlepljen plakatima sa tim radom. U Španiji su se potrudili da izvedu rad bez prisustva umetnika, jer Todosijević nije mogao da putuje. Harald Ziman je priredjivao značajne izložbe, između ostalih Honey and Blood – Future is on the Balkan, na kojima je Raša izveo neke od svojih velikih radova. “Szeemann je pravio ogromne poduhvate. Nije se on obogatio, molim, već je stekao ugled, to su ljudi velikog kalibra.” U Hamburger Bahnhofu su uspešno izveli rad sa velikim kukastim krstom, koji je uz nešto peripetija kasnije otkupio Moderna Museet u Švedskoj. “Pare ovamo – rad onamo, sve se to završi za tri dana. Na taj način sam i ja rastao i sazrevao. Polako i postepeno naučite neke stvari u kontaktu sa svetom. A ovde – ništa. Zadovoljan sam jedino obimnim katalogom povodom Venecijanskog bijenala, uvek ga vučem sa sobom. Retrospektivna izložba u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu zaboravljena je za 10 sekundi. Zato se pitam, pa dobro Dragoljube, gde smo grešili? Nismo grešili, mi smo samo bili ispred tih seljobera”.

Vaša generacija i vaša umetnost jeste zapravo jedina relevantna umetnost, koja je bila aktuelna i u skladu sa svojim vremenom. Da li se slažete?

“Ja mislim da jeste. Tada je pukao jedan kanal koji se nije mogao začepiti. To je bilo tada i nikad više. Šteta što je Gergelj Urkom ostao u Britaniji. Marina je otišla za Njujork (mislim, za njih nije šteta). Neša više ne radi. Era Milivojević je umro. Rajko je u Milanu.”

Drugim rečima, vi ste naš najveći umetnik?

“Posle Tita.” (smeh). ¶

Iz istog broja

Pozorište

Bez Molijera, ili bilo čega drugog

Marina Milivojević Mađarev

Novi album – Harry Styles – Harry’s House (Columbia/Erskine)

Nevolje sa Harijem

Zorica Kojić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu