Kultura

Roman

Najpogodnije mesto za samoubistvo

Arto Pasilina: Nezaboravno kolektivno samoubistvo preveo Čedomir Cvetković Odiseja, Beograd 2014.

Ako ste ikada gledali bilo koji film Akija Kaurismakija – a ko nije? – sigurno ste primetili njihovu izrazitu apartnost, u smislu da je nemoguće pomešati bilo koji njegov film (ako slučajno počnete da ga gledate "od sredine", ne znajući šta je u pitanju) s filmom bilo kojeg drugog reditelja. To je, naravno, odraz specifičnog Kaurismakijevog umetničkog genija, ali biće da tu ima još nešto: kao jedina rediteljska globalna superzvezda iz Finske, on je publici iz Finskoj dalekih zemalja dočarao sliku jednog emocionalno prigušenog, naizgled stoičkog, iznutra burnog i krhkog, neretko autodestruktivnog osećanja sveta koje počinjemo da povezujemo sa "čudacima" iz šumovitog, ne-germanskog kutka Skandinavije, jedne pomalo nestvarne jezerske, prostrane, slabo naseljene zemlje uz granicu sa severom Rusije – koji je i koja je nestvarna po sebi, ali na jedan svetu poznatiji (ne nužno i dokučiviji) način. Uostalom, nije li čak i Deda Mraz odande (tačnije, iz Laponije)? To što Deda Mraz "ne postoji" ništa ne menja našu poentu…

Najpogodnije mesto za samoubistvo 1

Arto Pasilina najprevođeniji je savremeni finski pisac, takoreći "književni Aki", ali nije gornji, uvodni pasus nastao zbog te dubiozne paralele, nego zato što u prvom Pasilininom romanu prevedenom na srpski ima nečega što bi čitaocu verovatno bilo neuverljivo, utoliko i "neprihvatljivo" kad bi bilo smešteno među Srbe, Francuze ili Slovake, ali mu odnekud sasvim ide uz – Fince. A možda i druge Skandinavce, makar donekle modifikovano. Ali koje, dođavola, Fince, kad možda nije upoznao nijednog? Pa, one koji su prodefilovali kroz retke filmove i knjige koje je mogao videti… Kad smo već kod orijentacijskih "linkova": izvorno je ova knjiga objavljena 1990, a Pasilina je poznat i ugledan pisac još od sedamdesetih; ako je suditi po ovom romanu, teško je zamisliti da Norvežanin Erlend Lu nije čitao Pasilinu i da ovaj nije uticao na njega; ili je sve to samo posledica srodnosti severnjačkih senzibiliteta?

Kako god, o čemu se tu radi? Sitni i krajnje neuspešni preduzetnik, uz to i nesrećan u (bračnoj) ljubavi, ode do kolibe u šumi s namerom da tu sebi prekrati život, kad tamo zatekne drugog čoveka, potpunog neznanca, ništa manje nego pukovnika vojske, koji je zabasao tamo s istom suicidalnom namerom. Tako ova dvojica svojim istovremenim prisustvom jedan drugog nekako spreče u samoubistvu, ispovede svoje muke jedan drugom, sprijatelje se. Onda im padne na pamet da potraže srodne mučeničke duše koje bi da skončaju svoje ovozemaljske muke, daju oglas u novine i – javi im se preko šesto ljudi! Posle nekog vremena dobiju pojačanje u vidu atraktivne zrele sekretarice, upoznaju se s kandidatima za suicid i krenu na svojevrsnu turneju zakupljenim autobusom po Finskoj, skupljajući usput one koji žele da im se pridruže, a sve s krajnjim ciljem da smisle i sprovedu najbolji način da se kolektivno samoubiju… Kažem vam, ne bi to "radilo" u nekom južnijem podneblju, ali tamo gde jeste, funkcioniše sasvim dobro, ne stignete pošteno ni da se začudite…

Bio bi suvišan "spoiler" da vam otkrivam šta dalje biva s neobičnom družinom baksuznih samoubica-amatera (sećate li se onog frika iz Alana Forda kojem nikako nije uspevalo da se ubije?), dovoljno je – možda i previše – da kažem da će prokrstariti celu Evropu tražeći, što bi rekao Buldožer, "najpogodnije mjesto za samoubojstvo" i da će mnogi od njih umesto toga naći nešto sasvim, sasvim drugačije, čak tome suprotno.

U čemu je Pasilinino zavidno književno umeće? Nesumnjiva "pomerenost" priče čitaocu ni za trenutak ne izgleda namešteno, ne samo zbog nekako egzotizujućeg konteksta nego zato što pisac uspeva da nađe meru i da se zaustavi tačno na onoj granici iza koje bi se priča razbila u hrid samosvrhovite groteske. Jer, nije ovde ni za trenutak poenta u gomilanju bizarnosti: ovo je zapravo krajnje jednostavna "topla" priča o ljudima koji su se pogubili negde u životu i ne vide načina da se vrate, a možda više ne osećaju ni potrebu da to učine. Taj trenutak, trenutak sticanja ravnodušnosti, presudan je i koban. Pasilina, međutim, svojim – tako živim i tako filmičnim – junacima daje još jednu šansu šaljući ih na sumanuto, urnebesno putovanje magičnim autobusom punim votke i koječeg još… Jer, kao i kod Akija, ispod te samozatajne severnjačke mirnoće "srce kuca, tu je".

Iz istog broja

 

Ispravka

Ekipa predstave "Dar"

Knjige – Toma Piketi, Kapital u 21. veku

O egzistencijalnim pitanjima

prof. dr Radovan Pejanović

Intervju – Milovan Marčetić, pisac

Psihologija vlasti i smisao poretka

Sonja Ćirić

Koncert – Amira Medunjanin, Sava centar, Beograd, 14. III 2015.

Deljenje (od) duše

Dragan Kremer

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu