Kultura

Roman – Aleja nezavisnosti

Nagnjilost postojanja

Kšištof Varga je napisao knjigu duhovitu i lucidno rezonersku, pozabavivši se strahovima i opsesijama ne samo savremenih Poljaka

Uopšte uzev, ranije je bilo lepše. Tako su zaključili gospodin Gžeš i Kristijan kad su već popili i popušili. Nekad su umetnici bili barem alkoholičari i sifilističari, a današnji su u najboljem slučaju stipendisti i laureati, rekao je gospodin Gžeš, svet kulture srlja u propast.

Svet uopšte ide ka propasti, 2012. godine naprečac će doći do kraja sveta, požurio je sa objašnjenjem Kristijan. Gospodin Gžeš ga je pogledao nekako čudno i rekao: bojim se da ipak neće, svet će krepavati dugo i odvratno.

Izvesna nagnjilost egzistencije – to je zapravo veltšmerc koji preplavljuje roman Aleja nezavisnosti Kšištofa Varge (prevela Milica Markić; Kornet, Beograd 2015), nama već dobro znanog poljskog romanopisca (mađarskih korena), koji je jedan od najzanimljivijih srednjoevropskih proznih glasova danas. Vidi se to iz odabranog citata, a čak je i poslednja rečenica romana sasvim primereno posvećena laganom i neumitnom skončanju sveta, pa ipak, teško da je Varga na-jednom u sebi otkrio teškog metafizičara; pre će biti da su njegovi junaci zaglavljeni u onom stadijumu postojanja u kojem, kako jedan od njih rezonuje, ima sve manje stvari koje činiš prvi put, a sve više onih koje činiš poslednji put. Što neminovno vodi ka izvesnim melanholičnim zaključcima i apokaliptičnim uopštavanjima… Mada je to na šta se ova priča odnosi manje visokobudžetni spektakl urušavanja vasione na glavu sirotog insana, a više jedna unutrašnja, dakle "mala apokalipsa", što bi rekao jedan drugi Poljak, Tadeuš Konvicki, jedan više onako intimni smak sveta. Može li, uostalom, biti drugačijih?

Nagnjilost postojanja 1

Kako god, Kristijan Apostat (obratiti pažnju na ovo i druga imena, osobito prezimena!) tip je od četrdesetak godina, rođen krajem šezdesetih, dete tvrdokornog i traumatičnog poljskog komunizma koje je odraslost dočekalo u svetu koji je počeo naglo da se menja; prisilno usidren u životnom ćorsokaku, ne usuđuje se da pogleda napred, u tzv. budućnost, jer u njoj ne vidi ništa dobro, a kada se osvrne u prošlost, vidi samo propuštene – ili nepostojeće? – prilike koje su ga dovele do sadašnjeg turobnog stanja propalog umetnika i nerealizovane art nade koja se izdržava od dizajnerskih tezgi, frustriranog usamljenika koji prekraćuje vreme i (u)zaludno suzbija besmisao izobilnim alkoholom i opsesivnim rukobludom, povremeno uzdišući za svojom izgubljenom ljubavi Kasjom Kaboten (prebeglom ka uspešnijem takmacu u paru celoživotnih prijatelja), za jednom od onih pomalo lucprdastih ženskih pojavica koje se roje negde po rubovima umetničkog ili uopšte "medijski zanimljivog" sveta, a život provode u stanju veštački izazvane preegzaltiranosti, to jest u hirovitom traganju za "pravom ljubavlju", koja – neizrečeno i neosvešćeno, ali podrazumevano – ima biti nedostižna, ne bi li potraga bila trajna.

Za Kristijana, odmah ću vam reći, zapravo nema nade: tek što roman počne, on će poginuti u avionu nad Atlantikom; kako se celog života panično bojao letenja, moglo bi se reći da je to nekovrsno samoostvarujuće proročanstvo, mada nikome od toga nije lakše. S druge, pak, strane, ni piscu ni čitaocu Kristijanovo izginuće neće mnogo smetati, jer će on svejedno biti s nama do kraja knjige…

Svojevrsni Apostatov egzistencijalni antipod je Jakub Fidelis, Kristijanov šulkolega i prijatelj iz mladosti; ako je Apostat slika i prilika zastoja i propasti, Fidelis je oličenje dobro užlebljenog i u sopstvenoj koži odlično raskomoćenog tipa koji zna šta hoće i kako to da dobije: plesač i zabavljač, estradna ikona tranzicione Poljske, lagodni imalac slave, novca, obožavalaca i osobito – obožavateljki… Lik kojem "sve polazi od ruke", a pri tome se ne zamlaćuje suvišnim dilemama i jalovim cepidlačenjima, nego uzima sve što mu život pruža… Hm, lepo, ali može li se tako izbeći onaj spomenuti "smak sveta", ili on ipak važi i za decu sreće, za dobitnike i drznike? Pogledajte sami, neće biti nezanimljivo!

Kšištof Varga napisao je knjigu duhovito i lucidno rezonersku (u tom smislu najsrodniju romanu Trunje, ranije objavljenom na srpskom), koja se može čitati i kao katoličko ateistička "ateološka rasprava", i kao raspričani manifest famozne "krize srednjih godina" savremenog (srednjo)evropskog muškarca, i kao opora posveta Varšavi nekadašnjoj i sadašnjoj, i kao rasprava o smislu i limitima prijateljst(a)va i štošta još drugo, a svakako i kao minuciozna "studija slučaja" svekolikih transformacija Poljske i Poljaka u poslednjih nekoliko decenija, a u kojoj i mi iz ovih krajeva možemo prepoznati štošta blisko. Samo što "mi" ovakvih pisaca baš i nemamo, ne što niko ne bi umeo ovako, nego zato što oni koji bi mogli, iz ovih ili onih razloga neće da čeprkaju po jedva zaraslim krastama nekolikih generacija: radije ćemo se baviti jalovim istoricizmom (bilo kojeg "ideološkog" predznaka) ili nekim drugim oblikom kurentnog drndanja vune. Pa dobro, može i tako, mada nije jasno zašto i čemu. Kako god, priča Aleje nezavisnosti i te kako je važna i u kontekstu komplementarnih balkanskih adresa, aleja, bulevara ili sokaka, kako god.

Iz istog broja

Intervju – Ilija Duni, grupa Ti

Futuristička nostalgija

Dragan Ambrozić

Intervju – Lazar Stojanović, reditelj

NATO nema alternativu

Sonja Ćirić

Pozorište

Razbibriga u ratno doba

Katarina Rohringer Vešović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu