Od Vašingtona do Moskve i Sankt Peterburga, od oboda Evrope, Irske i Finske do Kine i Japana, pa preko Italije, Austrije, Nemačke i Švajcarske do Španije i Portugalije i još dalje do Južne Amerike, uobičajena je koncertna trasa naše Anike Vavić, pijanistkinje i Bečlijke poslednjih dvadeset i kusur godina. Zahvaljujući ovoj posvećenoj umetnici, koja je bila te sreće da počev od prvih koraka u Beogradu, i nadalje kroz čitavo svoje muzičko usavršavanje, bude ogrejana blizinom izuzetnih pedagoga i stvaralaca, Beograd se našao u prilici da se ponovo susretne sa maestrom Valerijem Gergijevom, i to u Sava centru, u utorak, 31. januara, ovoga puta ispred znamenitog Orkestra Marijinskog teatra i sa Anikom Vavić kao solistkinjom koja izvodi Šostakovičev Klavirski koncert br. 2. Naš razgovor vođen je nekoliko dana pred ovaj veliki događaj.
„VREME„: Da pođemo od onog najaktuelnijeg – vašeg velikog beogradskog nastupa sa Orkestrom Marijinskog teatra pod upravom jednog od najimpresivnijih dirigenata današnjice, Valerija Gergijeva. Kako je došlo do ovog koncerta, koji mnogi već smatraju najznačajnijim klasičnim muzičkim događajem ovog dela sezone, i čak čitave 2017. godine? Je li teško organizovati ovako prestižnu muzičku svetkovinu, učestvovati u njoj u društvu orkestra najuglednijih muzičara, i još sve to u gradu vašeg detinjstva?
ANIKA VAVIĆ: Najpre, apsolutno se slažem da je Beograd u privilegovanoj prilici da čuje jednog od najvećih dirigenata današnjice, a Orkestar Marijinskog je fenomenalan. Ja već godinama sarađujem sa Gergijevom, svirala sam mnogo puta sa Marijinskim i sa njim, i svaki put bi se posle koncerta pri nekom druženju desilo da Gergijev kaže kako hoće da dođe u Beograd sa ovim orkestrom. To se vrti kao neka ploča već godinama, a intenziviralo se nakon njegovog gostovanja sa Londonskim simfonijskim orkestrom. Nešto pre godinu, našli smo jedan termin – a sa Gergijevom je najteže dobiti slobodan termin! Sava centar se zaista lavovski angažovao u realizovanju ovog projekta, u kojem je najzahtevniji deo bio naći finansijsku potporu. Uglavnom su u pitanju bili logistički troškovi, pošto ja sviram bez honorara zato što mi je čast i nekako moja misija da sprovedem u delo ono što sam započela, jer se ovo gostovanje dugo valjalo ka nama kao jedna grudva snega, sve veća i veća. A Gergijev je učinio presedan, i zauzeo se za to da neki sponzori odreaguju, ne bi li se ovaj koncert ostvario – što svakako nije deo posla jednog dirigenta. Sve to pokazuje koliko je ta želja bila velika sa njegove i, naravno, sa moje strane.
Koliko dugo se poznajete i sarađujete sa maestrom Gergijevom? Ovde smo ga slušali te 2009. sa Londonskim simfonijskim orkestrom, u Sava centru, i bio je zbilja izvanredan, harizmatični predvodnik jednog od najvećih orkestara klasične muzike. Kakav je vaš lični utisak o njemu, posebno imajući na umu da je i maestrov matični instrument, čini mi se, klavir?
Ovako ću vam reći: iz profesionalnih razloga, kao muzičar, stalno posećujem koncerte u Beču. Ovde doslovno dolazi creme de la creme orkestara, dirigenata, muzičara, svi oni vrhunski među vrhunskim. Tu radi Bečka filharmonija, i tu je zaista moguće čuti sve što je „top“, ukratko – jedan svetski nivo. Vrlo često, međutim, desi mi se da se vratim kući posle koncerta, a da se ne sećam šta sam doživela. Muzičara je, mislim, najteže zadovoljiti i emotivno pridobiti na koncertu. Ali kad je o Valeriju Gergijevu reč, svedočila sam više puta fenomenu da se prosto nisam sećala ni da dišem. On toliko moćno stoji iznad te partiture i na neki specijalan način donese magiju na scenu, da vi zaboravite gde se nalazite, potpuno vas upije muzika. Valerij dobro poznaje klavirsku literaturu, njemu nijedna partitura nije nejasna. Svirala sam sa svetski priznatim dirigentima, ali ni sa jednim nisam uživala tako kao sa njim. On ima specijalnu snagu da vas obavije tako da potpuno zaboravite sve oko sebe. Mnogo puta tokom koncerta s njim spoznala sam da počinjem da patim zato što smo već stigli do trećeg stava i čarolija u kojoj sam će se brzo završiti. Takav je Gergijev.
Da se sada vratimo na početke vaše pijanističke karijere – kako ste se zainteresovali baš za klavir, koja je bila vaša prva muzička škola, prvi profesor, odakle ljubav za klasiku?
Da vam pravo kažem, malo je bizarno sve to počelo, haha. Moj otac je mnogo radio u inostranstvu, i moja majka nije znala šta će sa mnom ponedeljkom i četvrtkom – prosto nije imala nikog da me posle škole preuzme i pričuva, tako da me je poslala na nekakav prijemni ispit u Muzičku školu „Davorin Jenko“, koji sam ja položila. Pošto imam apsolutni sluh, hteli su da mi predlože violinu, a ja sam iz neke tvrdoglavosti rekla da hoću da sviram klavir. I tako je to počelo – profesorka Biserka Hadži-Ristić mi je pružila toliko pažnje i ljubavi da sam ja iz dosade malog deteta, koje eto mora da uči note i vežba neke muzičke komadiće, posle godinu dana pobedila na prvom takmičenju i dobila tu šargarepicu pred nosom. Potom sam prešla u Muzičku školu „Vučković“, kod moje drage profesorke Olge Bauer, koja mi je neizmerno mnogo pružila i bila nesebična da me sa šesnaest godina pusti da odem u Beč kod profesora Floresa.
I kako ste onda zapravo došli do profesora Noela Floresa na vašim bečkim studijama? Čemu vas je to pre svega podučio jedan takav decentni pedagog? Ko su još vaši važni muzički učitelji, pijanisti isključivo, ili i virtuozi na nekim drugim instrumentima?
I to je bila jedna slučajnost, kao i moj početak bavljenja klavirom. Jasminka Stančul, naša pijanistkinja, studirala je kod Marije Tipo u Ženevi. Ja sam ranih devedesetih odsela kod mog ujaka u Lozani, i dobila termin i priliku da odsviram nešto Mariji Tipo – to je bilo važno, jer se postavljalo pitanje da li da upišem dalje Konzervatorijum u Ženevi. Ovu mogućnost mi je baš organizovala Jasminka Stančul. Međutim, desilo se nešto potpuno nepredvidljivo. Snežna oluja u Ženevi, aerodrom zatvoren, profesorka Tipo nije mogla da stigne iz Firence – to je nešto što se stvarno retko događa – ja sam tu provela ceo dan čekajući Mariju Tipo i nisam odsvirala niti jedan ton. Jasminki je bilo žao četrnaestogodišnje devojčice, pa je rekla da će mi, za utehu, organizovati termin kod Floresa u Beču. I, to je i uradila! Dakle, došla sam kod njega, veoma sam mu se svidela, položila prijemni ispit i sa šesnaest već studirala na Bečkom univerzitetu. Tako sam i ostala u Beču, evo, već preko dvadeset godina. Takođe, godinama sam učila od Lazara Bermana, jednog od najvećih ruskih pijanista. Ali ono što mi je dalo najveća krila bile su godine rada sa Rostropovičem, sa kojim sam prošla klavirski repertoar Prokofjeva i Šostakoviča, klavirske koncerte, sonate… to je bilo nešto vrlo specijalno, jer sam imala priliku da učim iz prve ruke, kako se kaže. Rostropovič mi je otkrivao tajne kompozitora sa kojima je on uglavnom proveo život i bio intiman prijatelj, premijerno izvodio njihova dela. To iskustvo me je prilično oformilo i u nekom smislu muzičke etike. Zbog svega toga smeta mi što u muzičkoj sceni postoji površnost, i u koncertnim sezonama velikih dvorana i u programima izdavačkih kuća i njihovoj uređivačkoj politici izdavanja kompakt-diskova. U Rostropovičevo vreme ovo se ne bi dešavalo. Tad je kvalitet bio u prvom planu, i tu ne mislim na kvalitet tek dobro odsviranih svih tonova, već na bavljenje muzikom na neki iskonski način. Nekad nije bilo glavno prodati carevo novo odelo, već zaći u dubinu, sa svih strana. A danas kao da se jednostavno ne ulaže dovoljno vremena i posvećenosti u to da se naprave mostovi između svih umetničkih disciplina, da bi se sadržaj u muzici obogatio. Zato i nemam osećaj da ono što se sada može čuti i videti ima to neko potrebno vreme neophodno za razvoj muzičkog dela i onih pravih vrednosti, koje su, u međuvremenu, postale nekako starinske. Ja sam, učeći sa starim Lazarom Bermanom – koji je zaista iz neke druge generacije, sedamdesetih je, recimo, snimao sa Bernštajnom i Karajanom, Đulinijem i Rostropovičem ispisujući muzičku istoriju, naučila da stojim na tim nekim starim barikadama, na kojima još opstajem, braneći muzičku domovinu… Teško mi je zaista da uđem u korak sa ovim što se danas dešava.
Zato se posebno radujem svakom nastupu sa Gergijevom, jer je to uvek čisto i ono pravo. Ipak, imam osećaj da i publika zna da vrednuje prave stvari, i to ne toliko u onim zemljama gde imaju priliku da čuju sve te zvezde i zvezdice, već više u onim zemljama poput Rusije – u kojoj najviše volim da sviram. Prvo, ti ljudi znaju da slušaju muziku, drugo, tu na koncerte dolaze i mladi ljudi i bakice koje od svojih nemoguće niskih penzija skupe za ulaznicu i daju svoje poslednje novce za jednu ružu da poklone umetniku kad mu čestitaju posle koncerta. Naravno da imam utisak da svuda ljudi znaju šta je ono pravo, ali u ovom našem moru konzumerizma čini mi se da se na jedan groteskan i ružan način manipuliše publikom.
Najzad, šta biste savetovali mladim pijanistima i muzičarima iz Srbije – ostati ovde ili ipak otići dalje? Koja je osnovna zabluda, po vama, sa kojom bi svaki mladi čovek odavde morao da raskrsti ako želi da napravi karijeru u nekom velikom evropskom i svetskom muzičkom centru?
Nemam, nažalost, trenutno pravi uvid u to kakva je naša muzička scena, ali znam da smo imali velike talente i sigurna sam da ih imamo i dalje. Htela bih svakako da im napomenem da nije dovoljno samo doći negde i položiti prijemni ispit, ovde ili tamo na Zapadu, i odmah misliti da imate karijeru. Ja sam sa šesnaest godina položila prijemni i počela da studiram, ali mi niko nije objasnio šta se dešava posle i šta je tačno ta neka karijera. Zato želim našim mladima da poručim da – ako već uspeju da odu na Zapad – da se onda staraju da što više uče i budu sebi verni, da ne budu uobraženi, da prihvate i poraze, jer se iz njih može najviše naučiti na putu uvis i da drže širom otvorene oči. Napraviti karijeru danas na Zapadu zaista nije laka stvar, treba mnogo optimizma i na kraju i sreće. Sam odlazak ne znači da ste na konju, ako nemate motivaciju da se borite za to dalje, te da prolazite kroz tunele u kojima se nekad i ne vidi svetlo na kraju. Ali mi smo po karakteru, i to kažem sa mnogo simpatije, narod koji je istovremeno i prilično samouveren i slabo samokritičan, što je nekad mač sa dve oštrice. Nije loše biti samouveren u nekom periodu života, recimo, kad je čovek mlad, ali posle treba zaista zrelo zriti i gledati da se svaki dan nešto novo nauči.
